ILUZIJE...

tako i zivot izgleda, zbunjujuce u pojedinim trenucima, neznas sta da mislis

Godina pred nama.

Beleške uzaludnog hroničara ...Siniša Ljepojević...

Prošli su slavlja, neradni dani i praznovanja i „Gregorijanaca“ i „Julijanaca“. Sada je ponovo je jednolična svakodnevica. Sa njom se vraća i suočavanje sa realnošću. Kakav nas to život očekuje u godini pred nama i u kakvom svetu ćemo proživeti tu još jednu godinu?

U svetu, kako izgleda, biće to još jedna godina duboke krize i novih ratova. Ni malo ohrabrujuće. Ekonomska kriza će se, uprkos obmanama političara i lažima njihovih privatnih „stručnjaka“, po svemu sudeći još više produbiti. Očekuje se da će novi talas ekonomske krize krenuti negde u martu ove godine. Kriza će se produbiti tamo gde je i počela – na Zapadu a azijske zemlje koje su postale motor svetske privrede nisu, praktično, ni bile u krizi. Zapadni lideri su jednostavno proćerdali vreme i do sada nisu ništa učinili kako bi se pre svega odstranili koreni krize i na temelju toga donele mere za oporavak privrede. Nisu imali snage da se suoče sa realnošću i priznaju greške. Umesto toga krenuli su u „krpljenje rupa“ i besomučno štampanje para. Niko ne zna gde su te pare otišle. U Americi je, na primer, državna tajna gde su potrošene, tačnije u čiji džep su otišle, hiljade milijardi štampanih dolara. Niti se tačno zna koliko je para štampano. Procenjuje se da je štampano najmanje osam triliona (osam hiljada milijardi) dolara. Javnost se zamajava raznim „analizama“, čitaj lažima, i izveštajima o oporavku berzi u Njujorku i Londonu. Ono šta javnost ne zna je da je taj formalni oporavak iskonstruisan tako što država na berzi otkupljuje akcije propalih kompanija. Znači, to nije oporavak privrede nego nova obmana i, u osnovi, pljačka poreskih obveznika.


Iako je u Evropskoj uniji priroda krize nešto drugačija nego u Americi i Evropljani su gubili vreme. Nisu ništa konkretno preduzeli da otvore put izlaska iz krize i oslonili su se na „američki model“ medijskih obmana. Ali, u ekonomiji laži zaista imaju kratke noge. Nije se moglo izbeći da je Grčka, zemlja evro-zone, bankrotirala i da ne može da vraća svoje dugove. Obistinila se ona narodna „propao ko Grčka“. Niko u evro-zoni nije, medjutim, spreman da pomogne Grčkoj pa se može lako desiti da bi ta zemlja mogla biti izbačena iz evro-zone i prepuštena samoj sebi. To bi generalno bio i početak kraja evro eksperimenta. Utoliko pre što Grčka nije jedina. Ona je verovatno prva žrtvovana kako bi se izbeglo suočavanje sa realnošću drugih, mnogo većih zemalja. Koliko je poznato u evro-zoni su u kolapsu i Italija, i Španija, i Portugalija ali, izgleda, da je na rubu kolapsa čak i Francuska. Republika Irska je već odavno bankrotirala. Godina pred nama će doneti mnoga iznenadjenja i Evropskoj uniji i zemljama evro-zone. Centralna banka evra je takodje štampala nekoliko hiljada milijardi. Izvan evro-zone u najtežoj situaciji je Velika Britanija čija vlada ima dug daleko veći od ukupnog društvenog proizvoda Britanije. I niko ništa ne pruduzima nego se samo još više tone kao kockar koji gubi.

I Americi i Evropskoj uniji godina pred nama će doneti inflaciju. Velike količine štampanih para bez ikakvog pokrića neizbežno donose inflaciju. Za sada niko ne želi da govori o tome niti kakve se mere planiraju ali inflacija dolazi. Možda će inflacija biti osnovni obeležje ekonomske godine pred nama, barem na Zapadu.

