ZIVOTNE PRICE.......

(Ne)briga o ljudima
Nevenka Dimitrijević
18.03.2010 | 10:52

Pre izvesnog broja godina imala sam pacijenta, koji se zvao Đura. Bio je čovek u starijem životnom dobu (nešto više od 70 godina), veoma lepo vaspitan i blage naravi. Bolovao je od šećerne bolesti, koja se pogoršala nakon porodične tragedije: umrla mu je jedna ćerka, a zatim druga. Ostao je da živi samo sa suprugom koja je bila poprilično mlađa od njega. Međutim, desilo se da se žena koja je do tada bila zdrava, naprasno razbolela i ubrzo umrla.
Čika Đura je ostao potpuno sam. Voleo je da dođe u ambulantu, da se javi i kaže da je „još uvek živ“. Tuga ga je obuzimala sve više a bolest se komplikovala. Primao je insulin. Ali nije imao nikog ko bi mu pomogao da prilagodi način života zakonima podmukle šećerne bolesti. Nije imao redovnu ishranu, sve češće je zapadao u hipoglikemijske krize i bivao sve slabiji. Prestao je da dolazi u dom zdravlja. Dala sam uput centru za gerontologiju da mu obezbedi „tuđu negu“. Nisu stigli da ga obiđu i da sagledaju uslove u kojima on živi. Više skoro da nije ustajao ni iz kreveta. Ostavljao je otvorena vrata da bi u stan mogao da uđe doktor ili sestra iz doma zdravlja koja mu je svakoga jutra davala insulin. Tako je jednog jutra nadjen mrtav na podu, sa koga nije mogao da ustane. Na stočiću pored njega nalazio se tanjir supe koju su mu komšije „doturile“, a koju nije ni takao.


Ko zna koliko danas ima ljudi koji žive sami, bolesni i stari. Uslovi života u gradu još više potenciraju otuđenost i osećaj samoće. Niko i ne zna kako uspevaju da prevaziđu ovakve probleme. Decu nemaju ili su daleko, možda i u inostranstvu. Za njih čuvaju novac i stan. A deca se javljaju sve ređe, pritisnuta su radnim i drugim obavezama. Brigu pokazuju samo onda kad problem postane veoma izražen. Tada obično zovu izabranog lekara njihovih roditelja i pokušavaju preko njega da reše etičke i moralne dileme.
Šta može taj lekar da uradi? Može da obiđe pacijenta, da da nalog da mu se urade laboratorijske analize, da ordinira terapiju u stanu. Tu se mogućnosti iscrpljuju. Ni jedan doktor koji radi u konsultativno – specijalističkoj službi nema obavezu da vrši preglede u nečijem stanu, a Hitna pomoć nema kapaciteta da ovakve pacijente prenosi do mesta gde se vrši dodatna dijagnostika.
Bolnice odbijaju da prime stare pacijente na duže lečenje, a domovi za stare nemaju dovoljno mesta.


Obaveza administriranja u opštoj medicini je tolika da u ovakvim, sve češćim iznimnim situacijama, pacijent treba da ima nekog ko će svakodnevno da trči po neki papir – potvrde, komisije, upute, naloge, uverenja, ovlašćenja, dokaze, da šeta od šaltera do šaltera raznih ustanova, a da ne pričamo o tome da onaj koji leži kod kuće treba i da jede i da mu se plati kirija i struja. A toliko vremena i truda može da uloži samo neko ko je najbliži ili onaj koji nema nikakav posao, pa ima dovoljno entuzijazma,vremena i strpljenja da to radi. A takvi su, mora se priznati, jako retki.
Društvo je, generalno, veoma nezainteresovano za ovu pojavu. A nisu samo stari ugroženi, već i mnogo mlađi koji su se u nekom trenutku našli usred nekog životnog problema: samci koji su teško povređeni, pacijenti na hemioterapiji, samohrane majke sa bolesnom decom, deca bez roditelja, roditelji bez dece, otpušteni bez plate, psihički bolesnici i ko zna ko sve još.
Da li bilo ko može da bude siguran u svoju blistavu budućnost ili može da se pomiri sa drugačijom sudbinom?
Da li postoji obaveza isključivo izabranog lekara da brine o ovakvim slučajevima?
Da li neko razmišlja kako izgleda provoditi dane u „četiri zida“, sklupčan u krevetu, sa pogledom u plafon neokrečenog stana? Ili pod vedrim nebom?

Kako su počeli srpski milijarderi
Ovako se prave pare
Miroslav Mišković u srednjoj školi ponekad nije imao čak ni za sendvič, pa je od komšija dobijao užinu Miodrag Kostić Kole s 15 godina kaže da je istovarivao i po 80 tona cementa dnevno - na sopstvenoj grbači...

Najbogatiji Srbi počeli su od samog dna!
Jedan u srednjoj školi ponekad nije imao ni za sendvič, pa je često svraćao kod komšija da mu spakuju koji, drugi je sa 15 godina istovarivao i po 80 tona cementa dnevno, golim rukama, treći je kao dečak rintao u očevoj radionici, četvrti je obezbeđivao igranke i radio kao vratar u restoranima, a peti je prodavao lonce i šerpe.
Danas su oni „teški“ koliko i ostatak nacije - zajedno. Oni vedre i oblače (dobro, neki su trenutno u problemu), pišu pravila igre, pa ih zatim menjaju (kad im više ne odgovaraju). O svakom od njih ispredaju se razne priče, prave različite teorije, susreti s njima prepričavaju se mesecima, njihovi potezi se analiziraju pažljivije od poteza ministara.
Neki ih se plaše, neki ih mrze, neki ih poštuju, a svi potajno žele da budu kao oni. Bilo kako bilo, jedno im se ne može osporiti - oni imaju „ubilački instinkt“ kad je reč o novcu. Ne štede ni druge, ali ni sebe kad je zarađivanje na dnevnom redu. Kurir vam danas donosi priču o tome čime su se sve najbogatiji živi Srbi bavili dok nisu postali ono što su danas.

Ekonomista Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište kaže za Kurir da je u Srbiji i te kako moguće pošteno zaraditi veliki novac.
- Ako je od proizvodnje čipsa neko napravio 200 miliona evra, jasno vam je da je sve moguće! Međutim, preduslov je dobra ideja. Bez toga nema ništa. Za razliku od nas običnih smrtnika, ti ljudi vide nešto što mi ne vidimo! Oni u nečemu prepoznaju potencijal i na to se fokusiraju - objašnjava Stevanović.
- Rizik u Srbiji postoji, kao i svuda u svetu, ali je manji od rizika u, recimo, Rusiji - tvrdi on i dodaje da, međutim, ulaganje u nekretnine svakako nije opcija za instant bogaćenje.
- Kada ljudi ne znaju šta će da vam kažu, onda savetuju da ulažete u nekretnine! Smatram da je to zarobljen novac i da se na taj način brzo ne može obogatiti. Ako treba da čekate nekoliko desetina godina da biste zaradili veliki novac, onda i niste neki preduzetnik - tvrdi Stevanović.

