ZIVOTNE PRICE.......

Umro Srbin zapaljen u SAD dok je spasavao živote drugih
R. Bulatović - 19.05.2010. - 01:58


Đorđević sprečio pijanca da zapali klub u Vašingtonu, ali je podlegao povredama zadobijenim od vatre...
Srbin Vladimir Đorđević (28) umro je u ponedeljak u bolnici u Vašingtonu, skoro tri godine pošto ga je pijani gost u striptiz klubu, u kojem je radio kao menadžer, polio benzinom i zapalio. Od novembra 2007, kada se tragedija dogodila, Đorđević, koji je zadobio opekotine trećeg stepena na 90 odsto tela, bio je neprestano u bolnici, a za to vreme imao je više od 50 operacija, koje mu, nažalost, nisu sačuvale život.

OPEKOTINE - Tragedija u Vašingtonu dogodila se kada je rumunski državljanin Vasil Graure, ljut zbog tog što je izbačen iz kluba, pokušao je da zapali lokal, ali ga je Đorđević u tome sprečio, skočivši na njega, prenosi američki Kanal 8.
Glorija Anez, koja je postala Đorđevićeva supruga nekoliko nedelja pre tragedije, rekla je za Vašington post da ga je te večeri čekala ispred lokala da završi sa poslom. Na suđenju Rumunu izjavila je da je u lokalu videla plamen, a malo zatim i svog supruga kako se „kao mumija“, ispruženih ruku, zapaljen tetura.
- Hranili su ga u bolnici uz pomoć cevčice i nije mogao uspravno da sedi. Izgubio je sluh, nije mogao više da priča. Komunicirali smo tako što mi je pisao poruke ili šaputao. Sve vreme je bio svestan šta se dogodilo i gde se nalazi - kaže Anez.
Na suđenju Graureu, koje je završeno u martu 2009, Rumun nije pokazao kajanje i osuđen je na 30 godina zatvora zbog namernog napada sa pokušajem ubistva, ali mu sada preti optužnica za ubistvo i još veća kazna.
U vašingtonskoj policiji kažu da je Đorđević svojim postupkom najverovatnije spasao nekoliko života, od 40 gostiju koliko je tada bilo u klubu.
Čim je saznao šta se dogodilo, Đorđevićev otac je doputovao iz Srbije i sa snahom danonoćno bio uz Vladimira, koji zbog povreda nije mogao da se pojavi na suđenju.
Stanovnici Viskonsin avenije bili su šokirani kada su čuli da je Vladimir preminuo.
- Mislim da osoba koja je to učinila treba da bude osuđena za ubistvo. Ovo je strašno, Jako mi je žao njegove porodice - rekla je Loren Lavin za Kanal 8.

Čeka se izveštaj patologa
Vlasnik bara, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je za vesti ABC 7 da traži od vlade da preinači optužnicu u ubistvo, kako Graure nikada više ne bi izašao na ulicu. Sada se čeka izveštaj patologa, koji bi trebalo da potvrdi da li je Đorđević umro od posledica opekotina. Nakon toga tužilaštvo bi trebalo da donese odluku da li će Vladimirovu smrt okarakterisati kao ubistvo, pa bi i Vasil mogao da se suoči da optužnicom za ubistvo.

Vesti dana - petak, 21. maj 2010. 04:03 RSS



Hrabrom mladiću američki orden
Blic - Pre 4 sata

Leskovčanina Vladimira Đorđevića (28), koji je preminuo u ponedeljak posle više od dve i po godine borbe za život, pre mesec dana američko ministarstvo pravde odlikovalo je ordenom za hrabrost jer je 3. novembra 2007. godine pijanog gosta sprečio da zapali klub u Vašingtonu, ali je Vladimir tada zadobio teške opekotine. Vladimirovi prijatelji u Srbiji, koji su od 2005, kada je on otputovao u SAD, sa njim bili u kontaktu do poslednjeg dana, još ne veruju da je preminuo. Podlegao povredama zadobijenim u požaru: Vladimir Đorđević

- Protekle dve i po godine bio je u bolničkoj postelji, a za dve nedelje trebalo je nastavi lečenje u Teksasu. Pisao je da mu nedostajemo, da bi voleo da je s nama i kako se nismo promenili u poslednjih pet godina. Strašno je to... A on je imao veliko srce. Spasao je druge, ali je sam stradao - kaže za "Blic" Vladimirov prijatelj iz detinjstva.

Na "Fejsbuku" je osvanula i poruka njegove supruge Glorije Anjez s kojom se venčao neposredno pre nego što teško povređen.

"Doneo si svetlost u moj život. Ti si moj anđeo na nebu i heroj na zemlji", napisala je ona.

Prema saznanjima "Blica", Vladimir je u SAD otputovao posle završene Više poslovne škole. U Americi je nastavio školovanje, upisao je Međunarodno poslovanje, a u međuvremenu radio je nekoliko poslova da bi se izdržavao. U prestonici SAD se i oženio. Ostala su mu bila samo dva ispita pa da diplomira, ali mu je Vasil Gror (37), kamiondžija iz Kanzasa, prekinuo snove. Pijanog Grora obezbeđenje je izbacilo iz kluba, ali se on vratio i pokušao da prospe benzin po lokalu. Đorđević je intervenisao, ali je tom prilikom Gror njega polio benzinom, zahvatio ga je plamen i zadobio je opekotine trećeg stepena na 90 odsto površine kože. Dve i po godine se borio, ali srce nije izdržalo. Gror je osuđen na 30 godina i osam meseci zatvora, a posle Vladimirove smrti, američka javnost traži da mu se sudi za ubistvo.

ISPOVEST ŽENE TAKSISTE OPTUŽENOG ZA NAPASTVOVANJE DETETA
Živela sam 35 godina s pedofilom!
Sreda - 26.05.2010
Članovi porodice taksiste Stevana Josimovića (61) iz Novog Sada, koji je uhapšen zbog sumnje da je počinio krivična dela pedofilije, kažu da nijednog trenutka nisu mogli da pomisle da Stevan ima tako bolestan um, a da od situacije u kojoj su se našli nakon što im je glava kuće poslata iza rešetaka nema ništa gore.

- Da sam posumnjala da tako nešto radi, verujte mi da bih ja sada bila u zatvoru gde je on, a on bi bio na groblju. Bili bi bolesnici kada bi ga branili od ovakvog „zločina“ - drhtavim glasom svoju priču počinje supruga optuženog Josimovića, koja je u braku sa osumnjičenim provela 35 godina, dodajući da se porodica ograđuje od svih „gadosti“ koje se Stevanu stavljaju na teret.
Supruga i dvoje odrasle dece još ne mogu da shvate čime se Stevan bavio poslednjih godina.
- Najviše bismo voleli kada bismo saznali šta se to dešavalo u njegovoj glavi. Zbog čega je to radio, kada je u životu sve imao? Rodiš mu dvoje zlatne dece, da bi na kraju saznao da je pedofil. Ima li od toga šta gore? Teško se izboriti sa ovom brukom, ali... - govori supruga Josimovića, dodajući da joj jedinu snagu za životom daju deca i četiri unučeta, zbog kojih živi i kojima je u ovim teškim trenucima najpotrebnija.

