SKULPTURE

Ahil

Ahil, Ahilej ili Ahiles u grčkoj mitologiji sin kralja Peleja i boginje Tetide, glavni junak Ilijade i, ujedno, najveći grčki junak. Boreći se sa Trojancima izgledao je „kao požar u suvoj borovoj šumi“. Kad mu je sudbina dala da bira, umesto dugog i neslavnog, odlučio se za kratak i slavan život. Ubio je u dvoboju Hektora, princa Troje, zato što mu je ovaj, pre toga, ubio najboljeg prijatelja, Patrokla.

Gnevan, vukao je neprijateljev leš oko zidova grada kroz prašinu i stišao se tek kada je pred njega došao stari kralj Prijam, otac Hektorov, da ga moli za telo svog sina.

Pred kraj rata poginuo je od otrovne strele koja ga je pogodila u petu (njegovo jedino ranjivo mesto), a koju je odapeo Paris, Hektorov brat.

Peta je bila njegovo jedino ranjivo mesto zato što ga je njegova majka, Tetida spuštajući ga u reku Stiks, kako bi postao nepobediv, držala za petu.



Čak se i danas koristi izraz „Ahilova peta“ za nečije ranjivo mesto.

Elektra

Elektra je bila Agamemnonova i Klitemnestrina kći, Orestova i Ifigenijina sestra. Kada se njen otac, kralj Agamemnon vratio iz Trojanskog rata, Elektra je bila odsutna iz Mikene, a njega ubijaju njegova žena Klitemnestrina i njen ljubavnik Egist. Egist i Klitemnestra su tada ubili i Kasandru, trojansku proročicu koju je Agamemnon doveo sa sobom iz Trojanskog rata kao ratni plen.

Osam godina kasnije, iz Atine, Orest dovodi Elektru u Mikenu, i na očevom grobu su se dogovorili o osveti. Osvetili su smrt svoga oca tako da je Orest, sa prijateljem Piladom ubio i Klitemnestru i Egista. Orest, posle nekog vremena gubi razum jer su ga počele progoniti Furije koje su bile zadužene za sprovođenje krvne osvete.

Orest se sklonio u hram u Delfima, i mada mu je Apolon naredio da osveti oca, Apolon je bio bespomoćan da spreči posledice celog događaja, pa se održalo suđenje bogova na Akropolju. Glas boginje Atine je bio odlučujući tako da se bes bogova posle toga stišao.

Furije nikada nisu progonile Elektru.

Euripid u svome delu Ifigenija u Tauridi priča sasvim drugačiju priču.

Oresta su Furije dovele do Tauride na Crnom moru gde je njegova sestra Ifigenija bila zatočena da priprema žrtve Artemidi. Kada su Furije doveli Oresta i Pilada da i oni budu žrtve, Ifigenija i Orest su se prepoznali pa su zajedno pobegli.

Pilad je pomogao Orestu i Elektri da ubiju majku i njenog ljubavnika, a onda se Pilad zaljubio u Elektru i oni su na kraju postali muž i žena

Orest

Orest je u grčkoj mitologiji bio sin Agamemnona i njegove žene Klitemnestre, Elektrin brat.

Orestovo ime ima koren u grčkoj reči ili planinar. U prenesenom značenju, ime Orest je „onaj koji savladava planine“.

Kada se, kao vrhovni zapovednik ahejske vojske, vratio iz trojanskog rata, na gozbi koja je priređena njemu u čast, Agamemnona je ubila grupa plaćenika koje je, zajedno sa Klitemnestrom, ženom Agamemnona, unajmio Egist, Agamemnonov bratić, da bi, oženivši se Klitemnestrom, postao mikenski kralj.

Egist je preduzeo sve da ubije i Oresta, kao jedinog i zakonitog naslednika Agamemnonov prestola, ali ga je u tome sprečila Elektra, Orestova sestra, koja mu je, uz pomoć njegove dadilje Arsinoje, pronašla utočište kod fokidiskog kralja Strofija, muža Agamemnonove sestre Anaksibije. Kralj Strofije je prihvatio i odgojio Oresta kao svoga sina.