Miroslav Mišković - Stvarno najveći

Miroslav Mišković je najbogatiji Srbin.
Poljski nedeljnik Vprost objavio je krajem 2008. godine da je procenjena vrednost njegove imovine povećana sa dve na 2,8 milijardi dolara. Po ovome, zauzeo je 35. mesto među najbogatijima u jugoistočnoj Evropi. Vprost tvrdi da Mišković kroz svojih 85 preduzeća kontroliše 70 odsto tržišta u srpskoj prestonici. Prema informacijama poljskog lista, porodica Mišković poseduje četiri hiljade hektara zemlje u Vojvodini i na poluostrvu Luštica u Crnoj Gori, a ima i nekoliko rezidencijalnih kuća u Londonu.
Miroslav Mišković je rođen 1945. u Kruševcu. Majka mu je bila domaćica, a otac stolar. U srednjoj školi se dešavalo, kaže izvor Kurira, da nema za sendvič, pa je često svraćao kod komšija da mu spakuju užinu.
Posle završene srednje škole seli se u Beograd, gde je 1971. godine diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Kada je stekao diplomu, zaposlio se u deviznom sektoru Jugobanke, zatim radi u „Trajalu“, da bi prvu direktorsku poziciju stekao 1987. godine u hemijskoj industriji „Župa“ iz Kruševca. Ubrzo ga preporučuju Slobodanu Miloševiću i 1990. godine postaje potpredsednik vlade. Na toj poziciji se zadržao samo šest meseci, posle čega osniva sopstvenu kompaniju „Delta M“ u iznajmljenoj sobi u hotelu „Slavija“. Priča se da je dosta novca zaradio trgujući soknama koje je uvozio iz Kine i jeftino prodavao na domaćem tržištu. Za vreme rata, između 1991. i 1995. godine, preselio je sedište kompanije u Moskvu, Kijev i na Kipar. Neki mediji su pisali da je u njegovom uspehu udeo imao i Zajam za privredni preporod Srbije. Zbog nekadašnjih veza sa režimom Slobodana Miloševića našao se na listi osoba koje nisu mogle da dobiju vizu SAD i EU, ali je kasnije skinut s te liste.

Stanko Subotić Cane - Stolar i krojač

Najkontroverzniji srpski biznismen. Stanko Subotić (51), poznatiji kao Cane.
Bio je stolar, danas je vlasnik moćnih preduzeća i gazda hektara i hektara vinograda.
Najmlađi od šestoro dece, a najambiciozniji. Otac i majka zanatlije. Radio je u očevoj radionici kao stolar. Kao dečak, Subotić je pevao u mesnom crkvenom horu. Kako je sam ispričao, crkva je bila stara i propala. Sveštenik ga je mnogo voleo i na samrti mu u amanet ostavio da sagradi novu crkvu...
Cane svoju karijeru započinje u ranim dvadesetim, kada odlazi u Francusku i zapošljava se kao krojač. Veoma brzo dečak iz sela Kalinovca koji je pevao u crkvenom horu otvara lanac butika i razvija sopstvenu veleprodaju i maloprodaju. U ranim devedesetim Cane počinje da ulaže u srpsku privredu i polako postaje jedno od najzvučnijih imena srpskog biznisa. Nije na odmet pomenuti da ovaj čovek danas poseduje preduzeće EMI, „D trejd“, bivši je suvlasnik „Future plus“, fabrike za preradu mesa „Famis“, ali i preduzeća u Grčkoj i Rusiji koja se bave distribucijom bezalkoholnih pića i sportske opreme... Vlasnik je stotine hektara vinograda u Francuskoj... Dovoljno.

Miodrag Kostić Kole - Nosio sam džakove

Slatki magnat! Danas jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u Srbiji, nekrunisani kralj šećera, vlasnik poslovne imperije „MK komerc“. Nadimak je dobio nakon kupovine tri vojvođanske šećerane.
- Ja sam počeo da radim vrlo davno, nisam imao ni petnaest godina. Pamtim vreme kad sam istovarivao džakove cementa za silose „Vitalu“. Radilo se od ujutro do uveče, nas dvojica smo iznosili na leđima i po osamdeset tona. Imao sam šezdeset kila, džak teži pedeset, ruke od lakta naniže nisam osećao - pričao je Kole.
Kurir je preko kompanije MK stupio u kontakt sa Kostićem:
- Odrastao sam u skromnoj i vrednoj radničkoj porodici... Još kao srednjoškolac i student radio sam razne honorarne, studentske poslove za džeparac. Istovremeno, aktivno sam se bavio sportom i fudbalom. Samo na početku svoje radne karijere radio sam u društvenom sektoru, i to kraće od šest meseci. Samovoljno sam napustio ovaj posao zbog nepristajanja na birokratiju, sporost u poslu i odlučivanju - kaže Kostić. - Oduvek sam želeo da budem sam svoj gazda i da sam organizujem posao kako mislim da je najbolje.

Đorđije Nicović - Vratar

Najspretniji od sve braće (ima ih petorica). Tako bar kažu. Đorđije Nicović.
- Pravi sam investicioni bankar - često veli ovaj 59-godišnji Kolašinac.
Ne tako davne 1964. godine za bratom Markom (danas ugledni advokat) Đorđije stiže iz rodnog Kolašina. Ono što je javnosti znano svakako je formulacija - grupacija „Irva inženjering“ - bankar - biznismen. No malo ko zna da je ovaj, danas jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji u vreme studiranja prava u Beogradu obezbeđivao sale za igranke i radio kao vratar u restoranima... Takođe, priča se i da je Đorđije sa četvoricom svoje braće „čuvao“ Studentski grad „Veljko Vlahović“ od „kabadahija“.
Danas ovaj Crnogorac važi za najvećeg zakupca i vlasnika oranica u Vojvodini. Po struci pravnik, on danas obrađuje ukupno 29.630 hektara oranica, od kojih je više od 60 odsto zakupljena državna zemlja!

Filip Cepter - Lonci od zlata

Njegov finansijski uspeh je neosporan, ali njegovu poslovnu biografiju i dalje stavljaju pod sumnju.
Mnogi smatraju da ni posle toliko godina nije baš sve razjašnjeno u „razvojnom putu“ Filipa Ceptera, a oni koji misle da se u tranzicionim zemljama niko ne može obogatiti bez pomoći „nadležnih unutrašnjih i vojnih službi“ ne odustaju od teze da je svojevremeno trgovao širom sveta ne samo metalnim loncima nego i nečim još „metalnijim“.
A sve je počelo u Austriji, gde je radio kao prodavac AMC kuhinjskog posuđa. Kako je posao rastao, u Italiji je osnovao kompaniju koja se bavila proizvodnjom kuhinjskog posuđa. Ostalo je istorija.
- Ne vladam Srbijom, ne trgujem oružjem, ne poznajem Legiju! - izjavljivao je Cepter i naglašavao da su priču da oružjem snabdeva islamske teroriste prenosili kumovi Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Uvek je isticao da je na posuđu zaradio prvu milijardu maraka.
- Stekao sam milijardu brže od Bila Gejtsa, a oni koji misle da je nemoguće zaraditi milijarde na posuđu time dokazuju da nemaju ni veliko znanje ni veliku inteligenciju. Milijarde se mogu zaraditi i na proizvodnji čačkalica, pertli ili kondoma, pa zašto ne bi i na proizvodnji posuđa...
Ekonomska kriza ostavila je trag na njegovom poslovanju, ali i dalje se može reći da je Cepter najbogatiji Srbin u inostranstvu. Rođen je kao Milan Janković 23. novembra 1950. godine, a njegovu kompaniju čini više od 120 firmi sa 120.000 zaposlenih u 40 država.