Ogorčeni članovi porodice se stide, iako ni najmanje nisu krivi, niti njih neko krivi.
Taksistu Stevana Josimovića je otkrio mobilni telefon, koji je izgubio na taksi stajalištu u ulici Modena, u strogom centru Novog Sada. Telefon je našao njegov kolega i odmah ga predao policiji kako bi bio vraćen vlasniku, ali umesto da Stevan dobije izgubljeni mobilni, stavljene su mu lisice na ruke.
- Kada su nas inspektori pozvali da dođemo u policiju, saznali smo da Stevan nema, kako smo mislili, samo jedan, već četiri mobilna telefona i čak osam kartica! Šok za šokom - priča Josimovićeva ćerka, stideći se očevih postupaka.
Kako Josimovićeva supruga tvrdi, Stevan nikada nije bio uzoran otac niti suprug. Alkohol mu je bio saputnik punih 12 godina, nakon čega se podvrgao lečenju. Deca nisu imala oca kada im je bio najpotrebniji, a nakon što se „istreznio“, već su odrasli.
Porodica Josimovića kaže da su ubeđeni da Stevan neće u zatvoru, gde se trenutno nalazi, dočekati suđenje, jer je pre dve godine imao šlog, nakon čega je redovno uzimao lekove, koje sada tamo, gde se svojom zaslugom nalazi, nema.
Osramoćeni sin i ćerka, kao i supruga, o Stevanu nemaju ništa lepo da kažu. Sramota ih je. Otac im je uništio živote. Nakon što se proneo glas o Stevanovom zločinu, porodica je razmišljala čak i da se odseli iz kraja u kome godinama žive, ali komšije ne žele da oni iz njihovog komšiluka odu, jer ih apsolutno ni za šta ne krive. Jedino čemu se u ovom trenutku nadaju jeste da će Josimović biti osuđen kako je sam zaslužio.
Osumnjičeni je tražio da mu porodica u zatvor donese garderobu, što oni nisu želeli da učine, poručujući mu da je trebalo sam da ponese odeću, jer oni njega ne žele više ni da vide.

eto sta bolestan um uradi........obruka porodicu i zagorca im zivot.......

Pio sam jer mi se drug ubio!
Zoran Jovičić, pijani vozač sa snimka koji je obišao svet
Pio sam jer mi se drug ubio!
Utorak - 25.05.2010

Zoran Jovičić (52), privatnik iz Kragujevca, akter snimka na kome se svojim „sitroenom C5“ vratolomno provozao stepenicama Narodne Skupštine u Beogradu, u izjavi za „Alo!“ kaže da je do incidenta došlo jer je tog dana „pio alkohol, ali i sedative“.

Jovičić dodaje da ne beži od odgovornosti i da čeka zasluženu kaznu, jer ga je policija posle tog incidenta isključila iz saobraćaja i uradila alko-test.
- Koliko se sećam, imao sam 1,8 promila alkohola u krvi. To se dogodilo 17. oktobra prošle godine. Bio sam na jednom vrlo teškom poslovnom sastanku. Pokušavao sam da naplatim svoja dugogodišnja potraživanja od partnera. Bio sam iznerviran. Popili smo nekoliko pića, iako inače ne pijem alkohol. Bio sam pod sedativima jer mi se mesec dana pre toga ubio najbolji prijatelj, a ja sam ga pronašao. Zbog tog događaja sam bio pod konstantnim stresom i doktor mi je prepisao sedative - kaže Zoran Jovićić. On objašnjava kako se našao pred Skupštinom:
- Nekako sam se „zavrzao“ u saobraćaju i našao u traci pogrešnog smera. Kada me je policajac opomenuo, hteo sam da se parkiram na mali, javni parking ispred Skupštine, ali dogodilo se drugačije. Video sam ljude na stepenicama i uspeo sam da ih obiđem i da ih ne udarim. Naravno da sam se uplašio! Žao mi je što se sve to dogodilo, ali pre svega sam srećan što niko nije stradao.

Jovičić, vlasnik preduzeća „Telefonkomerc“, kaže da je posle vožnje po stepenicama, o kojoj je „Alo!“ prvi pisao, parkirao auto i otišao na još jedan poslovni sastanak. Kada se vratio posle jednog sata, čekala ga je policijska patrola, koja ga je legitimisala, uradila alko-test i pisala prijavu.
- Uzeli su mi vozačku dozvolu, što znači da su me odmah isključili iz saobraćaja. Još čekam da mi stigne poziv od sudije. Ne bežim niti od odgovornosti niti od kazne koja sleduje. Nemam šta da krijem! Jedino nije tačno da sam tajkun, niti da sam moćan čovek, koji sve ovo želi da zabašuri. Vlasnik sam firme za postavljanje telefonskih kablova, u kojoj je zaposleno 13 radnika. Nekada sam na platnom spisku imao 40 radnika, ali onda je došla kriza - rekao je Jovičić. On u izjavi za „Alo!“ još dodaje da ne pije i ne puši i da nikada protiv njega nije vođen bilo kakav sudski spor. U saobraćaju je, kaže, za 32 godine vozačkog staža „nekoliko puta bio kažnjavan zbog nevezanog pojasa i to je sve“.

Dačić: Javite na vreme

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je juče da je snimak pijanog vozača, koji je izazvao incident ispred skupštine, načinjen pre godinu dana!
„Ja sam za to da se ispita o čemu se radi. Treba samo znati da je u to vreme bio stari zakon“, naglasio je Dačić. On je pozvao građane da „na vreme javljaju kada uoče ovakve stvari“. Dačić je rekao i da ne zna da li je kažnjen policajac koji je zaustavljao automobile na mestu događaja i objasnio da se radi o policajcu opšte nadležnosti, a ne o saobraćajcu.

Vozio sa 1,98 promila!

Zoran Jovičić je imao čak 1,98 promila alkohola u krvi kada je 16. oktobra prošle godine vozio reli ispred i na platou Skupštine Srbije, saopštio je juče MUP, čiji su službenici u 18.30 testirali „veselog vozača“.
Dr Slavica Vučinić, načelnik toksikologije Vojnomedicinske akademije, kaže da se radi o srednje teškom trovanju etil-alkoholom.
- Takva koncentracija alkohola manifestuje se poremećajem vida i opšte osetljivosti, nerazumljivim govorom, nema mišićne koordinacije, sporija je mogućnost reagovanja... Kod 90-95 procenata ljudi u takvoj situaciji dolazi do kliničkog trovanja. Alkohol, koji se veoma brzo resorbuje, najveću koncentraciju dostiže 40 minuta posle uzimanja - objašnjava za „Alo!“ dr Slavica Vučinić.

ovi u foteljama napravise bede od nas.........cekaju da pocrkamo.......

Вести дана - недеља, 11. јул 2010. 07:47 RSS



Video sam smrt na vrhu Mont Everesta
Блиц - Пре 8 сати

Nekoliko desetina metara delilo me je od ispunjenja mog najvećeg životnog sna. Već sam mirisao razređeni kiseonik i slušao zvuk vetra na vrhu Mont Everesta kada sam ispred sebe ugledao alpinistu kako spokojno sedi ispod ivice stene - smrznut već nekoliko godina. Izgubio sam dah i zastao nekoliko minuta da bih odao počast hrabrom Švajcarcu na krovu sveta. Pomislio sam da ako smrt već mora ikada da dođe po mene, neka dođe na ovaj način, započinje ispovest za Blic nedelje Miloš Ivačković, alpinista, ronilac, avanturista. Miloš Ivačković

Kasnije sam saznao da nesrećni Švajcarac nije jedina gruba opomena svima koji žele da se uspenju na Mont Everest. Desetak mrtvih alpinista već godinama svedoči o surovoj premoći prirode nad čovekom. Nisu poštovali alpinistički aksiom da je penjanje na Mont Everest maraton sastavljen od upornosti, strpljenja, koncentracije i fizičke snage. Žarko su želeli da stignu na najlepše mesto na svetu i na kraju zauvek ostali tamo.