Pre Trojanskog rata bilo je dogovoreno da se Orest oženi svojom rođakom Hermionom, Menelajevom i Heleninom kćerkom, ali po povratku Agamemnona i događaja koji su usledeli i nakon što je Orest ubio svoju majku, Menelaj udaje svoju kćerku za Neoptolema, Ahilejevog i Didamijinog sina.

Nakon sedam godina, u dvadesetoj godini, delfijska proročica je naredila Orestu da se vrati kući i osveti očevu smrt, i on se, zajedno sa svojim prijateljem Piladom, Strofijevim sinom, vratio u Mikenu. Na grobu svog oca Agamemnona, Orest se sreo sa svojom sestrom Elektrom i tu su se dogovorili kako će se osvetiti.

Elektra je, kao nepoznatu osobu, uvela Oresta u grad i najavila ga Klitemnestromi kao čoveka koji joj donosi vesti o Orestovoj smrti. Majka nije prepoznala sina, i kada joj je on saopštio da je Orest mrtav, zadovoljna je poslala po Egista. Kada je Egist ušao na vrata, Orest ga je ubio mačem, a zatim je, istim mačem usmrtio i svoju majku Klitemnestru

* Orest po Eshilu

U Eshilovim „Eumenidama“, Orest, posle ubistva poludi i počinju da ga progone Erinije, koje kažnjavaju zločine u porodici. Orest odlazi i pronalazi utočište u delfijskom hramu, i mada mu je Apolon naredio, preko delfijskih proročica da osveti očevu smrt, i on je nemoćan je pred Ernijama. Na kraju, Atina Oresta prima na akropolj i organizuje suđenje kojem presedavaju dvanaest atičkih sudaja. Posle suđenja Orestu, glasovi sudija su bili izjednačeni, ali je Atina stala na Orestovu stranu i dala mu oslobađajući glas. Posle ovakve odluke, Erinije puštaju Oresta, a samim time i bivaju proglašene kao Eumenide, ili „Milostive“, a Orest posvećuje oltar boginji Atini.

* Orest po Euripidu

Prema Eshilu, priča o Orestu i Ernijama se završava suđenjem na akropolju, ali prema Euripidu, Orestu je, da bi pobegao Erinijama, Apolon naredio da ode u Tauridu i da odande donese u Atinu, Artemidin kip, koji je pao sa neba.

Orest odlazi u Tauridu sa Piladom i tamo biva zarobljen jer je u Tauridi bio običaj da se svi grčki stranci žrtvuju boginji Artemidi. Jedna od sveštenica u Artemidinom hramu, a čija je dužnost bila da izvrši žrtvovanje, bila je Orestova sestra Ifigenija. Ifigenija je Orestu ponudila da će ga pustiti, i da će Pilad biti žrtvovan, ako bi on odnio njeno pismo kući. Orest je odbio ponudu Ifigenije i nagovarao je Pilada da on bude taj koji će odneti pismo. Kada je Ifigenija predala pismo Piladu, Orest je prepoznao da je Ifigenija njegova sestra, a i Ifigenija je prepoznala Oresta, pa su svi troje, zajedno, uzevši Artemidin kip vratili u Grčku. Po povratku Orest je, ubivši Aleta, Egistova sina preuzeo očevo mikensko kraljevstvo. U toku svoje vladavine on širi kraljevstvo sa Argom i Lakonijom. Orast je umro od zmijskog ugjeda u Arkadiji, a potom mu je telo prebačeno u Spartu gde je i sahranjen.

Paris

Slika

Paris u grčkoj mitologiji jedan je od brojnih sinova trojanskog kralja Prijama. Njegova otmica Helene, žene spartskog kralja Menelaja, dovela je do Trojanskog rata.

Parisovo ime povezuje se s putničkom torbom u kojoj ga je Agelaj vratio kući, a potom ga odlučio odgojiti kao svoga sina.