„Nesreća nije mogla da me odvoji od sporta“
A. Slović - 24.03.2010. - 00:55

Jasmin Bambur, prvi učesnik zimskih paralimpijskih igara iz Srbije...
Jasmin Bambur (30), prvi predstavnik Srbije na Zimskim paralimpijskim igrama, za „24 sata“ kaže da je za njega sport najlakši izlaz iz svakodnevice u kolicima. „Odmah posle nesreće odlučio sam da se bavim sportom. Sportsko rivalstvo i želja za pobedom je ista kod osoba s invaliditetom kao i kod ostalih ljudi, kaže on.


UPORNOST - Bambur se odmalena bavio sportom, a sticaj nesrećnih okolnosti ga je samo na kratko u tome prekinuo...
Najranije detinjstvo proveo je u Bosni, a nakon rata 90-ih preselio se sa porodicom u Zrenjanin, gde je krenuo očevim stopama i počeo da trenura rukomet. Sa 17 godina postao je prvotimac „Proletera”, a nakon završene gimnazije preselio se u SAD. Dobio je stipendiju za koledž u Severnoj Karolini, bio je kapiten rukometnog tima sa kojim je osvojio Divizuju istočne obale. Dve nedelje posle tog takmičenja, 13. januara 2000, zaspao je za volanom. Njegov auto je udario u ivičnjak, prednji točkovi su otpali, a on je od siline udarca izleteo kroz vetrobran na haubu. Zbog preloma kičme sa 19 godina ostao je vezan za kolica.
Međutim, pronašao je snagu da nastavi da se bavi sportom, a nova ljubav postalo mu je skijanje.
- San svakog invalidnog sportiste je da učestvuje na Paralimpijskim igrama. Meni se to ostvarilo u Vankuveru. Oduševljen sam što mi je pripala čast da budem prvi zimski paralimpijac iz Srbije. Nositi zastavu svoje zemlje je izuzetna čast - kaže Bambur, koji je na nedavno završenim Igrama u Vankuveru nastupio u svih pet disciplina alpskog skijanja.
Najbolji rezultat postigao je u spustu, zauzevši 9. mesto, u slalomu je bio 25, dok je u disciplini super G, koja je njegova omiljena disciplina, zauzeo 20. poziciju.
Bambur kaže da se nada da će njegov nastup na Igrama pomoći invalidnim sportistima Srbije da baveći se sportom poboljšaju svoj položaj.
- Želja mi je da paralimpijci dobiju veću pomoć društva u Srbiji kako bi zaživeli invalidski zimski sportovi - kaže Bambur, koji se bavi i košarkom, za koju je rekao da je to njegov „letnji sport”.

U planu lov samo na najviša odličja
„Dosadašnje osvojene medalje u Evropskom kupu i Prvenstvu Severne Amerike samo su podsticaj za dalje uspehe. Pošto sam stekao pravo učešća na Svetskom kupu, Evropskom kupu, kao i na ostalim takmičenjima u svih pet disciplina u alpskom skijanju, moje su želje da pokušam da se domognem najviših odličja”, kaže Bambur. Prema njegovim rečima, planira učešće i na Paralimpijadi 2014. u Rusiji.

Vesti dana - petak, 26. mart 2010. 00:50 RSS


Sedmoro dece živi bez roditelja i ikakvih primanja
Blic - Pre 48 minuta

Štrpce - Odricali smo se svega da bismo završili škole. Nemamo snage da razmišljamo kako i kuda dalje, a ostati zatvoren u četiri zida, to bi tek bio kraj. Sve se srušilo kada su nam roditelji umrli. Naši planovi i naši mladalački snovi su pretvoreni u pakao. Ne tražimo pomoć i sažaljenje, molimo samo da nam barem neko pomogne da bar jedno od nas dobije posao, da od svog rada živimo - kroz suze zbori Ivana Stanišić, iz sela Gornja Bitinja kod Štrpca, nemoćna da sa šestoro braće i sestra obezbedi najosnovnije uslove za normalan život. Nemaština će naterati da i ono malo Srba iz Gornje Bitinje napusti Kosmet

Stanišići žive u mešovitom srpsko-albanskom selu, u izolaciji i strahu. Prošle godine im je preminula majka, a pre desetak dana i otac. Kažu, umrli su od nemaštine i tuge što deci nisu mogli da priušte život iole dostojan čoveka. Njih šestoro je završilo srednju školu, ali ne mogu da se zaposle. Da bar imaju jednu platu, samo za hranu…

Milivoje, Mića, Dragana, Ivana, Ana, Mirko i najmlađi maloletni Sava priznaju da su zatečeni situacijom u kojoj su se našli, pogotovo što ne znaju dokle će ovako izdržati jer niko od njih nema niti posao niti bilo koje drugo primanje da bi mogli da prežive.

Stanišići nemaju osnovne uslove za nornalan život

Ivana, kao i njena starija sestra Dragana, takođe ekonomski tehničar, ubeđena je da je njen otac otišao na onaj svet jer mu je srce puklo gledajući siročiće oko sebe, nemoćan da im pomogne da bar jedno od njih nađe posao.

- Plaćamo cenu korupcije. Nismo imali niti imamo da damo mito. Verovali smo da će proraditi savest da će neko od odgovornih u opštini ili okrugu uvažiti naše molbe. Nažalost, od obijanja vrata i obećanja koje smo dobijali "za dan-dva bićete pozvani" - ništa. Jednostavno, oni na funkcijama ne znaju niti mogu razumeti šta je život u siromaštvu - kaže Dragana, navodeći da je u poslednjih pola godine sa braćom, dvojicom saobraćajnih tehničara, i sestrama, pravnim i ekonomskim tehničarima, podnosila zahteve na desetak adresa i da su umesto njih uvek i svuda primljena deca lokalnih funkcionera.

U opštini Štrpce i Kosovskom upravnom okrugu nisu čuli za slučaj porodice Stanišić. Njihov vapaj stigao je jedino do vladike lipljanskog Teodosija. Uz njegov blagoslov lokalni paroh predao je Stanišićima 300 evra i preneo vladikino obećanje da će najmlađi Stanišić, Sava postati stipendista manastira Visoki Dečani. Do tada Stanišićima ostaje nada da će se neko od odgovornih funkcionera smilovati i pomoći jednoj od najbrojnijih srpskih porodica u tom delu Kosova i Metohije.

POGINUO BEŽEĆI OD POLICIJE!

Milan Todorović (41) iz Lučana provalio u stan Milivoja Šojića u centru Požege. Kada su došli vlasnik stana i policija, lopov pobegao kroz prozor, pao s drugog sprata zgrade i na mestu ostao mrtav

Milan Todorović (41) iz Lučana poginuo je juče bežeći od policije posle provale u stan u ulici Kneza Milana 12 u centru Požege! Todorović je pao s prozora drugog sprata zgrade, s visine od deset metara, i na mestu ostao mrtav!

Milan Todorović pronašao je juče pre podne ključ ispod otirača ispred vrata stana Milivoja Šojića (56), koji je otišao kod komšije. Todorović je otključao vrata, ušao unutra, zaključao vrata i ostavio ključ u bravi.