Kabru

Kabru je ime planine na Himalajima na čiji se vrh do danas nije popeo nijedan alpinista. Našeg najiskusnijeg alpinistu Dragana Jaćimovića uspeo sam da ubedim da probamo de se uspenjemo na Kabru iako se ona u poslednja tri kilometara do vrha uzdiže vertikalnim ledenim glečerom koji je raspolućen ogromnom pukotinom. Strpljivo smo zabijali šiljke i penjali se uz ledeni zid, prespavali noć na glečeru, sutradan nam je ostalo još kilometar penjanja. Na šest hiljada metara Draganu je pukao šiljak pod desnom nogom i on je krenuo da pada kroz mračni bezdan pukotine na glečeru. Srećom, zaustavili su ga sigurnosni konopci, ali je povredio rame. Satima sam ga spuštao do baznog kampa i spasavanje Draganovog života smatram svojim najvećim alpinističkim uspehom. Da smo uspeli da se uspenjemo na Kabru, taj pravac penjanja bi zauvek u istoriji alpinizma ostao ubeležen kao "srpski put".

Uživa u gledanju sveta sa visine

Prvi izazov

Moja mama Svetlana je rođena u Beogradu, gde je završila psihologiju na Filozofskom fakultetu i upoznala aviomehaničara Pericu Ivačkovića koji je u prestonicu stigao iz banatskog Alibunara. Venčali su se i dobili mene i mog brata Jovana. Živeli smo pored batajničkog druma u Zemun polju, u malom stanu mog dede koji je radio u Tanjugu. Odrastao sam u prirodi, što me je teralo da svakodnevno trošim ogromnu energiju. Mesto me je držalo samo dok sam spavao. Imao sam običaj da se popnem na najvišu granu trešnje ispred zgrade u kojoj smo stanovali i pljuckam koščice na komšije. Glavni sportski uspeh u mom najranijem detinstvu bio je uspinjanje na krov zgrade uz tanki gromobran. Srećom, roditelji me nikada nisu videli.

Morske dubine

Ćale je stalno nešto majstorisao u radionici, pa sam od njega pre polaska u školu kupio neke fore vezane za stolarski zanat. U toj legendarnoj radionici Perica i moj stric Milorad napravili su gumeni čamac u kojem smo oplovili jadransku obalu od Bara do Portoroža. Stalno smo svi zajedno kampovali, što je podrazumevalo pentranje po raznolikom strmom stenju u zabačenim uvalama i ronjenje sa perajima na dah. Te slike su do ludila dovodile mamu koja je stalno ponavljala da ni na letovanju ne može da se odmori od mene. "Ne znam da li me više nerviraš kada si ispod vode, pa te ne vidim ili kada te vidim kako visiš sa neke stenčuge", vikala je na mene, dok su me otac i stric učili podvodnom ribolovu. Trening protiv zakona gravitacije

Rat s domarom

Postoje ljudi koji jednostavno ne podnose decu. Takav je bio domar u našoj zgradi, s kojim je moje društvo sve do puberteta bilo u neprekidnom ratu. Stalno smo mu gasili svetlo dok je ložio kotao u podrumu i čupali luk u bašti. Strpljivo je sačekao momenat za osvetu kada sam sa drugarima spremao cirkusku predstavu za roditelje koja se u celini odigravala na granama ogromnog oraha u dvorištu. Domar je gledao našu "generalnu probu" i testerom isekao grane sa kojih je trebalo akrobatski da zadivimo matorce. Bili smo očajni i mesecima posle toga gde god da smo ga zatekli polivali smo ga vodom. Kofom, šerpama, džezvama, medicinskim špricevima. Čime smo stigli.

Škola

U Osnovnoj školi "Oton Župančič" u Zemunu nisam provodio previše kvalitetnog vremena. Voleo sam matematiku i fiziku, ali je boravak u školi za mene pre svega bio obaveza. Trudio sam se da se što više igram u školi, što često nije nailazilo na razumevanje mojih nastavnika. Kako me je pubertet sve više okupirao, tako sam postajao sve slabiji đak. Jedva sam zadržao vrlo dobar uspeh u osmom razredu. Kasnije sam u Zemunskoj gimnaziji potpuno srozao uspeh jer sam svu energiju trošio na treninge u Košarkaškom klubu "Mladost" u Zemunu.

Košarka

Na kraju prvog razreda gimnazije prešao sam u OKK Beograd, gde me je dočekao legendarni trener i pedagog Kića. Zgranuo se koliko sam mršav i koliko mi je kriva kičma. Naterao me je da svakog dana uradim pet serija po pet sklekova van treninga. Samo jednom sam zbog odlaska na neki rođendan propustio da uradim obaveznu dozu sklekova i on me je sutradan pitao zašto. Bio je opasan psiholog a ja sam tada bio siguran da je vidovit. Burazer me je otkucao. Kića me je naučio da je fizička kultura poput higijene. Osećam se kao šugav ako u toku dana ne odradim neki trening. Na košarkaškom terenu sam bio više zabavljač nego ozbiljan igrač. Jedino mi je bilo važno da zakucam iza glave ili preko igrača. Rezultat me nije interesovao.

Iskušenje

Voja Petrović, moj drugar iz Zemunske gimnazije s kojim sam redovno išao na skijanje, nagovorio me je da odemo na test fizičke spremnosti za prijem u Gorsku službu spasavanja. Otišli smo na Košutnjak i obojica položili dril sastavljen od prekomernih ponavljanja sklekova, trbušnjaka, zgibova i trčanja na hiljadu i dvesta metara. Voja nije hteo na kurs, a mene su odmah privukle tehnike penjanja čije je savladavanje bilo obavezni deo obuke. Tu sam upoznao Marka Čaliju koji se poput Betmena peo uza zid. Ta slika mi je promenila život jer sam se odmah našao na zidu za obuku na Kalemegdanu.

Gorska služba

Instruktori su mi rekli da sam talentovan i da vrlo malo energije trošim za vreme penjanja, što ih je prilično iznenadilo. Tada sam se setio onog stenja na jadranskoj obali. Onda sam završio kurs speleologije u alpinističkom klubu AS, upisao Mašinski fakultet i počeo da se zavlačim po pećinama. Da istražujem. Potpuno sam se primio na penjanje i postao deo tima Gorske službe spasavanja. U jeku sezone smo transportovali po nekoliko povređenih skijaša dnevno do medicinskog centra na Kopaoniku. Bilo je to uzbudljivo i plemenito iskustvo. Još sam član Gorske službe.

Postaje ozbiljno

Nekoliko dana posle mog dvadesetog rođendana našao sam se u ronilačkom kampu na čuvenoj plaži Žanjice kod Herceg Novog. U Beogradu sam pre toga završio ronilački kurs za ronjenje s bocama. Bilo mi je dosadno, pa sam jednog popodneva odlučio da se s drugarima oprobam u ronjenju na dah. Vezali smo konopac za sidro i izmerili četrdeset metara dubine. Prvi je zaronio moj drugar Marko Čalija, koji se spustio do tridesetog metra. Naglo je izronio pa su mu pukli kapilari u nozdrvama. Malo sam se prepao, ali sam odmah udahnuo i opušteno počeo da se spuštam ka morskom dnu. Imao sam osećaj da više nikada u životu neću imati potrebe da napunim pluća vazduhom.

Panika

Istinski sam uživao i jedva primetio oznaku 35 metara na konopcu niz koji sam se spuštao. Polako sam krenuo nazad, ali je moj dubinomer pokazivao da sam na 32 metra. Ubrzao sam i nogama i rukama, ali i dubinometar je bio neumoljiv - 32. Bila mi je frka da ću ostati bez svesti jer neću uspeti da udahnem, ali sam znao da će mi neko odozgo spasti život. Tek tada sam video da pod specijalnim uglom gledam u skazaljku na dubinomeru koja je pokazivala maksimalnu dubinu zarona - 35, a meni se činilo 32 metra. U stvari bio sam na nekoliko dužina ruke od površine mora. Izleteo sam kao tane iz vode i dugo se smejao sa drugarima. Zafrkavali su me da moram da proverim dioptriju.