Parisov otac, kralj Prijam, imao je sa ženom Hekabom sina Hektora. Kad se približavalo vreme da im se rodi drugo dete, Hekaba je jedne noći u snu videla strašnu utvaru: pričinilo joj se da rađa baklju koja ognjem pustoši čitavu Troju i u pepeo je spaljuje. Prestrašena, ispričala je to svom mužu Prijamu. On pozove svog sina iz prvog braka, po imenu Ezaka, koji je bio gatar i poznavao je veštinu tumačenja snova. Ezak objasni da će njegova maćeha roditi sina koji će biti propast svome gradu. Stoga im preporuči da to dete odlože u gori. Kraljica doista rodi sina i ljubav prema domovini nadvlada njene majčinske osećaje. Premda je Apolonova svećenica Herofila nagovarala roditelje da ubiju svoje dete, oni to nisu mogli učiniti. Ona dopusti svome mužu Prijamu da novorođenče preda slugi da ga ubije.

Sluga Agelaj sažalio se i odneo ga u goru Idu nadajući se da će tamo skončati. No, dete je dojila medvedica i preživelo je. Agelaj se vratio i odlučio ga odgojiti kao svoga sina te ga je poneo u putničkoj torbi kući. Kralju Prijamu kao dokaz detetove smrti pokazao je pseći jezik.

Paris je u gori Idi odrastao. Kao dečak bio je vrlo lep i pametan. Kad je bio dete, uspio je svladati kradljivce stoke i vratiti krdo, a tako je i postao branitelj svih pastira protiv razbojnika, stoga su ga pastiri prozvali Aleksandar, što znači "branitelj ljudi".

Paris je iskušavao Agelajeve bikove u borbi. Jedan je stalno pobeđivao te je Paris održavao natecanja s bikovima ostalih pastira i nudio svoje bikove kao nagradu. Njegov bi bik uvek pobedio. Na posletku je Paris ponudio zlatnu krunu onome ko pobijedi njegova prvaka. Ares se odazvao i pretvorio se u bika te lako pobedio. Paris je dao krunu Aresu bez oklevanja - bio je iskren u svojoj prosudbi, a to je uticalo na olimpske bogove koji su tražili Parisa da presudi u svađi između Atene, Here i Afrodite.

Zeus je održao slavlje u čast braka Peleja i Tetide. No, Erida, boginja razdora, bila je besna jer nije bila pozvana (bogovi je nisu hteli pozvati da ne bi narušila slavlje). Ljutito je stigla na proslavu i bacila zlatnu jabuku na sto (otud izraz "jabuka razdora") na kojoj beše natpis καλλίστῃ = najlepšoj.

Tri su boginje htele jabuku - Atina, Hera i Afrodita. Tražile su Zeusa da prosudi koja je najlepša, a on je, ne želeći se mešati, pozvao Parisa.

Prema tradiciji, Hera je u grčkoj tradiciji bila najlepša, često zvana "volooka Hera" (čest i stalan epitet kod Homera) zbog velikih, lepih očiju. Afrodita je pak imala najviše zavodljivosti i erotičnog šarma, dok je Atinina lepota ređe bila opisivana, budući da su je Grci smatrali aseksualnim bićem.

Hermes je sa sve tri kandidatkinje došao na brdo Idu do Parisa. Nakon što su se okupale na izvoru, sve tri pokušale su podmititi Parisa. Hera mu je ponudila da će ga učiniti kraljem Evrope i Azije, a Atina mu je rekla da će mu dati mudrost i ratnu veštinu. Afrodita je pak imala Harite i Hore koje su je ulepšale cvećem i pesmom te mu je ponudila ruku najepše žene na svetu. To je bila Helena, Menelajeva žena. Paris je pristao i proglasio je najlepšom te joj je dao jabuku. To je rasrdilo Heru. Paris je potom krenuo po Helenu i to je bio povod Trojanskom ratu.