- Počeo je premetačinu u stanu kad je iznenada naišao vlasnik stana. Potom je krenuo da beži kroz prozor i pao na pločnik ispred zgrade. Doktorka iz požeškog Doma zdravlja konstatovala je da je provalnik preminuo na licu mesta. Todorović je odneo manju količinu bižuterije. Posle istrage utvrdiće se šta je tačno ukradeno - rekao je Ljubiša Đurić, istražni sudija Opštinskog suda u Požegi.

Milivoje Šojić, vlasnik stana, kaže da se juče oko 9.30 sati vratio s posla i svratio kod komšije Krunislava Kolarevića.

- Pozvao sam komšiju da odemo kod mene na kafu. Pošli smo do mog stana. Znao sam da u stanu nije bilo nikog, ni sina, ni ćerke, ni supruge. Ključ smo ostavljali ispod krparice pred vratima, ali ključa nije bilo. Pozvao sam suprugu Mirku da dođe i donese ključ. Kad je ona stigla, čuli smo da je neko u stanu. Znali smo da ni sin, ni ćerka nisu unutra. Pokušali smo da otključamo našim ključem, ali nije išlo jer se ključ nalazio u bravi s unutrašnje strane. Izašli smo iz zgrade i pozvali policiju - rekao je Milivoje Šojić.

On kaže da su policajci ubrzo stigli i krenuli stepenicama do stana.

- Provalnik je verovatno čuo galamu, pa je pokušavao da smisli šta da radi. U trenutku kad je policija provalila u stan, lopov je izašao kroz prozor i preko oluka pokušao da se dočepa susedne zgrade, ali je pao. Koliko sam primetio, iz stana je uzeo nešto bižuterije i zlatan prsten. Po stanu nisu mnogo ispreturane stvari jer je provalnik tek počeo s premetačinom - ispričao je Šojić.

Njegov komšija Krunislav Kolarević bio je na stepenicama i kroz svetlarnik zgrade video je da je nešto proletelo.

- Kada je policija naišla, stajao sam na stepenicama. Video sam kroz prozor u hodniku da je nešto proletelo, a onda sam čuo tup udarac. Pogledao sam i video čoveka kako leži u lokvi krvi - rekao je komšija Kolarević.

Pored tela Milana Todorovića nalazile su se crna kapa i kesa. Inače, za delo koje je počinio Todorović bi dobio maksimalno godinu dana zatvora!

Party prostitution

20.10.2009

Some people don't think much of their political parties! Members of the Ukrainian feminist group FEMEN dressed up as prostitutes holding political party symbols, to suggest that Ukrainian parties are ready to be bought. Their slogan: "Take me."

kako ih je zivot izdresirao

Srpska policija i pravosudni organi krenuli u ofanzivu na imovinu i račune nekada najbogatije familije u Srbiji
Karićima država uzima pola Dedinja
Petak - 02.04.2010
Finansijskom istragom o imovini odbeglog Bogoljuba Karića (56), bivšeg predsednika „BK grupe“, i njegovog starijeg brata Sretena, bivšeg direktora „Mobtela“, obuhvaćeno je ukupno 46 osoba, saznaje „Alo!“.

Reč je o 30 članova „dinastije Karić“ i 16 sa njima povezanih osoba.

Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala podnelo je zahtev za istragu koja treba da utvrdi šta je sve od velikog vlasništva braće Kariće stečeno legalnim putem. Sudeći po spisku osoba koje su obuhvaćene zahtevom, na udaru Zakona o imovini proistekloj iz krivičnog dela našla se gotovo cela „dinastija“. Osim Bogoljuba i Sretena, njihove braće Zorana i Dragomira, njihovih supruga i dece, pored onih koji nose prezime Karić, ostatak spiska čine zetovi, snajke i pojedinci iz uže rodbine na koje takođe vode brojne nekretnine i bankovni računi sa vrtoglavim ciframa, kako u Srbiji tako i u inostranstvu.
- To će biti izuzetno obiman i težak posao! Za razliku od klasičnih kriminalaca koji preko noći počnu da peru ogromne sume kroz legalne poslove, ova porodica svojevremeno je bila i poluga vlasti i ujedno je poslovala i u legalnim tokovima preko svojih firmi - objašnjava naš izvor.
Od nekadašnje imperije koju je činilo na desetine kompanija, danas su aktivne i neprodate tri, a najveći kapital ova porodica trenutno poseduje u nekretninama. Veruje se da je samo na Dedinju u njihovom vlasništvu oko 30.000 kvadrata u ekskluzivnim vilama. Po završetku rada jedinice za finansijske istrage, biće poznato za šta će konkretno od novca i nekretnina Karići morati da dokažu da su legalno zaradili, a ako im to ne pođe za rukom, imovina će biti privremeno oduzeta.

Bogoljub i Sreten Karić se nalaze na Interpolovoj crvenoj poternici od početka 2006, kada je pokrenuta istraga o malverzacijama u „Mobtelu“, teška 70 miliona dolara. Protiv njih su takođe podnošene i brojne poreske prijave, čime se suma koju su uzeli „ispod žita“ gotovo duplira.
eto, imas pa nemas

Dinastija:

Bogoljub Karić
Žena: Milanka
Deca: Nebojša (31), Nadežda (29) Jelena (28) i Danica (25)
Sreten Karić
Žena: Slavica
Deca: Bojan (31), Gordana (28) i Stefan (25), kao i sin Goran (36) iz prvog braka
Dragomir Karić
Žena: Hafa
Deca: Saša (39), Simon (36), Jugoslav (31) i Danijela (26)
Zoran Karić
Žena: Marijana
Deca: Jefimija, Ana, Vladan i Dušan
Olivera Karić-Nedeljković
Deca: Aleksandra, Aleksandar i Gorica

Otkup vile za 300 maraka

U vreme otkupa stanova, pojedinci su vile na Dedinju dobijali za 300 maraka. Kada se zbog sankcija broj diplomata u Beogradu drastično smanjio, „Diplomatsko-stambeno preduzeće“ je likvidirano, a imovinu je preuzelo Ministarstvo inostranih poslova, pa su rezidencije koje su godinama bile rezervisane za strane diplomate dobijala domaća pravna i fizička lica bliska režimu. Na Dedinju su novobogataši radili šta su hteli - rušilo se, seklo, grandiozno gradilo, kao da će njihova vlast večno trajati. Socijalna amnezija im je poslužila da se razbacuju u vreme dok je većina građana gladovala.

Čeka se od 2006.

Nekadašnje ministarstvo finansija je, podsetimo, u maju 2006. godine objavilo da će na sve Karićeve nekretnine biti stavljena „zabrana otuđenja“ sve dok se ne završi sudski postupak koji se vodi protiv članova porodice Karić. U međuvremenu, dvojica Karića - Bogoljub i njegov brat Sreten nedostupni su srpskoj policiji. Napravljen je i spisak nekretnina na teritoriji Beograda, za koje državni organi sumnjaju da su stečeni na nelegalan način.