Pohod na koplje

Planinski venac Prokletije je između ostalog poznat po čuvenoj steni "koplje" na koju su alpinisti uspeli da se popnu samo jednom, davne 1972. godine. Sumanuti poduhvat probale su mnoge inostrane ekspedicije, ali je to uspelo samo Anti Bedalovu i Žarku Gostoviću kojima su iz helikoptera spuštali vodu i alpinističku opremu. Stenu "koplje" sam doživeo kao prvi veliki životni izazov i 2004. rešio sam da je savladam. Kada sam je ugledao, od uzbuđenja sam izgubio dah. Vertikalni kameni stub koji se uzdizao ka nebu. Moj drugar i alpinista Ivan Laković se krišom smejao mojoj zabezeknutosti. Odlučili smo se za rizičnu varijantu i sa malo opreme i vode krenuli da se penjemo uz glatki zid stene.

Iskustvo

Nešto više od 23 sata nam je trebalo da potčinimo "koplje". Potpuno sam dehidrirao na vrhu stene i halucinirao sam o krupnom belom grožđu. Bio sam toliko žedan, da sam dobio upalu grla. Trebalo mi je nekoliko dana da zdravlje dovedem u red i tada sam postao svestan da sam prvi alpinista koji je posle trideset i dve godine uspeo da se popne na "koplje". Stekao sam samopouzdanje i hrabrost za ceo život.

Opklada

Sada stanujem kod moje drugarice Nine jer sređujem svoj stan u Zemunu. Nedavno smo se kladili. Ako ne završim Mašinski fakultet do kraja iduće godine, pokloniću joj svu alpinističku i ronilačku opremu. Biću u velikom problemu ako ne ispunim opkladu.

Računam nešto...

Donedavno sam bio u ozbiljnoj vezi s finom alpinistkinjom, ali putovanja i neprestana razdvojenost čine emotivnu vezu teško održivom. Uskoro ću biti useljiv, pa računam da će neke pristojne devojke bolje da me ošacuju.

Lična karta

Miloš Ivačković je rođen 1978. godine u Beogradu. Alpinistički kurs je završio u beogradskom klubu AS. Član je Gorske službe spasavanja na Kopaoniku. On je drugi alpinista u istoriji koji je uspeo da se popne na stenu "Koplje" planinskog venca Prokletije. Predvodio je ekspediciju koja se popela na vrh sveta Mont Everest. Osvojio je i najviši vrh Južne Amerike Akonkagvu u Argentini. Apsolvent je Mašinskog fakulteta u Beogradu.

Srpski Nobel pravio opanke.

U kafane nije zalazio. Nikada se ni sa kim nije sudio. A novac je pozajmio samo jednom – 1865. godine kada je u Vasinoj ulici otvorio kožarsku radnju u kojoj je dnevno prodavao više stotina pari opanaka zarađujući na svakom paru po jedan groš. Groš zarade po rifu (od 65 do 75 centimetara) ostao je njegova mera i kada je prešao na trgovinu platnom. I tako, groš po groš, pred smrt 1916. godine, Nikola Spasić je posedovao imovinu koja je vredela kao Nobelova fondacija. I sve je zaveštao narodu.



Fotografija Nikole Spasića„Na ovom što još uvek živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo Bogu, pa iza Boga odmah srpskoj vojsci. Zato hoću srpskoj vojsci da zahvalim na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ulica Knez Mihailove i Vuka Karadžića”, piše u pismu koje je Nikola Spasić 24. avgusta 1915. godine uputio ministru prosvete i crkvenih poslova.


Ukazom kralja Petra I ubrzo je osnovana Zadužbina Nikole Spasića koja se, nakon njegove smrti 28. novembra 1916, sastojala od tri velike “Spasićeve kuće” u najvažnijem trgovačkom centru Beograda, Knez Mihailova 19, 33 i 47, u kojima se za izdavanje nalazilo 36 dućana i 46 stanova, kao i od akcija Narodne banke, Beogradske zadruge i mnogi drugih banaka i osiguravajućih društava.


Vino za kočijaše


Umesto iz školskih udžbenika, o Nikoli Spasiću više ćemo saznati iz knjige Mire Sofronijević “Darivali su svome otečestvu” koja sadrži najkompletnije svedočanstvo o životu ovog izuzetnog čoveka.


Rođen je u Beogradu 1838. godine kao najstarije dete ne mnogo imućnog trgovca Spase Stojanovića po čijem su imenu sva njegova deca ubuduće nosila prezime Spasić. Kao najstarije dete, otac ga upisuje u tek osnovan Licej koji Nikola napušta da bi se obučio za nekoliko zanata – voskarski, licitarski, a potom i opančarski. Sa početnim kapitalom od 200 dukata i 500 dikata koje je pozajmio od šuraka, Spasić se osamostaljuje. Prvo je “naterao” Beograđane da stoje u redu kako bi kupili njegove opanke, a onda je za kratko vreme postao najveći trgovac platnima i prerađene kože. Nabavljao ih je na napornim putovanjima izlokanim seoskim drumovima Bačke i Banata. Kako beleži Mira Sofronijević, Nikola je polazio u cik zore pre ostalih trgovaca, a za svoje kočijaše je obezbeđivao dobru hranu i pri svakom obroku obavezno vino, dok je on sam pio vodu i jeo lepinju. Tako se, skromno, živelo i u njegovoj kući, bez luksuza koji je sve više ulazio u kuće imućnih trgovaca. Živeo je strogo poštujući svoje osnovno geslo: ”Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto i na stranu. Neka se nađe, zlu ne trebalo. Niko ne zna šta nosi dan a šta noć.”


Otkup srpskog dugaNikola nije imao dece, a najduži period života proveo je sa drugom ženom, Stankom–Cajom Spasić uz čiju pomoć je stekao ogromno bogatstvo. Sagradio je porodičnu kuću u Knez Mihailovoj ulici 33, i danas jednu od najlepših kuća u kojoj je sav inventar - od stolarije do stilskog nameštaja – poručen u Beču. Izgradnjom ove kuće, konstatuje Mira Sofronijević, Spasić je pokazao da je, pored pradedovske štedljivosti, bio i rođeni esteta.


Uto dolazi vreme srpsko-turskih ratova. U prvom, 1876. godine, učestvovao je kao redov konjanik, a u drugom ga je država oslobodila kao vojnog liferanta. Napravio je i isporučio vojsci oko 25.000 pari opanaka i to je bio njegov prvi i jedini posao sa državom. A onda, devedesetih godina 19. veka, kada se srpska vlada, ne mogavši da dobije zajam od inostranih banaka, okrenula izvorima domaćeg kapitala, Nikola Spasić otkupljuje deo srpskog inostranog duga. Takođe, među osnivačima je Društva dečijih skloništa, a u dvorištu Palilulske osnovne škole podiže kuću za “đačko sklonište”, kupuje hranu i ostale potrepštine siromašnoj deci, a najboljim đacima dodeljuje novčane nagrade.

Jedanput za svagda


O trajnoj zaostavštini svoje imovine Spasić je počeo da razmišlja još 1899. godine. Testamentom koji je napisao 9. februara 1912. i predatom na čuvanje Narodnoj banci, svu svoju imovinu namenio je osnivanju zadužbine za “podizanje bolnica i doma za sirote i iznemogle srpske građane i na opšte privredne ciljeve”. Članom 13. u testamentu naložio je da se nakon podizanja Hrama svetog Save na Vračaru “kupi najveće zvono” i toj crkvi pokloni kao njegov dar. A u članu 17. zahteva da se sva njegova pokretna i nepokretna imovina koristi za “opšte privredne ciljeve, s tim da se samo prihodi izdaju na rečene ciljeve, a glavnica ne sme da se utroši niti se nepokretno imanje sme zadužiti ili prodati”.