Afrodita je Parisu obećala Heleninu ruku, ruku najepše žene na svetu. No, Helena je bila udata za Menelaja, kralja Sparte. No, ovo nije sprečilo Parisa da je otme ukravši i Menelajeve konje. U drugoj i čestoj inačici mita, Helena se zaljubila u Parisa i svojevoljno otišla iz Sparte te napustila muža i njihovu devetogodišnju kćer Hermionu.

Brojni izvori opisuju različite odnose između Helene i Parisa. Neki tvrde da su se jako voleli (možda pod uticajem Afrodite). Drugi pak tvrde da nije svojevoljno napustila Troju, a treći da je bila okrutna i sebična žena koja je nosila katastrofu te da ga je mrzela.

Kad je Menelaj doznao da mu žena nedostaje, pozvao je bivše Helenine prosce. Tako je započeo Trojanski rat u kojem su sudelovali svi Grci, bilo na Menelajevoj, bilo na trojanskoj strani.

Paris je u Homerovoj Ilijadi portretiran uglavnom kao kukavica. U dvoboju između njega i Menelaja, spasila ga je Afrodita. Jedino ubistvo koje je počinio bilo je Ahilejevo - ubio ga je otrovnom strelom koju je vodio bog Apolon. Druga inačica mita govori da je Paris bio vrstan strelac te da ga je sam pogodio zahvaljujući veštini i iskustvu.

Parisa je ubio Filoktet. Nakon što je Paris umro, njegov se brat Difob oženio Helenom. Na posletku ga je ubio Menelaj i odveo Helenu natrag u Spartu.

Paris i Enona

Enona je bila Parisova prva ljubavnica koju je upoznao još na gori Idi. Bila je nimfa koja je imala dar lečenja.

Kad je Paris bio smrtno ranjen, odnesen je na Idu gde je molio Enonu da ga izleči. Ona je bila ljuta jer ju je ostavio zbog Helene. Odbivši ga, Paris je vraćen u Troju gde je i umro. Pokajavši se, Enona se sjurila niz planinu, ali bilo je prekasno. Potom se bacila u vatru, na lomaču gde je umrla. Druga inačica mita govori da ju je njen otac sprečio da mu pomogne, a treća da je iskoristila sina Korita da unese razdor između Parisa i Helene, a Paris je, ne prepoznavši svoga sina, ubio Korita.

Homer

Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti.

Pitanje o autorstvu, obuhvata pitanje ko je sastavio junačke epove i narodne epske pesme. Nemački filolog F. Volf je osporio postojanje Homera. Tvrdio je da pesme koje su ušle u sastav Ilijade nije spevao jedan pesnik i da jedinstvo Homerovih pesama potiče iz kasnijih obrada i umetaka. Homerskim pitanjem su se bavili razni ispitivači preko dvesta godina. Oni su prema polaznim gledištima mogu podeliti u dve osnovne grupe – na analitičare i unitariste.

Unitaristi su zastupali tezu o jedinstvu Ilijade i Odiseje i o autentičnoj istorijskoj egzistenciji Homerove pesničke ličnosti.

Analitičari su tragali za neusklađenostima i nepodudarnostima u Homerovim pesmama. Podelili su Homerove pesme na više manjih ili većih celovitih pesama.

Vremenom su se ova dva ekstremno suprotstavljena stava približila. Unitaristi prihvataju da je Homer živeo u vreme kada je epska tradicija bila snažno razvijena, da je iznikao iz nje i da se koristio njenim motivima, tematikom, stihom, izražajnim sredstvima.

Analitičari su prihvatili da je postojao jedan veliki pesnik, ali se nisu mogli odlučiti između dve mogućnosti: da je Homer dao osnovno jezgro koje su kasniji pesnici umecima i dodacima proširili i da su Ilijada i Odiseja delo genijalnog redaktora koji je postojeće samostalne pesme sakupio u jedinstveni ep.

Ilijada je junački epski spev. Pretpostavlja se da je nastao u 8. veku pre nove ere u grčkim kolonijama u Maloj Aziji. Oblik u kome je Ilijada došla do nas dobila je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata. Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo se pripisivalo Homeru. Međutim, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.