Četrdeset dve vile i kuće u Beogradu

Prema podacima nekadašnjeg ministarstva finansija iz 2006. godine, Karići su se smestili u ni manje ni više nego - 25 kuća i vila na Dedinju i Senjaku, dok cela bliža i šira familija u Beogradu raspolaže sa ukupno sa 42 stana, kuća i vila, ne računajući tu i pomoćne objekte i placeve! Ukupno 37.463 kavdratna metra!
Prvi Karići prvo su se uselili u kuću u Temišvarskoj, a zatim su se širili ko zaraza po okolnim ulicama. Bogoljub Karić je za sebe prvo uzeo Tolstojevu 29, pa onda i vilu u Užičkoj 35, i tako dalje.

Imovina dinastije Karić u Beogradu

Ime adresa objekat m2
DEDINJE
Karić B. Nebojša Užička stan 178
Karić B. Nebojša Užička stan 127,87
Karić B. Nebojša Užička stan 96,29
Karić B. Nebojša Užička kuća 1.381
Karić B. Nebojša Užička plac 4.218,5
Karić B. Nebojša Užička plac 2.292
Karić J. Dragomir Užička stan 160
Karić J. Dragomir Užička plac 2.519
Karić J. Dragomir Užička stan 142
Karić Jugoslav Užička stan 47,33
Nedeljković Olivera Tolstojeva garaža 45
Nedeljković Olivera Tolstojeva plac 1.100,4
Nedeljković Olivera Tolstojeva kuća 350
Nedeljković J. Čedomir Banjički venac kuća 142
Karić B. Nadežda Tolstojeva plac 1.610
Karić B. Nadežda Tolstojeva kuća 990
Karić B. Danica Generala Šturma kuća 1.710,9
Karić B. Danica Generala Šturma plac 1.233,5
Karić B. Jelena Generala Šturma kuća 1.710,9
Karić B. Jelena Generala Šturma plac 1.233,5
Karić J. Zoran Generala Vasića kuća 2.051,5
Karić J. Zoran Generala Vasića plac 1.441,3
Karić J. Zoran Generala Vasića plac 1.440,4
Karić Violeta Generala Vasića stan 547
Karić Violeta Generala Vasića plac 1.352,1
Karić Jugoslav Generala Nikodija Stefanovića kuća 356
Karić Jugoslav Generala Nikodija Stefanovića plac 1.300
Karić M. Marijana Bulevar mira kuća 476
Karić T. Perica Radanska stan 155

SENJAK
Karić Jefimija Drinićka kuća 255
Karić Ana Drinićka kuća 255
Karić Dušan Temišvarska stan 197,75
Karić J. Sreten Temišvarska stan 208,19
Karić M. Marijana Temišvarska stan 77
Nedeljković Olivera Temišvarska stan 32
Karić J. Zoran Temišvarska stan 19
Karić M. Milanka Koste Glavinića stan 34,45
da li neko broji

VRAČAR
Karić Ana Dobropoljska stan 97,16
Karić D. Danijela Dobropoljska stan 65,66
Karić Dušica Dobropoljska stan 75,65
Karić Jefimija Dobropoljska stan 123,04
Karić Violeta Dobropoljska stan 65,5
Nedeljković Aleksandar Dobropoljska stan 99,01
Nedeljković Aleksandar Dobropoljska stan 56,99
Nedeljković Aleksandar Dobropoljska stan 33,15
Nedeljković Aleksandra Dobropoljska stan 97,33
Nedeljković Aleksandra Dobropoljska stan 33,15
Nedeljković Dragiša Dobropoljska stan 57,02
Karić Simon Dobropoljska stan 56,76
Karić Ljiljana Dobropoljska stan 56,93

CENTAR
Karić B. Nebojša Kneza Miloša stan 547
Karić B. Nebojša Kneza Miloša garaža 35
Karić Miladin Sarajevska stan 20,50
Nedeljković Dragiša Admirala Geprata stan 75

ČUKARICA
Karić B. Jovan Stevana Filipovića stan 53
Karić B. Jovan Stevana Filipovića garaža 15,76
Karić S. Goran Stevana Filipovića stan 71,29

e, bas nisam brojala i ovako sam se zamorila

Probudio se iz mrtvih prilikom obdukcije
11.01.2010.


Indijac Manas Deo (44) je proglašen mrtvim posle teške saobraćajne nesreće. Probudio se naprasno na obdukcijskom stolu kada je patolog krenuo da ga seče skalpelom.

Dea je teško povređen 25. decembra prošle godine u automobilskoj nesreći u selu Baragadija, u indijskoj državi Radžastan. Hitno je prebačen u bolnicu gde su lekari konstatovali njegovu smrt.

Drama je usledila na obdukcionom stolu. Patolog je krenuo da ga seče skalpelom kada se Deo probudio iz mrtvih. Odmah je prebačen u bolnicu gde se oporavlja i uskoro će biti pušten kući.

interesantna pricica koju sam skinula sa neta

Submitted by djelic on Tue, 03/17/2009 - 06:12

Мој друг Дејан често уме да каже:“Велика је мука наћерала орла да зимује зиму с кокошкама!“. Онда налетим на интернету на ову фотографију меде и кучета, где је куца радо ушао у медин топли загрљај. Зима не пита, па иако би овај пас сигурно радије спавао у топлој кућици за псе, стиснуо је зубе, нашао храбрости и приближио се расположеном (и вероватно ситом) меди. У недостатку кучића и друштво добро расположеног белог медведа је боље него бити сам на поларној зими. И овде у Калгарију је слично, само што не грлимо беле медведе, већ једни друге, јер је то најприроднији начин грејања, не загађује околиш, не кошта ништа, а може да измами и осмех на лицима оних које волимо.


Онда се сетим покрета „Бесплатни загрљаји“ (Free Hugs Campaign) који је 2004. године покренуо Хуан Мен (Juan Mann) из Аустралије. Слетео човек у свој родни град Сиднеј, видео да се многи путници на аеродрому грле и смеју са члановима породице и пријатељима, њега нико није чекао, а тако му је требао топао осмех, искрена радост због поновног сусрета и загрљај. Не буде Хуан љењ, узео комад картона и фломастер, написао са обе стране „Бесплатни загрљаји“ (Free hugs) и постави о се на најпрометнију пешачку зону у Сиднеју, не што као наша Кнез Михајлова у Београду, на пример.

Стајао је Хуан тако неких 15 минута, мало су га пролазници чудно гледали, да би му онда пришла жена с леђа, куцнула га по рамену, рекла му како је тога дана била годишњица смрти њене ћерке јединице, која је погинула у саобраћајној несрећи, како јој је тог јутра умро пас и како је загрљај оно што јој је у том тренутку највише требало, јер се осећала најусамљенијом особом на свету. Хуан је клекнуо на колено, пружули су руке једно другом и топло се загрлили. Кад су се растали, отишла је са осмехом на уснама, упркос свим тешким мислима које су је мориле.
Хуан је онда дошао на идеју да редовно дели бесплатне загрљаје и после почетних проблема са локалним властима, успео да добије дозволу да на овај начин шири позитивну енергију свима којима је то потребно, делећи своје загрљаје. Покрет се убрзо раширио планетом, па је тако стигао и до Новог Сада, где се понекад могу видети млади на улици како који стоје са натписима на којима пише „Бесплатни загрљаји“ и људе који им прилазе, загрле их и наставе даље својим послом.