Svojoj udovici ostavio je letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj 33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji. Ostaloj rodbini zaveštao je zanemarljivo male sume novca i to uz klauzulu “jedanput za svagda”. Advokati su gospođu Anastasiju–Naku Spasić, s kojom se Nikola oženio 1907, pošto je godinama bio ponovo udovac, savetovali da obori testament, ali je ova plemenita i humana žena to odbila. “Spasićeva želja je zakon za ceo svet, pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu”, navodi Mira Sofronijević reči Nake Spasić.

Smrt na Krfu

Pod uticajem supruge Nake, Nikola je 1912. godine zakupio zgradu Uprave monopola i u njoj organizovao pomoćnu bolnicu koju je snabdeo svim potrebnim inventarom, lekovima i hranom. Angažovao je i poznatog lekara dr Kacenelenbogena iz Nemačke, a u bolnici je radila i dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji. Hrana za bolnicu se spremala u njegovoj kući, supruga Naka bila je glavna bolničarka, a Nikola je svakodnevno obilazio ranjenike i nijednog nije otpustio bez novčane pomoći. Neraskidivo vezan za sudbinu srpskog naroda, Spasić krajem 1915. napušta otadžbinu. Veoma star i oboleo, posle mnogo muka stiže na Krf gde umire 28. novembra 1916. godine. Čim su to prilike dozvolile, supruga Naka prenosi njegove posmrtne ostatke u Srbiju i 1923. godine sahranjuje u crkvi na Topčiderskom groblju koju je kao svoju zadužbinu podigao još mnogo pre početka balkanskih ratova. Posle Drugog svetskog rata vlast mu se odužila zakonima o agrarnoj reformi i o nacionalizaciji zgrada i građevinskog zemljišta na osnovu kojih je nacionalizovana i velelepna zadužbina Nikole Spasića, jednog od najvećih srpskih dobrotvora.


Šta je sve izgrađeno Spasićevim novcem
- Gradska bolnica u Beogradu, jedno vreme u narodu poznatija kao Spasićeva bolnica (danas Hirurška klinika KBC Zvezdara)
- Bolnica u Kumanovu
- Bolnica u Krupnju
- Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu
- Zgrada u Knez Mihailovoj 47
- Spasićev paviljon na Beogradskom sajmištu, u kom je 11. septembra 1937. svečano otvoren Prvi beogradski sajam.

Slučaj nestalih beba: Jedno dete sam pronašla, za drugim još tragam.

Drinki Radonjić nije jednostavno da odgovori na pitanje koliko ima dece. Četvoro je rodila, dvoje odgajila, dvoje izgubila, jedno pronašla, a za jednim još traga. Ova majka se bori sa strašnim zločinom − dve bebe su joj ukradene na rođenju, kako sumnja. Za jednu od njih će uskoro uspeti da dokaže da je njen sin, sada već momak (21). O drugoj bebi, koja bi sada već bila devojka (22), nema dovoljno tragova. Ali, kako majka kaže, oseća da je i ona živa i da će je pronaći.



Ispred Drinke Radonjić (50) na stolu leži velika kartonska fascikla. U njoj je brdo papira koje je ova krojačica jedan po jedan kao krpice sakupljala 11 godina. Ona njihov sadržaj zna napamet − ponela ih je da nam pokaže način na koji je pre dvadesetak godina, kako sumnja, u našoj državi tekao proces organizovane krađe beba.

Pokušavamo da razumemo ono što je Drinka raspetljavala godinama − dogovaramo se zato da priču počne otpočetka. Traži od nas samo jedno − ne želi da njenu ispovest napišemo tako da ljudi plaču nad njom.
A početak je 1988. godina. Tada već ima jedno dete, četvorogodišnju Ivanu (25), i čeka drugu bebu.
− Porodila sam se u sedmom mesecu, prevremeno, ali ne u porodilištu KBC-a Zvezdara, već na odeljenju gde leže bolesnici. Tu su me prebacili dan posle prijema u porodilište, i danas ne razumem zbog čega. Porođaj je obavljen u sobi, za vreme posete. Pre toga su mi dali injekciju da bi se dete rodilo mrtvo, kako su mi lekari objasnili. Zašto − takođe ne znam. Ko bi se u tim trenucima setio da postavi sva pitanja. Očekuje se da lekari znaju šta rade. Iznenadila sam se kad sam videla da je devojčica rođena živa. Dan sam provela u spavanju, bila sam pod terapijom. Međutim, te noći me je jedna pacijentkinja, inače medicinska sestra, probudila rekavši da je od koleginica sa odeljenja čula da mi je dete živo. Prošlo je bilo pet sati od porođaja. Ujutru me je na putu do toaleta presrela babica Dostana rečima: „Baš mi je drago!“. Rekla sam joj da ništa ne razumem, na šta je ona dodala da je dete živo i dala mi broj telefona Instituta za majku i dete, gde je beba prebačena. Ponudila mi je telefon da pozovem supruga da ga obavestim − seća se Drinka Radonjić 3. septembra 1988. kada je rodila drugu ćerku o kojoj nije zabeleženo mnogo podataka.

U SVAKOM POSLU IMA GREŠAKA...
Drinka je sačekala da suprug Stevan dođe da bi od lekara saznao šta se dešava sa njihovim detetom. Pedijatar je uzeo istoriju bolesti bebe, pozvao ih da dođu u lekarsku sobu. Tu je bilo medicinsko osoblje, kao i babica Dostana, kada je lekar pitao Drinku da kaže ko joj je rekao da je dete živo. Plašila se da babica Dostana ne ostane bez posla − prećutala je odgovor.
− Pedijatar je otvorio istoriju bolesti po kojoj je beba preminula 5 sati posle rođenja. Prokomentarisao je: „U svakom poslu ima grešaka, pa i u našem“. Na to sam rekla da za grešku mora da se odgovara − suprug i ja smo sumnjali da su lekari krivi za smrt našeg deteta. Tada nismo ni pomislili da se radi o nečem drugom − priča majka.
Smrt bebe su, posle nekoliko dana prijavili SUP-u 29. novembar. Iako je Drinka do danas nebrojeno puta odlazila u policiju, izveštaj o tome nikad nisu dobili.
Drinka je ponovo ostala u drugom stanju naredne godine. Odlučila je da se porodi u bolnici u Višegradskoj. Suprug i ona nisu hteli ništa da prepuste slučaju, našli su „vezu“ − rođaku koja radi na očnoj klinici. Sve je prošlo kako treba, Drinka je 8. avgusta 1989. rodila sina koji je na rođenju dobio ocenu devet.
A onda, dva sata posle porođaja nadležni pedijatar joj saopštava da je rodila teškog bogalja i da bude srećna ako ne preživi jer će joj upropastiti i zdravo dete. Posle nekoliko sati obaveštena je da je dete umrlo. Pod terapijom je, ne može ni da razmišlja − kroz glavu joj samo prolazi misao da ne razume zašto joj se to događa. Pita lekara hoće li raditi obdukciju − doktorka potvrđuje, ali joj nisu dali da potpiše bilo kakvo odobrenje. Na izveštaju sa obdukcije, koji je posle nekog vremena dobila, nije bilo pečata ili faksimila lekara.
− To je jedan deo priče, ali postoji još nekoliko stvari koje su mi već tada bile čudne. Babica mi je prvo rekla da sam dobila ćerku, na šta je lekar rekao: „Kakva ćerka − sin!“. Ona je odmah počela da se izvinjava, dodavši: „Dajte mi Stevanov broj da mu javim da je dobio sina“. Iznenadilo me je otkud ona zna ime mog supruga − seća se Drinka. − Kasnije, kad su mi rekli da je dete preminulo, supruga nisu zvanično obavestili o tome. Rođaka, koja nam je, navodno, pomagala, otišla je kod nas kući, saopštila suprugu da je dete preminulo i ubeđivala ga da je bolje da ne ide u bolnicu. Provela je ceo taj dan sa mojom porodicom.