Ako bi trebalo da učimo iz istorije onda je jasno zašto moćni Zapad i Amerika ništa ne čine na izlasku iz krize. Moćnicima je uvek izuzetno teško da priznaju realnost i pad svoje moći. Do poslednjeg časa nastoje da izbegnu to suočavanja i da raznim manevrima odlože ono što je neminovno. Samo se gube vreme i životi ljudi jer se ne može izbeći ono što se već desilo. Najčešći modeli izbegavanja realnosti kod moćnika su ratovi. Toga smo bili svedoci i u poslednjih dvadesetak godina. I godina pred nama bi tako mogla doneti neke nove ratove čiji ishod je već sada poznat samo se ne zna koliko će ljudi izgubiti život. Posle Iraka i Avganistana, ratova koje su Amerika i Zapad već izgubili, u ovoj godini je za novi rat najozbiljniji konkurent strateški važni Jemen i obala Istočne Afrike. Pripreme tog rata su odavno počele. Početni instrument su bili takozvani pirati na obalama Somalije i u tom delu Indijskog okeana. To je dovelo do ogromne koncentracije NATO brodova u tom delu koje su ubrzo pristigli i ratni brodovi Kine, Rusije, Irana i još nekih zemalja, kao Malezije na primer. Potom su ratni avioni Saudijske Arabije nekoliko puta bombardovali severne delove Jemena a kasnije je i saudijska vojska prešla granicu. Sve pod izgovorom borbe protiv terorizma i islamskih terorista. A onda je, po vec vidjenom modelu, uoči minule Nove godine, na Dan Božića, pokušan navodni teroristički napad na američki putnički avion na liniji Amsterdam – Detroit. Navodni terorista, Nigerijac muslimanske vere, je navodni obučavan u Jemenu i „slučaj je spreman“. Jemen je kao i Avganistan optužen da štiti teroriste. Amerika je odmah poslala preko hiljadu vojnika a Britanija nekoliko stotina specijalaca da „pomognu Jemenu u borbi protiv islamskih terorista“. Sve već vidjeno. Verovatna naredna faza je gradjanski rat u Jemenu i onda „mirovna misija“ koja će biti „ničim izazvana“ i eto rata. Zašto Jemen? Jemen je krhka država bez jasnog državnog autoriteta, islamska je zemlja sa sukobljenim šiitskim i sunitskim zajednicama pa je lako „zapaliti fitilj“. I što je najvažnije Jemen je na ključnoj strateškoj poziciji za kontrolu obala Istočne Afrike i Indijskog okeana.

Zašto baš rat na tom mestu? Glavni cilj je Kina a potom Iran. Kina je postala najveći investitor u Africi, praktično je izbacila Evropsku uniju i Ameriku sa tog kontinenta, i odatle transportuje ogromne količine sirovina. Osnovni putni pravac je Indijski okean a brodovi polaze iz luka u Istočnoj Africi. Slična je situacija i sa Iranom kome je Indijski okean glavni „izlaz u svet“. Amerika nastoji da uspostavi kontrolu nad tim putnim pravcem i tako pokuša da izgradi neku vrstu zavisnosti Kine. To je plan ali je zaista nejasno kako će se sve to završiti. Kina je u poslednjih deset godina najveći kupac oružja na svetu i najviše naoružava svoju mornaricu. Sigurno je zato da neće sediti skrštenih ruku i sve mirno posmatrati. Godina pred nama će pokazati šta će od svega i biti.

I, na kraju, šta godina pred nama znači za Srbiju? Ako je verovati vlastima u Srbiji, a nije ima baš za verovati, Srbija je već na neki način izašla iz krize. Kako – to niko ne zna. Svetska kretanja će, naravno, uticati na Srbiju. Pre svega inflacija u evro-zoni, zbog potpune evroizacije tržišta u Srbiji, će dovesti do velikih poskupljenja. Uz to, ne sme se zaboraviti, da je Srbija već u kandžama Medjunarodnog monetarnog fonda a taj fond, ne Vlada Srbije, diktira ekonomsku politiku. To znači da predstoji godina velikih restrikcija, poskupljenja onoga šta čovek mora da plati, od struje do hrane, a smanjenja plata i bilo kakvog raspoloživog novca za oporavak privrede. Koliko ja razumem vlasti u Srbiji se najviše nadaju u pomoć Evropske unije. Zato će ovu godinu uložiti u brzometno usvajanje zakona u Skupštini koji su u skladu sa zahtevima Evropske unije kako bi u drugom delu narednih 12 meseci Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU. Onda bi, nadaju se vlasti u Beogradu, trebalo da dodje veliki novac iz predpristupnih fondova EU i tako bi Srbija preživela. Dakle, nema ekonomske niti političke vizije Srbije nego samo ispunjavanje želja EU kako bi se dobio neki evro. To je izuzetno rizična strategija i po mom uverenju nerealna. EU je u dubokoj krizi i nema više toliko raspoloživog novca da bi „spasila“ Srbiju, ili preciznije, aktuelnu vlast.

i ona misli da lepo izgleda