Чини ми се да је свет засигурно кренуо странпутицом, када нешто тако природно, лепо и једноставно као што је топао људски загрљај мора да се тражи на улици од потпуних странаца. Вечита јурњава за новцима, борба за сваки минут и недостатак времена за дружење са ближњима, ето узима свој данак. Просјаци на улици су до сада тражили паре или храну. Данас имамо људе који на улицама дају, али не паре нити храну, него руке широко раширене у загрљај и осмех који нам је свима потребан. Судећи по томе колико се брзо овај покрет проширио светом, изгледа да има много оних којима је загрљај незнанца на улици ретка прилика да осете да нису сами на овом свету.

Кажу да се број становника на земљи опасно приближио бројци од седам милијарди. Питам се само да ли негде пише колико је усамљених од те бројке.

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Март 2009. године

tacno, sto i mi tako nesto ne praktikujemo, svioma je potrebna lepa rec a i zagrljaj

Farmer tvrdi da je otac Opre Vinfri
Ja sam ti tata!
Ponedeljak - 19.04.2010
Nor Robinson (84), veteran Drugog svetskog rata i siromašni farmer, tvrdi da je otac čuvene američke voditeljke Opre Vinfri (66). Vremešni Nor, koji sada živi u seoskoj bolnici u Misisipiju, zamolio je voditeljku da urade DNK test, kako bi se dokazalo da je baš on njen otac.

On je u intervjuu za „Njujork tajms“ rekao da mu je „jedini san da sa Oprom razgovora kao otac sa ćerkom pre nego što umre“.
Robinson je otkrio da je sa voditeljkom pokušao da razgovara već nekoliko puta, a da joj se pismom obratio pre nekoliko godina.
- U pismu sam napisao da ću joj, ukoliko to želi, poslati svoje DNK testove - rekao je Robinson.

Njujorški časopis otkriva da je Robinson u svojim dopisima „otvorio dušu“ Opri Vinfri, te da joj je pisao o delovima svog života, kao i da joj je poslao slike iz Drugog svetskog rata, koje su nastale tokom njegovog služenja u američkoj mornarici u Pacifiku.
- Nikada mi nije odgovorila. Nikada nisam dobio nikakav odgovor. Možda mi i jeste odgovorila, ali ja to pismo nisam dobio - rekao je Robinson i dodao da njegov cilj nije da se dokopa Oprinih miliona.
zivot je cudan.............da li joj je zaista tata..........

Dejanino levo stopalo
Jovanka SIMIĆ, 19.04.2010 20:38:12


ŽIVOT je predivno čudo, zove se Dejana Bačko, živi u Bačkoj Palanci, 15-godišnjakinja je, Bog joj je uskratio ruke do ramena, ali istovremeno podario čudesan slikarski talenat. Većina darovitih umetnika slika rukom, a Dejana nogom, i to levom. Čudesno, poput Arsipe, samo što je grčka boginja mit, a Dejana je istinita priča o upornosti i nepresušnom optimizmu.
Udruženje iz Lihtenštajna VDMFR, koje okuplja i stipendijama podupire hiljade najdarovitijih umetnika iz celog sveta, sličnih Dejani, uvrstio je ovu učenicu osmog razreda bačkopalanačke OŠ „Sveti Sava“ među četvoro svojih najdarovitijih članova u Evropi.
Imala je svega devet godina kada je njen prvi rad „preslikan“ na poštansku markicu. Posle niza uspešnih izložbi po manjim gradovima Srbije i okruženja, krajem ovog meseca, Dejana će prikazati svoje radove Beograđanima, u galeriji RTS-a.
U ateljeu nastavnika slikanja Zlatka Tešana ona ima poseban tretman: stalak za platno postavljen je dovoljno nisko da ga, sedeći na podu, može dohvatiti kistom udenutim između palca i kažiprsta leve noge.
S osmehom koji retko iščili s njenog lica, Dejana po ulasku u atelje spretnim potezima nožnih prstiju odvezuje pertle, skida patike, pa obe sokne. Potom umeša na paleti prvu nijansu, povuče potez na platnu i otpočne svoju čaroliju
koja svakodnevno traje po dva-tri sata.
- U poslednje vreme najčešće slikam patike, u svim bojama - kaže mlada slikarka, udubljena u još nedovršeno platno na kojem dominiraju ljubičaste patike. Beogradska izložba imaće naslov „Cipelići“.
Nastavnik Zlatko, akademski slikar, kaže da njegova učenica ima veliki talenat, širok dijapazon interesovanja, slika divne pejzaže i portrete. Patike simbolišu Dejaninu želju da jednom poseti velike svetske galerije u kojima će uživo videti platna omiljenog slikara Monea. Prethodno, planira da upiše Srednju umetničku školu „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu, pa umetničku akademiju.
U OŠ „Sveti Sava“ Dejana je najomiljeniji i najpoznatiji đak zbog svog talenta, ali i zbog lakoće s kojom nosi svoj beleg, a ima ga jedina od 720 učenika.
Od prvog razreda Dejaninim drugarima prešlo je u naviku da njen specijalni radni sto sa ukošenom pločom prenose iz učionice u učionicu. Ritual je sličan onome u ateljeu, samo što u učionici Dejana sedi na stolici. Prethodno se izuva, i umesto kista, levom nogom iz torbe najpre vadi svesku, pa olovku.
Na času srpskog jezika Dejanin omiljeni nastavnik Predrag Vajagić najavljuje kontrolni zadatak i odmah biva zaglušen negodovanjem. Graja prerasta u odobravanje kada nastavnik saopštava da će čas trajati nešto kraće zbog novinara koji su došli zbog Dejane. Ivana Nenadić i Marina Milenković kažu da je Dejana prava heroina - svima je pokazala da nije važan spoljašnji izgled, već lepota duše i snaga volje.

“NOVOSTI“
DEJANini roditelji su razvedeni. Ona živi sa majkom Sandrom i mlađim bratom Davidom. Prvih šest godina svog života najradije bi izbrisala iz sećanja, baš kao i njena majka, koja je imala samo 19 godina kada su joj u porodilištu saopštili da je njena beba rođena bez ruku. Šokirana, ubrzo je potpisala papire za smeštaj deteta u dom na severu Bačke. Posle godinu i po rodila je sina, na Dejanu je neprestano mislila, ali je nije posećivala. Sve do pre devet godina kada je u „Novostima“ pročitala priču o humanitarnoj akciji za kupovinu proteze šestogodišnjoj devojčici.
- Videla sam sliku i srce mi je zamalo iskočilo iz grudi: to je moje dete! Otišli smo po nju i doveli je kući - s grčem se priseća Sandra.

uh, ipak lep kraj tuzne price.......
Dejana, zelim sa sreca uvek bude sa tobom i da ti zivot bude

PROKUPLJE 22. 04. 2010

PRESS

Tragedija porodice Ignjatović iz Prokuplja: Sahranili živog sina!

Svetlana i Milinko Ignjatović iz prokupačkog sela Babin Potok pre nedelju dana dobili potvrdu da se u grobu njihovog sina, koji je kao vojnik JNA navodno poginuo 1991. godine, ne nalaze njegovi ostaci


Misterija... Srđan Ignjatović kao vojnik JNA

Svetlana i Milinko Ignjatović iz sela Babin Potok kod Prokuplja dobili su pre nedelju dana nalaz Biološkog instituta iz Beograda kojim je potvrđeno da se u grobu njihovog sina, kog su sahranili još 1991. godine, ne nalaze njegovi već ostaci nepoznate ženske osobe.