ŠTA ČEKAŠ MAMA, NEĆE DECA SAMA DA TI DOĐU?
Ujutru je Stevan stigao u bolnicu, a Drinki su rekli da izađe iz sobe da bi ga videla. Ustala je iz kreveta, ali se već posle nekoliko koraka onesvestila. Sa suprugom nije uspela da razgovara. Telo deteta je, kako je rečeno, poslato na obdukciju − Stevan ga nije video. Tokom Drinkinog otpusta iz porodilišta rečeno im je da treba overiti neku dokumentaciju, rođaka uzima te papire − insistira da će ona to završiti lakše. Deo dokumentacije je vratila. Drinka je mnogo godina kasnije saznala da ni po kakvoj proceduri nije bilo potrebno da se bilo šta overava. Naredne tri i po godine, rođaka sa kojom su se do tada često viđali, nijednom se nije javila niti dolazila kod njih.
Mnoge stvari su bile neobične, ali Drinka i Stevan još nisu povezivali „smrti“ dve bebe. Posle dva meseca je stigao nalaz obdukcije, po kom dete rođeno 1989. nije imalo urođenih mana − umrlo je od gnojne upale pluća. Istorija bolesti, do koje je Drinka kasnije došla, pokazala je da je sa bebom sve bilo u redu, čak su i brisevi iz grla i nosa bili sterilni.

Četvrta trudnoća, 1991, rođenje još jedne bebe. Ovog puta u KBC-u Narodni front. Pedijatar saopštava Drinki da dete ima podlive na grudima i ruci − ne očekujte mnogo, rekao je. Suprug Stevan nije mogao da uđe da vidi dete, zato je Drinka zamolila komšinicu koja je radila u bolnici, da što pre proveri da li je sa njenom devojčicom sve u redu. Žena je otišla do sobe sa bebama, odvila pelenu, pogledala dete − bilo je sasvim normalno, bez ijednog podliva. Pedijatar koji joj je nagovestio da beba neće preživeti više se nije pojavio. Stevan i Drinka su ćerku − Jelenu (18) odneli kući.
Ređaju se godine − kriza, ratovi, bombardovanje… Drinka razmišlja, sumnja, povezuje…
− Da li je to instinkt ili prevelika želja, ne mogu sa sigurnošću da kažem, ali osećala sam da su moja deca živa. Čim je 1999. završeno bombardovanje, počela sam ozbiljno da tragam za istinom. Porodica nije to odmah znala, ali kad mi je stigao zvanični odgovor iz Pogrebnog zavoda da kapela nikada nije preuzela tela moje dece, suprug je saznao. Bio je šokiran, naravno. Posle nekoliko meseci, tada petnaestogodišnja Ivana mi je prišla rečima: „Šta čekaš mama, neće oni sami da ti dođu“. Iako suprug i ja o tome nismo razgovarali pred decom, starija ćerka je osećala da nešto tu
nije u redu i da treba da saznam šta se zaista desilo sa bebama koje sam izgubila. Dogovorili smo se da ne govorimo nikom van porodice o tome, čak ni moji roditelji i sestre u prvo vreme nisu ništa znali − priča Drinka.
Napušta posao da bi mogla da se posveti traganju za dokazima. Radi zakonskim putem sve što je u njenoj moći, ali ubrzo shvata da ustvari vodi spor protiv države. Sudije se smenjuju ili se ne pojavljuju na zakazanim ročištima, onda se ne pojavljuju svedoci, u opštini i policiji joj ne dozvoljavaju uvid u dokumentaciju… Slučaj se vodi po jednom zakonu, onda se on promeni, pa se slučaj obustavi. A zakon kao da ne postoji u slučaju nestalih beba, kojih je, prema tvrdnjama hiljade roditelja u Srbiji, sve više…
Od 2008. slučaj Drinke Radonjić nalazi se na Vrhovnom sudu. Ova majka kojoj je oduzeto detinjstvo dvoje dece već dve godine čeka njihovu odluku. Očekuje da će se stvari razrešiti tek kad stigne do Međunarodnog suda.
− Jedan od ključnih dokaza je MB3 obrazac koji služi za upis JMBG. Pomoću njega sam mogla da saznam da li je moje dete usvojeno, kako sumnjam, jer na njemu piše i novi JMBG broj koji se detetu dodeljuje u procesu usvajanja. Taj papir po zakonu mogu da tražim od MUP-a, ali bez
obzira na to, oni ne žele da mi ga dostave. Policija i sud prebacuju nadležnosti s jednih na druge… Nebrojeno puta sam išla u policiju, hvatala inspektore za gušu da mi dozvole uvid u podatke.
Nisam uspevala ništa zvanično da dobijem. Nadala sam se, čak, da će me uhapsiti − valjda bi se tada neko pozabavio razlogom hapšenja… ali ništa. Srećom, svuda ima ljudi, koji mi pomažu kad država zakoči. Došla sam do papira koji je otkrio JMBG mog deteta rođenog 1989, kao i drugi broj koji je dobio posle usvajanja. Sumnje su bile potvrđene. Nisam još uspela zvanično da dokažem da mi je sin živ, ali sam uspela da ga pronađem − kaže žena koja je razrešila ono što policija i sud ne uspevaju ili ne žele da reše.

SAMA JE PRONAŠLA SINA POSLE 17 GODINA. POLICIJU I SUD TO KAO DA NE ZANIMA
Drinkin sin sada ima 21 godinu. Saznala je da živi u okolini Beograda kada je imao 17. Uspela je tada, predstavivši se kao prodavačica, da uđe u kuću njegovih roditelja. Želela je da se uveri da je to on.
− Dok je sestra, koja je išla sa mnom, navodno prodavala neke sitnice, ja sam posmatrala sina. Gledao je televiziju. Glava − ista Ivana, pokreti − Jelena. Posmatrala sam ga krišom skoro sat vremena. Žena koja ga je usvojila, za to vreme nije ni u jednom trenutku sela sa nama za sto. Mislim da je predosećala ko sam. Međutim, bio mi je potreban još neki dokaz da uverim sebe da je to moje dete. Sačekala sam da bude pozvan na regrutaciju da bih saznla njegovu krvnu grupu. Tada je potvrđeno da je A Rh negativna, što se poklapalo sa krvnom grupom moje bebe koja je bila zabeležena u istoriji bolesti iz porodilišta. Otada sam 99 odsto uverena da je taj mladić jedno od moje nestale dece. Nedostaje još samo DNK analiza − kaže Drinka.
Usvojitelji odbijaju bilo kakav razgovor i dogovor sa njom, ali je istina isplivala i njen sin zna ko su mu roditelji. Još uvek ne želi da prihvati istinu jer misli da su ga Drinka i Stevan ostavili.
− Pre godinu dana sam ga pozvala telefonom. Shvatila sam da je saznao da je usvojen, ali nije hteo da razgovora o tome. Vidno uznemiren, pitao je gde sam bila dvadeset godina. Spuštao mi je slušalicu, prekidajući razgovor nekoliko puta − nisam sigurna da li je čuo sve što sam mu govorila. Pokušala sam da mu ispričam celu priču. Zamolila sam ga da uradimo DNK analizu da bismo bili sigurni. Odbio je − na trenutak su Drinki zamaglile oči, ali ne dozvoljava sebi da zaplače. − Razumem ga i ne ljutim se, u težoj je situaciji nego ja. Želim da sam donese odluku o tome, ali mi je važno da zna da ga nisam ostavila i da sam ga tražila sve ove godine − priča žena koja je bukvalno prevrnula i nebo i zemlju da bi pronašla svoju decu.

DNK analiza je samo potvrda za njeno dete − ona istinu zna. I do toga će doći, čvrsto je uverena.
Pitamo je na kraju, kako se oseća što ne uspeva da pronađe i ćerku − kaže da se sa istinom nikad ne zna − doći će do nje možda i pre nego što se očekuje.