Ilijada je podeljena u 24 knjige. Podelu su ustanovili ispitivači Ilijade u Aleksandriji.

Osnovni motiv Ilijade je srdžba jednog od najboljih ahejskih junaka, Ahileja.

Verovatno je u osnovi ovog epa neki značajan istorijski događaj budući, da u usmenoj tradiciji starih Helena u vezi sa trojanskim ratom postoji veliki broj pesama. U epu je prikazana kritsko-mikenska civilizacija.

Ep Ilijada je dobila naziv po Iliju, što je drugi naziv grada Troje.

Troja ili Ilij je grad iz perioda mikenske kulture u severozapadnoj Maloj Aziji u oblasti koju su Heleni nazivali Troada. Njeni ostaci su pronađeni sedamdesetih godina 19. veka prilikom arheoloških iskopavanja koje je preduzeo Hajnrih Šliman. On je ispod brežuljka Hisarlik pronašao tragove 9 naselja, jedno povrh drugog. Za drugo naselje odozdo smatrao je da je Troja. Šlimanu se priključio i njegov rad nastavio nemački arheolog Derpfeld koji je ustanovio da je Homerova Troja šesto naselje odozdo. To naselje se u svemu poklapalo sa Homerovim opisom Troje. Ostatke tog naselja Derpfeld je uporedio sa Šlimanovim arheološkim nalazima pri iskopavanju Mikene i Tirinta i tom prilikom utvrdio da se oni u potpunosti poklapaju i da je Troja bila grad iz perioda mikenske kulture.

Sadržaj Ilijade je preuzet iz priča o trojanskom ratu. U starini se u istoričnost tog rata nije sumnjalo. Verovatno je bio u pitanju znatan događaj pošto je za nj prionuo veliki broj mitova, posluživši kao građa za veliki broj epova.

Postoji nekoliko prethomerskih cikličkih epopeja sa tematikom iz trojanskog rata – Kiparska pesma, Etiopida, Ilijada mala, Razorenje Troje, Povratak. Ovi ciklički epovi nisu sačuvani. O njihovom sadržaju nalazimo obaveštenja u proznim izvodima Gramatičke hrestomatije nekog Prokla, zatim u tzv. Ilijskim pločama...

Prema tradiciji trojanski rat je trajao deset godina. Pesnik Ilijade prikazuje samo kraći vremenski odsek iz tog rata – događaje iz desete godine rata, koji obuhvataju period od 51 dana.

Osnovni motiv epa je srdžba tesalskog kralja Ahileja, najvećeg grčkog junaka pod Trojom (polubog, majka mu je Tetida, morska boginja, otac smrtnik Pelej). Vrhovni zapovednik Agamemnon oteo mu je lepu robinjicu Briseidu. Rasrđen takvim postupkom, Ahilej se povlači iz boja. Grci dolaze u tešku situaciju, jer ih Trojanci potiskuju i gotovo im osvajaju tabor. Ahilej se vraća u borbu tek pošto je glavni trojanski junak Hektor ubio Patrokla, Ahilejevog najboljeg prijatelja. U dvoboju Ahilej ubija Hektora. Spev se završava njegovim pogrebom.

Taj motiv, zajedno sa motivom Zevsove odluke da Ahejci pretrpe niz poraza i tako osveti povređena Ahileja, (pošto Tetida izmoli Zevsa da osveti njezina sina) daje jedinstvo ovom epu i unutrašnju povezanost radnje. Sadržaj epa se može podeliti na 4 dela.
U prvom delu Ahilej se povlači iz borbe posle sukoba sa Agamemnonom koji mu otima robinjicu. Do sukoba je došlo na skupštini koju je Ahilej sazvao jer ahejsku vojsku mori kuga. Razlog tome je Apolonova osveta. Naime, Apolonov sveštenik Hris je grubo odbijen kada je došao da traži svoju ćerku a koja je pripala kao ratni plen Agamemnonu.
U drugom delu opisane su 3 borbe između Trojanaca i Ahejaca. Trojanci dolaze do tabora Ahejaca i pale njihove brodove. U dvoboju sa Hektorom gine Patroklo, Ahilejev najbolji prijatelj. Ahilej se vraća u borbu da osveti Patrokla.
U trećem delu je prikazana osveta Ahilejeva i pogibija Hektorova. Ahilej skrnavi mrtvo telo trojanskog junaka. U četvrtom delu Ahilej predaje Hektorovo telo njegovom ocu Prijamu.