Srđan Ignjatović je, prema zvaničnoj verziji, poginuo tokom rata u Hrvatskoj pre 19 godina, a sumnje njegove porodice u istragu koju je obavila tadašnja JNA počele su još 2003. godine, kada su ga ugledali na jednom TV snimku televizije B92.

Vojnik Srđan Ignjatović navodno je nastradao u blizini sela Tenj kod Osijeka 1991. godine. Prema zvaničnom saopštenju koje su roditelji dobili od tadašnjeg Ministarstva odbrane, kaže se da je prilikom povratka jedinice sa zadatka u rejonu sela Tenj, nakon prolaska 11 borbenih vozila, dvanaesto nagazilo na minu, usled čega je došlo do eksplozije. U vozilu je navodno bilo osam vojnika, među kojima i Srđan, i svi su nastradali.

Ko skriva istinu?

- Sedmog decembra 1991. vojska je izdala saopštenje da je moj brat nastradao, a nekoliko dana kasnije doneli su njegove navodne posmrtne ostatke. Od početka smo imali osećaj da on nije poginuo i da nije u sanduku koji su nam dopremili. Naime, mi nismo mogli da otvorimo sanduk jer je bio zapečaćen. Prošlo je 12 godina od tada, kada smo sasvim slučajno u vestima na televiziji videli snimak o zatvorenicima u Hrvatskoj i prepoznali Srđana među njima. Tražili smo odmah da se uradi ekshumacija i utvrdi identitet osobe koja je sahranjena u našoj porodičnoj grobnici u Babinom Potoku - kaže vidno potresena sestra Marina.

Tada, međutim, kreće nova drama porodice Ignjatović. Ukupno pet godina im je trebalo da izdejstvuju rešenje Okružnog suda u Prokuplju o ekshumaciji tela.

- Svima sam se obraćala i svi su me pravili ludom, jer navodno tražim mrtvog čoveka. Najpre sam se obratila Komisiji za nestala lica, gde su mi prvo obećali da će uraditi ekshumaciju i DNK analizu, ali su nakon toga odustali jer je to izuzetno skupo. Nismo se predali i na kraju smo uspeli da uz mnogo muka izdejstvujemo rešenje Okružnog suda u Prokuplju. Telo je izvađeno i predato na ispitivanje 2008. godine, a Biološki institut u Beogradu uzeo je briseve iz usne duplje mene i mojih roditelja - priča Marina.



Još se nada... Sestra Marina / Traži istinu... Majka Svetlana

Čitav postupak trajao je vrlo dugo. Nakon urađene DNK analize koju je obavio Biološki institut u Beogradu, utvrđeno je da se u sanduku nalaze ostaci neidentifikovane ženske osobe, a da Srđanovi roditelji Svetlana i Milinko nisu u biološkoj vezi sa njom. Rešenje o ovome napisano je tek pre nedelju dana. Na mestu gde je Srđan sahranjen sada nema sanduka jer su radnici JKP „Tržnica" pre nekoliko dana iskopali grob i posmrtne ostatke nepoznate osobe sahranili na prokupačkom groblju. Prazan limeni sanduk je ostavljen na desetak metara od praznog groba.

„Nećemo se smiriti"

Sestra Marina dodaje da je razgovarala sa ljudima koji su sa njenim bratom bili na ratištu i da su joj svi potvrdili da se u njegovoj jedinici nije nalazila nijedna žena. Kaže da će ona i njena porodica nastaviti potragu za Srđanom dok god se ne utvrdi i ne dokaže da on nije živ.

- Noćima ne spavamo i mislimo o njemu. Mnogo bi nam lakše bilo da saznamo istinu o njegovoj sudbini. Mi smo ga već oplakali, a sada nam je ponovo podgrejana nada da je možda negde još uvek živ. Nećemo odustati i sve dok postoji i malo nade, mi ćemo se boriti da ga pronađemo - rekla nam je majka Svetlana.

Ignjatovići kažu da će apelovati i slati dopise i molbe svim nadležnim institucijama u zemlji, ali i susednoj Hrvatskoj, kako bi se utvrdila prava istina o Srđanovoj sudbini.

„Poginuo" još jedan momak iz sela

Sa Srđanom je tokom istog tragičnog događaja 1991. godine u istom vozilu navodno bio još jedan momak iz ovog sela. Njihovi posmrtni ostaci su dopremljeni istog dana, pa se sada postavlja pitanje čije kosti se nalaze u tom drugom sanduku. Međutim, porodica ovog momka zasad ne želi da pokreće pitanje identiteta.

zelim vam srecu da saznate istinu

Vozač Vlade Srbije zbog duga ubio bivšeg šefa pa sebe
A. Slović - 23.04.2010. - 00:43

Tragedija se odigrala ispred zgrade na Novom Beogradu u kojoj je živeo ubijeni Milan Medojević...
Predrag Novaković (53), vozač u Ministarstvu za dijasporu Vlade Srbije, ubio je juče svog bivšeg šefa i prijatelja Milana Medojevića (59), nekad zamenika načelnika Odeljenja zajedničkih poslova, a potom i sebe. Tela su nađena oko 14 časova u vladinom „audiju A6” na parkingu na Novom Beogradu, ispred zgrade u kojoj je živeo Medojević. Veruje se da je motiv za ovaj zločin nevraćeni dug.


PUCNJI - Direktor policije Milorad Veljović izjavio je da je Novaković došao do zgrade u Ulici Arsenija Čarnojevića broj 124 i pozvao je telefonom Medojevića da izađe iz stana i da dođe.
- Pretpostavlja se da su, kad je Medojević sišao i ušao u kola, vodili raspravu i da je nakon toga Novaković pucao i ubio Medojevića, a potom izvršio samoubistvo - objasnio je Veljović.
Direktor policije je takođe ocenio i da je najverovatnije reč o međusobnim računima, a jedan od mogućih motiva je i Novakovićev nevraćeni dug.
Prema prvim nalazima istrage, on je pucao Medojeviću u glavu iz pištolja CZ 99 za koji je imao dozvolu i koji mu je zatečen u ruci. Metak je izleteo kroz krov kola, dok je hitac kojim je Novaković sebi oduzeo život, kroz staklo na vozačkom prozoru pogodio „alfa romeo” koji je bio parkiran nekoliko metara dalje od državnog „audija”.
Niko od prolaznika zasad se nije javio da je čuo pucnje ili da je video bilo kakve detalje tragedije.
Neki mediji su već juče objavili izjavu Miodraga Jakšića, državnog sekretara Ministarstva za dijasporu da se njegov vozač u poslednje vreme „ponašao čudno”, ali je on za „24 sata” bio spreman samo da potvrdi ono što se već znalo:
- Automobil je vlasništvo Uprave za zajedničke poslove, a Novaković je jedan od zaposlenih. Jedno vreme je i mene vozio... Sačekajmo zvanične informacije - rekao nam je Jakšić.
Novica Antić, direktor Uprave za zajedničke poslove republičkih organa takođe nije bio pričljiv.
- Vrlo sam zauzet, nemam nikakve informacije, čekam izveštaj MUP-a - rekao je Antić.
Dr Nada Macura iz Hitne pomoći pomoći, rekla je da policija jedno vreme nije dozvoljavala njihovim lekarima da priđu „audiju” i da su oni samo konstatovali smrt.
Poznato je da su Medojević i Novaković bili dugogodišnji kućni prijatelji i često su se posećivali, a i kolege s posla nisu imali nikakve zamerke na njihove postupke.
Po završenom uviđaju tela preminulih Novakovića i Medojevića su prebačena na Institut za sudsku medicinu gde je trebalo da bude obavljena obdukcija.