Zamršeniji slučaj od Kafkinog „procesa“

− 6.9.1988. smrt prve bebe su prijavili SUP-u 29. novembar. Izveštaj nikad nisu dobili.
− 1999.
1. Lekar je Drinku obavestio da je rodila teškog bogalja.
2. Prema istoriji bolesti drugoj bebi su bile urađene sve analize, čak i bris grla i nosa − bila je potpuno zdrava. Na rođenju je dobila ocenu 9.
3. Na izveštaju sa obdukcije, za koji nije potpisala odobrenje, nije bilo faksimila lekara niti pečata zdravstvene ustanove. Beba je prema njemu umrla od gnojne upale pluća.
− 2000. dobija prvi zvanični odgovor iz Pogrebnog zavoda, prema kom kapela nikada nije preuzela tela beba Drinke Radonjić.
− 2000. u Opštini Zvezdara Drinka dobija potvrdu da dete rođeno 1988. nije nikada upisano u knjige rođenih i umrlih.
− 2002. je iz KBC-a Zvezdara dobila zvanični odgovor da je njena beba rođena prevremeno u sedmom mesecu trudnoće tretirana kao „odstranjeni organ tela“, zbog čega nije prijavljena.

− 2002. je u Opštini Savski venac saznala da je njena beba rođena 1989. prvo upisana u matičnu knjigu umrlih, pa tek onda u matičnu knjigu rođenih.
− Izvode iz matične knjige umrlih nisu hteli da joj daju, uz obrazloženje da je to lični dokument, pa se samim tim i daje samo lično.
− 2003. pokreće krivičnu prijavu, a tek nakon dve godine dobija obaveštenje da materinstvo posle 10 godina zastareva.
− 2005. pokreće građansku parnicu, tražeći preuzimanje zemnih ostataka deteta rođenog 1988, shvativši da mora da krene drugim putem − traži dokaz da je dete umrlo, a ne da je živo. Srećom, to nikad ne zastareva jer je prvo ročište bilo 2009, a drugo je zakazano za oktobar ove godine.
− 2005. pokreće još jednu građansku parnicu, tražeći preuzimanje zemnih ostataka deteta rođenog 1989. Sudija se nekoliko puta ne pojavljuje na zakazanom ročištu − traže izuzeće, dodeljuju im novog sudiju. Prvo ročište održano je 2007. Dolazi do izmene zakona posle čega se istraga obustavlja. Ulažu žalbu 2008. i od tada je predmet na Višem sudu.

− Iz Zavoda za statistiku dobijaju podatak da su 1989. na teritoriji Savskog venca rođena 23 muška deteta, od kojih je iste godine preminulo samo jedno. Sa Drinkom je te godine u porodilištu bila žena kojoj je, prema saopštenju KBC Višegradska, preminulo dvoje blizanaca, što, kad se sabere, znači da ih je tada u toj bolnici preminulo bar troje. Prema Drinkinom saznanju, nijedan od tri dečaka rođenih 8. avgusta 1989. nije preminuo. Usvojeni su.
− MB3 obrazac pokazuje JMBG deteta koji je dodeljen rođenjem i novi JMBG koji dete dobija ako je usvojeno. Na njega ima zakonsko pravo, ali policija odbija da joj ga dostavi.
− 2007. se obraća povereniku za informacije od javnog značaja, tražeći da joj se dostavi MB3 dokument, odgovor dobija 2008. da SUP odbija da ga dostavi. Zato odmah pokreće upravni spor pred Vrhovnim sudom. Odgovora još nema.
− 2008. se obraća zaštitniku prava građana. Odgovor dobija 2010, gde on kaže da nema podataka koji potvrđuju da je dete rođeno 1989. preminulo.
− 2009. MUP je prosledio krivičnu prijavu Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu protiv KBC Višegradska i Opštine Savski venac. Do sada još nema bilo kakvog odgovora.

− Drinkin sin sada ima već 21 godinu. Ćerka za koju još ne zna gde je, danas puni 22.

31. 10. 2010

PRESS

Mamini sinovi!

Iako ih smatraju edipovcima, oni su svojim majkama beskonačno zahvalni, uvek slušaju njihove savete, a ako se nađu pred izborom: mama ili žena, izabraće mamu

to je lepo sto vole i slusaju mamu ali.....da li je i bas i ispravno....

Leonardo di Kaprio

Ovaj glumac je tip frajera koji će na premijeru filma povesti mamu umesto devojke. Leonardo često vodi svoju mamu Irmelin na premijere, pogotovo ako se dešavaju u Evropi. Išli su zajedno i na ovogodišnji filmski festival u Berlinu. Mama Irmelin voli da bude deo Leovog života. „Možete me zvati maminim sinom, ali ja mislim da je kul imati je uz sebe", kaže Leonardo. On i njegova majka i inače se često druže, a poznato je da Irmelin voli da kaže svoje mišljenje i o njegovim devojkama. Jako je bila zagrejana za Žizel Bundšen i nagovarala Leonarda da opet bude sa njom. Ipak, svidela joj se i Bar Rafaeli, za koju je Leonardu pomagala da pronađe verenički prsten.

31. 10. 2010

PRESS

Mamini sinovi!

Iako ih smatraju edipovcima, oni su svojim majkama beskonačno zahvalni, uvek slušaju njihove savete, a ako se nađu pred izborom: mama ili žena, izabraće mamu

to je lepo sto vole i slusaju mamu ali.....da li je i bas i ispravno....


Brend Rasel

Glumac koji se oženio prošlog vikenda sa pevačicom Keti Peri, voli još jednu ženu u svom životu - naravno, svoju majku. Uvek su tu, kako kažu i Rasel i majka Barbara, bili samo njih dvoje. Za nju je Rasel bio pravo čudo, jer je ostala trudna iako su joj doktori rekli da neće moći imati decu. Njegov otac ih je napustio dok je Rasel bio još beba, i ostavio ih u nezavidnoj finansijskoj situaciji. A Rusel o svojoj majci kaže ovo: „Znate, kad razmišljam o svojoj porodici, tu je samo moja majka. Kad god život postane previše lud, ona je tu da me podseti da je ponekad lepo samo probuditi se u lepom jutru." Brend Rasel

Glumac koji se oženio prošlog vikenda sa pevačicom Keti Peri, voli još jednu ženu u svom životu - naravno, svoju majku. Uvek su tu, kako kažu i Rasel i majka Barbara, bili samo njih dvoje. Za nju je Rasel bio pravo čudo, jer je ostala trudna iako su joj doktori rekli da neće moći imati decu. Njegov otac ih je napustio dok je Rasel bio još beba, i ostavio ih u nezavidnoj finansijskoj situaciji. A Rusel o svojoj majci kaže ovo: „Znate, kad razmišljam o svojoj porodici, tu je samo moja majka. Kad god život postane previše lud, ona je tu da me podseti da je ponekad lepo samo probuditi se u lepom jutru."

31. 10. 2010

PRESS

Mamini sinovi!

Iako ih smatraju edipovcima, oni su svojim majkama beskonačno zahvalni, uvek slušaju njihove savete, a ako se nađu pred izborom: mama ili žena, izabraće mamu

to je lepo sto vole i slusaju mamu ali.....da li je i bas i ispravno....


Ašer

Pošto ih je otac napustio, majka Džoneta Paton u Ašerovom životu je preuzela jako veliku ulogu, a pevač je njene savete uvažavao u svakom aspektu života - poslovnom, ali i privatnom. Možda zato nije funkcionisao njegov brak sa stilistkinjom Tamekom Foster, koji je okončan prošle godine. Navodno se majka i sada već bivša žena nisu uopšte slagale, a Džoneta je to pokazala i nepojavljivanjem na njihovom venčanju. Devojka sa kojom je prekinuo jer ju je prevario i zbog koje i danas najviše žali je Čili iz grupe TLC. Možda zato što je baš Čili devojka koju je njegova mama mnogo volela.