Pripovedanje počinje in medias res. Pesnik nas odmah uvodi u središte zbivanja obaveštavajući nas o predmetu pevanja. Aristotel takav način ističe kao odličan u svojoj Poetici. Kao ustaljeni deo epa javlja se na početku invokacija, molba upućena boginji pevanja da pomogne pesniku. U ovom slučaju invokacija ima imperativni karakter – srdžbu mi pevaj Ahileja Peleju sina...

Na samom početku je prikazano kako je došlo do sukoba i šta je izazvalo Ahilejevu srdžbu. Dalji razvoj radnje pesnik usporava sredstvima retardacije - digresijama, poređenjima, ponavljanjima.

Diomed

Diomed je Tidejev i Dipilin sin koji je postao kralj Arga, nasledivši svoga dedu Adrasta. Posebno je poznat po svom sudelovanju u Trojanskome ratu. Homer ga u svojoj „Ilijadi“ opisuje, nakon Ajanta kao drugog najboljeg ratnika Ahejaca, a zajedno sa Heraklom i Odisejem je najdraži Atinin junak.

Diomed je bio jedan od Epigona - Epigonoi, sinova palih ratnika, [1] koji su se borili protiv Tebe, a organizirovali su vojni pohod koji je trebao osvetiti smrt njihovih očeva.

Posle smrti svoga oca Tideja, Diomed se oženio sa Egijalom iz Arga i tamo se skućio, i mada je bio punopravni građanin Arga, Diomed je stalno kovao zavere kako da svrgne kralja, a kada je, posle nekog vremena i preuzeo kraljevstvo, ubio je sve izdajnike, sem Terzita koji je uspio pobeći, i na presto je vratio svog dedu Eneja.

Kada je Enej predao kraljevstvo svome zetu Andemonu, a ovaj se uputio u Arg, kod Diomeda, na putu ga je ubio Terzit. Diomed, i pored velike potrage nije mogao pronaći ubicu, pa je, na mestu gde je pokopan njegov deda, u njegovu čast osnovao grad i nazvao ga njegovim imenom. Kasnije je, Terzita, u Trojanskome ratu, kada ga je ismejavao što plače nad mrtvim Pentezilijinim telom, ubio Ahil.

Diomed je bio i jedan od brojnih Heleninih prosaca koji je položio zakletvu Menelaju da će mu, kad god mu to bude trebalo priskočiti u pomoć.

Diomed je u Trojanski rat krenuo sa flotom od osamdeset brodova, i to je bila, posle Agamemnonove flote od sto brodova, druga flota po veličini. Diomed je, posle Ahila, bio drugi najbolji vojnik, ahejski junak, moćan ratnik, odan i hrabar borac. Njegovu mudrost su mnogi, među njima Agamemnon i Nestor, priznavali, a na Patroklovim pogrebnim igrama, on je, zajedno sa Ajantom osvojio prvo mesto u boksu.

Kada je, u trojanskom ratu, Odisej zarobio Prijamova sina, proroka Helena, i od njega saznao da Troja ne može biti osvojena, ako se ne iznese iz grada „paladijum“ koji je štitio grad, Odisej i Diomed su pošli po njega. Diomed je na Odisejevim ramenima ušao u grad, ali nije pustio Odiseja da sa njim uđe u grad. Kada se Diomed vratio sa „paladijem“, Odisej je bio veoma besan i pokušao je da ubije Diomeda, i da sebi pripiše zaslugu, ali je Diomed vidio njegov odraz u mesečini, okrenuo i razoružao ga, a zatim su se zajedno vratili u logor.