Zbog šale s Tadićem, legendarni pilot sada spasava požegaču
Odleteo u penziju!!!
Subota - 24.04.2010
Pilot Slobodan Perić (49) danas je poznatiji po proizvodnji šljivovice nego po herojskom letu, kada su u martu 1999. godine on i Zoran Radosavljević svojim „migovima“ napali stotinak NATO aviona! Iako jedan od najboljih srpskih avijatičara, on je „naprasno“ odleteo u penziju posle jedne šale s Borisom Tadićem!

- Oteran sam iz službe 2003. godine, posle jednog avio-mitinga koji je održan u čast tadašnjeg ministra vojske Borisa Tadića. Pune dve godine pre tog mitinga, naši „migovi“ su se nalazili u hangarima, pa sam za ministra leteo u avionu koji su mehaničari popravljali čitavu prethodnu noć. Kad sam sleteo, Tadić mi kaže: „Periću, mnogo dobro letiš“. A ja ću njemu: „Još bolje bih leteo u penziju“. Budući predsednik Srbije nije razumeo šalu pa su me dvanaest dana kasnije stvarno penzionisali! - kroz smeh priča Slobodan.

Perić, koji je igrom slučaja postao proizvođač prepečenice „stari vitez“, koja se danas pije u ekskluzivnim lokalima prestonice i za koju je već dobio dvadesetak najznačajnijih svetskih i domaćih priznanja, otišao je u penziju na vrhuncu svojih sposobnosti kao jedan od najboljih srpskih pilota. Kad je ostao bez posla, neustrašivi pilot počeo je da peče rakiju u svom rodnom selu Zvalake, pored Loznice. Tamo je sagradio najmoderniju destileriju, a s ocem uzgaja najbolje šljive u Srbiji.
- Rakiju pečem isključivo od ranke milinkuše i najslađe požegače, koju je sredinom prošlog veka gotovo potamanila šarka. Siguran sam da su nam tu opaku šljivovu bolest uvalili Amerikanci da bi nam prodali njihovu stenlejku i navodno spasli šljivarstvo u Srbiji. E, tamo gore, na nebesima, izgubio sam bitku jer su bili brojniji, ali ovde, na mom bunjištu, nemaju nikakve šanse! - tvrdi srpski heroj.
Prošle godine, Perić je u Sokolskim planinama od seljaka otkupio svu požegaču koju su imali, a neke sadnice koje su odolele teškoj bolesti, stare preko 50 godina, rasadio je na svom imanju u Zavlakama.

- Pripremio sam jedan hektar zemlje samo za požegaču. Negujem ih kao decu. Jednu bitku sam izgubio, ali ću rat na kraju da dobijem, sigurno! - samouveren je Perić.

„Migom“ jurišao na NATO!

Pilot pukovnik Slobodan Perić postao je poznat široj javnosti kada su ga posle uspešnog katapultiranja iz aviona koji je pogodila NATO raketa zarobili Srbi bosanskog sela Trnava, uvereni da su uhvatili američkog pilota. Perić je tada jedva objasnio da je i on Srbin. U istom napadu poginuo je njegov najbolji prijatelj Zoran Radosavljević. Perić je kasnije za taj incident optužio tadašnju komandu avijacije, zbog čega je 2000. godine otpušten. Sudskom odlukom, u aktivnu službu vraćen je tek nakon 16 meseci.

Opština kupuje Maji kuću

V. ĆIRIĆ, 10.05.2010 20:56:34



- SREĆA se konačno osmehnula i Maji Ignjatović (19), devojci iz sela Vranište, koja godinama živi u trošnoj kući sa bolesnom majkom Smiljom (60) i takođe bolesnim bratom Zoranom (28). Lokalna vlast je na svojoj poslednjoj sednici, usvojila odluku da se parama iz budžeta, kupi jedna kuća u Vraništu, kako ova devojka ne bi više strepela, hoće li se jednog jutra zajedno sa majkom i bratom probuditi u ruševinama dotrajalog doma.
Maja je zahvalna odbornicima, koju su odobrili novac za kuću od 50 kvadrata, kao i Crvenom krstu koji je prethodno kupio jedan šporet, pošto stari praktično nije upotrebljiv. Zahvalna je i predsedniku Mesne zajednice u selu Goranu Ćiriću. Dugo će, međutim pamtiti teskobu i poslednju zimu, koja je, kako kaže bila duga kao zla godina.
- Veoma teško se snalazimo. Protekle zime nam je bilo više hladno nego toplo. Šporet je zarđao, propao. Kad uspemo da ga naložimo iz njega na sve strane pokulja
dim. Praktično je bio neupotrebljiv. Sve vreme sam se bojala i da će nas kuća zatrpati, da će se tavanica obrušiti. Sve je dotrajalo, raspalo se i izvitoperilo. Ovde ni vrata ne mogu da zatvorim - priča ova bistra devojka čije je dalje školovanje sprečila nemaština.
Maja je svesna preteškog bremena očuvanja i održanja porodice. Kaže da nijednog trenutka nije razmišljala da sve ostavi i potraži bolji život.
- Ne bih mogla mirno da živim, kad znam kako je mojima o kojima brinem. Trenutno se izdržavamo od 10.000 dinara, koliko zadarim u seoskoj prodavnici. Da nije tih para ne bismo imali ni za hleb. Najčešće kuvamo pasulj i kupus, a za drugo, para jednostavno nema. Vodu u kući takođe nemamo, pa je teško i oko higijene. Pranje u dvorištu, leti i nije problem, ali po ciči, kada je napolju minus deset je izuzetno teško. Primali smo socijalnu pomoć, ali od kad sam se zaposlila ukinuta je, a ja sam postala hranilac porodice. Jednostavno takvi su propisi - kaže Maja.
Tešku sudbinu porodice Ignjatović pokušali su da donekle ublaže sami meštani. Oni su, zatražili pomoć od opštine i oni su Maji dali posao u seoskoj prodavnici. Prema rečima Gorana Ćirića, predsednika mesne zajednice, opštinari su dolazili u selo, videli kompletno stanje i odmah obećali pomoć koju su ovih dana i ispunili.

JEDVA ČEKA
Maja jedva čeka da se završe neke formalnosti oko kupovine i da se jednom zauvek sa svojima preseli. Kad ode u novi dom kaže da će najpre nastojati da kupi televizor, pa onda frižider, a jednog dana i računar.

RAČUN ZA POMOĆ
RaČuni putem kojih se može pomoći Maji Ignjatović
Za uplate iz zemlje
Maja Ignjatović selo Vranište 18300 Pirot
br. žiro-računa kod Sosijete ženeral banke je: 275001055090928250
Za uplate iz inostranstva
IBAN:RS 35275001055091551475, Maja Ignjatović, selo Vranište 18300 Pirot