Dok je Ahil bio odsutnosti, u vreme Trojanskog rata Diomed postaje najmoćniji ahejski ratnik koji je u borbi ubio brojne Trojance. Njegovu hrabrost i junaštvo su opazili i Eneja, Afroditin sin, i strelac Pandar koji su ga potom i napali, a mada teško ranjen on je, nesmanjenom žestinom, nastavio da se bori. Ubio je Pandara svojim kopljem, a na Eneju je bacio veliku stenu i tako ga teško ranio. Afrodita se, da bi spasla svoga sina, umešala u sukob i zgrabivši Eneju pobegla sa njim. Diomed je napao i Afroditu i ranio je, a ona je ispustila Eneju i odjurila na Olimp da se požali Zevsu. Kada je, onesvešćenog i ranjenog Eneja uzeo Apolon, Diomed je i njega tri puta napao, a tada se prisetio šta mu je govorila Atina o tome da ne sme napasti boginju Afroditu, kao i nikog sa Olimpa.

Dok se Diomed borio sa Hektorom, ugledao je Aresa, boga rata, da se bori na strani Trojanaca i setio se saveta boginje Atine, pa je zapovedio svojoj vojsci povlačenje, međutim, Atina ga je tada ohrabrila da se vrati u bitku. Kada je Diomed, masnije, u borbi ranio Aresa kopljem, a on se ranjen vratio na Olimp, Trojance su bili primorani da se povuku.


Diomedu, boginja Afrodita nije nikada oprostila učestvovanje u Trojanskome ratu, pa je, dok je on bio ratu, uverila njegovu ženu Egijalu da se uda za drugoga muškarca i njega postavi za kralja Arga. Diomed, kada je stigao u svoje kraljevstvo u Argu i video šta se dogodilo, nije želio ništa nažao učiniti svojoj ženi, a nije želeo ni ostati, pa je otišao u Italiju gdje je osnovao gradove „Brindizij“ i „Arpus Hippium“.

Po dolasku u Italiju, Diomed je se ponovo sreo sa svojim starim neprijateljom Diomed Enejom [4], pa su stanovnici Lacija posetili njegovu kraljevsku palatu i pokušali da ga ubede da povode njihovu vojsku protiv Enejinih trupa. Diomed je ponudu odbio rekavši da je u Italiju došao da živi mirno, a i da je u svom životu ubio ipreviše Trojanaca.

Boginja Atina je Deomedu dala besmrtnost koja je bila namenjena njegovom ocu Tideju, pa je on postao bog koga su, po raznim imenima poštovali u Italiji.

Odisej

Odisej, heroj Homerovog epa Odiseja. Po Homeru Odisej je bio kralj Itake, sin Laerta i Antikleje (kćerke Autolika iz Parnasa), Penelopin muž i Telemahov otac. Po drugim predanjima Odisej je Sizifov sin i otac sinova Kirke, Kalipso i drugih nimfi.

Odisej je bio izuzetno mudar, oštrouman, rečit, snalažljiv, hrabar i istrajan. U Ilijadi Odisej je čovek koji se najbolje snalazi u krizama i odnosima među Grcima i on je odigrao glavnu ulogu u pomirenju Agamemnona i Ahila.

Odisejeva lutanja i povratak svome domu i kraljevstvu su centralna tema Odiseje, epa u 24 poglavlja, a takođe je poznat po predlogu da se Troja zauzme lukavstvom pomoću drvenog konja. Poglavlja VI-XIII opisuju njegova lutanja od Troje do Itake: prvo je došao u zemlju Lotofaga gde je s velikom mukom oslobodio svoje drugove koji su pali u letargiju jer su jeli lotos; oslepeo je kiklopa Polifema i pobegao iz njegove pećine obešen o trbuh ovna; izgubio je 11 od 12 svojih brodova u borbi s ljudožderima Lestrigoncima. Potom je stigao na ostrvo čarobnice Kirke, gde je spasao svoje drugove koje je Kirka pretvorila u svinje. Zatim je posetio zemlju duhova gde je razgovarao s Agamemnonovim duhom i saznao od tebanskog proroka Tiresije kako da ublaži Posejdonov bes. Susreo se sa sirenama, Scilom i Haribdom. Konačno je jedini preživeo oluju i stigao na idilično ostrvo nimfe Kalipso.

Posle dvadeset godina lutanja Odisej se vraća na Itaku gde njegova žena Penelopa i sin Telemah pokušavaju da se odupru mnogobrojnim proscima koji su zauzeli kraljevstvo u njegovom odsustvu. U početku ga je poznao samo verni pas i dojilja. Odisej dokazuje svoj identitet – uz pomoć boginje Atine – tako što uspeva da zategne i odapne strelu iz svog starog luka. Na kraju, uz pomoć Telemaha, ubija Penelopine prosce. Penelopa mu i dalje ne veruje ali posle više iskušavanja konačno ga prihvata kao svog davno izgubljenog muža i kralja Itake.

U Odiseji Odisej ima mnogo mogućnosti da pokaže svoju veštinu lukavstva i prevara; ali su u isto vreme njegova hrabrost, lojalnost i velikodušnost na stalnoj probi. Klasični grčki pisci ga ponekad predstavljaju kao beskrupuloznog politikanta a ponekad kao mudrog i poštovanog državnika. Filozofi su se uglavnom divili njegovoj inteligenciji i mudrosti. Neki rimski pisci (kao Vergilije i Stacije) su pokušali da ga omalovaže kao uništitelja Troje, za koji su smatrali da je postojbina Rimljana; drugi (kao Horacije i Ovidije) su mu se divili. Rani hrišćanski pisci su ga veličali kao primer mudrog hodočasnika.

Penelopa



Penelopa je žena Odiseja, kralja Itake.

Penelopa je bila je kćerka Ikarija, brata kralja Tindareja iz Sparte. Majka joj je bila Periboeja. Penelopa je bila blizak rod Jeleni i Klitemnestri, koje su bile kćerke Tindarejeve.

Tindarej nije zaboravio mudar Odisejev savet, kada se njegova kćerka Jelena udavala i zato je pomogao Odiseju da dobije ruku svoje nećake Penelope. Nagovorio je brata da organizuje trku između prosaca. Odisej je bio poznat po hitrosti i pobedio je u trci. Oženio je Penelopu i neko vreme su ostali u Sparti, pre nego što je Odisej odlučio da se vrati u svoje kraljevstvo, na Itaku.

Ikarije se protivio odlasku svoje kćeri jer ju je mnogo voleo. Penelopa je bila pred teškom odlukom: da ostane s ocem ili da ode s mužem. Prekrivši lice velom, odlučila je da ode s Odisejem.

Penelopa je Odiseju rodila sina Telemaha, koji je još bio dete kada je Odisej otišao u Trojanski rat. Odisej je nevoljno krenuo u rat, jer je znao za proročanstvo da se neće vratiti kući sledećih dvadeset godina.

Za razliku od svojih rođaka Jelene, Klitemnestre i Timandre, Penelopa je bila verna svome mužu. Kažu da se Afrodita naljutila na Tindareja jer joj nije prineo žrtve i da ga je kaznila tako što su sve tri njegove kćeri postale preljubnice. Za vreme Odisejevog odsustva, mnogi prosci su se skupili u Odisejev dvor želeći Penelopu za ženu. Oni ih je sve odbila, ali ih nije mogla oterati iz dvora. Kada se Odisej vratio pobio je sve njene prosce.

Izložba australijskog umetnika Rona Mjueka u galeriji "Modern Art" u Brizbejnu. Mjuekove skulpture su toliko realistične da je ljudima na prvi pogled teško da poveruju da one nisu prava ljudska bića.