31. 10. 2010

PRESS

Mamini sinovi!

Iako ih smatraju edipovcima, oni su svojim majkama beskonačno zahvalni, uvek slušaju njihove savete, a ako se nađu pred izborom: mama ili žena, izabraće mamu

to je lepo sto vole i slusaju mamu ali.....da li je i bas i ispravno....


Džastin Timberlejk

Ova pop zvezda i njegova mama Lin, kako sam Džastin kaže, najbolji su prijatelji. Osim toga, Lin Harles brine se i za njegove poslove kao menadžer. Za svoju majku Džastin kaže kako je jako posebna žena i uvek puna podrške. On svoju majku često naziva najvažnijom osobom u svom životu, a to znaju i njegove devojke, koje uvek pokušavaju da se sa njom sprijatelje. Pitanje je međutim, koliko bi se devojci svidelo da joj dečko kao Džastin izjavi: „Ona je delimično razlog zašto imam toliko poštovanja prema ženama. Nikada neću naći nijednu tako dobru ženu kao što je moja majka, hoću li? Možda zato imam problema sa devojkama."

31. 10. 2010

PRESS

Mamini sinovi!

Iako ih smatraju edipovcima, oni su svojim majkama beskonačno zahvalni, uvek slušaju njihove savete, a ako se nađu pred izborom: mama ili žena, izabraće mamu

to je lepo sto vole i slusaju mamu ali.....da li je i bas i ispravno....


Kristijano Ronaldo

Sada je postalo već opštepoznato da ne možete doći do Kristijana ako se ne sviđate njegovoj majci. A Marija Dolores dos Santos Aveiro ne voli bilo kakve devojke. Bile su tu razne starlete i modeli, ali kad poznati fudbaler zaključi da mama ne odobrava njegov izbor, vezi nema pomoći. Ali izgleda da je Irina Šajk ipak u „milosti". Na svu sreću ovog ruskog modela, Dolores je voli, pa bi do Božića, kako se priča, mogla postati i gospođa Ronaldo.

10 IKONA ZLE SUDBINE.




1 Merilin Monro
Prvo mesto na ovoj neobičnoj listi pripada legendarnoj Normi Džin, poznatijoj kao Merilin Monro. Merlinka je postala jedna od najpopularnijih glumica na planeti svih vremena u drugoj polovini dvadesetog veka. Kao seks-bomba zabavljala je američke marince u Vijetnamu, glumila u čuvenim filmovima kao što su „Neki to vole vruće”, „Autobuska stanica”, „Rio Bravo”... Imala je nekoliko brakova sa slavnim ličnostima među kojima su sportista Džo Dimađo i pisac Artur Miler. Romansa s američkim predsednikom Džonom Kenedijem podstakla je brojne teoretičare zavera da li je njena iznenadna smrt 1962. godine bila samoubistvo ili zataškano ubistvo na najvišem nivou. Merlinka je zvanično umrla u 36. godini pošto je popila celu bočicu pilula za spavanje. Bila je nesrećna i depresivna, tvrde svi njeni biografi.



2 Lejdi Di
Kada je 24. februara 1981. godine objavljeno da će naslednik engleske krune princ Čarls oženiti Dajanu Spenser, ćerku Erla Spensera, inače običnog konjičkog kapetana kraljice Elizabete, niko nije ni slutio da će ova devetnaestogodišnja supermondena gospođica postati jedna od najvećih probematičnih ikona 20. veka. Od kada joj je Majkl Džekson posvetio pesmu „Dirty Diana“, ona je postala globalni pop fenomen, fetiš ikona za masovnu konzumaciju. Dajanini fan klubovi, armija obožavalaca širom sveta i pre svega mediji pretvorili su ovu neupadljivu princezu u seks simbola devedesetih. Neočekivani tragični epilog desio se u saobraćajnoj nesreći u jednom tunelu ispod Pariza – Dajana i njen ljubavnik Dani al Fajad izgubili su život, bežeći od nemilosrdnih novinara i paparaca. Tako se Lejdi Di i definitivno pretvorila u legendu. Da li je to bila obična nesreća ili su je ubili sami mediji, i posle 13 godina se spekuliše.




3 Grejs Keli
Grejs Patricija Keli rođena je 12. novembra 1928. godine u Fila­delfiji, u imućnoj gra­đanskoj porodici. Bli­stavu lepotu i prirodnu otme­nost primetili su vlasnici velikih studija, pa je dobila glavnu ulogu u filmu „Tačno u podne“ uz Garija Kupera. Sledeće godine, nominovana je za Oskara s filmom „Mog­ambo“, a 1954. dobija nagra­du Američke akademije za ulogu u filmu „Devojka sa sela“. Glumi u dva remek-dela Alfreda Hičkoka „Prozor u dvorište“ i „Pozovi M radi ubistva“, a 1956. godine, na vrhuncu glumačke slave, snima mjuzikl „Visoko društvo“ i u realnom životu upoznaje princa Renijea III od Monaka. Princ ne može da odoli šarmu elegantne, senzualne plavuše i ona postaje princeza Grejs od Monaka. Posle udaje za princa Renijea, Grejs Keli nije više snimala filmove, mada je bila član borda direktora kompanije „20th Century Fox“. Živela je ekskluzivni život prave džet-set princeze i unela dosta holivudskog glamura u aristokratski Monako. Poginula je u saobraćajnoj nesreći u blizini Monaka 1982. godine .



4 Selena

Najpoznatija interpretatorka teks-meks muzike Selena Kvintanila Perez rođena je 1971. godine, a tragično je završila život 1995. godine. Zvali su je „tejano kraljica“ zbog fantastične popularnosti koju je uživala u meksičkoj dijaspori i zbog sjajnih interpretacija muzičkog stila frontera, koji se rodio bukvalno na granici Meksika i SAD. U zenitu slave ubila ju je predsednica njenog sopstvenog fan kluba Jolanda Saldivar. Za vreme snimanja filma „Don Huan de Marko“, gde je Selena glumila uz slavnog Džonija Depa, posvađala se s njenom bliskom saradnicom Jolandom. Poremećena obožavateljka ju je sačekala u sobi motela „Korpus Kristi“ i ispalila nekoliko hitaca u svoju divu, zbog čega je zaglavila doživotnu robiju.




5 Edi Sedžvik
Amfetaminska kraljica njujorškog podzemlja Edi Sedžvik živela je svega 28 godina – od 1943. do 1971. Slavna je postala kao filmska zvezda mnogih andergraund filmova Endija Vorhola. Edi je u Vorholov čuveni studio „Fabrika“ došla sredinom šezdesetih, uglavnom da bi se dobro zabavila. Prema legendi, Vorhola je slučajno pokupila na ulici i dovezla ga do „Fabrike“ u svom srebrnom mercedesu. Bila je ćerka bogatog industrijalca, željna radikalne promene sveta. Priroda joj je dala lepotu, neodoljivi šarm i neobuzdanu seksualnu energiju koja se najčešće ispoljavala kao egzibicionističko ludilo. Edi je u Vorholovoj galeriji otkačenih likova bila jedina diva koju je veliki slikar pop-arta potajno obožavao. Proslavila se u njegovom filmu „Sirota mala bogatašica“, kao i u filmovima „Vinil“ i „Kuhinja“. S Vorholom je obeležila noćni život Njujorka kasnih šezdesetih, ludo đuskajući u disko klubovima, specijalno u „Studiju 54“. Njen specijalitet su bile dugačke naušnice i skupocene bunde ispod kojih nikada nije nosila ništa. Posle jedne narkomanske seanse, našli su je overdoziranu.



6 Isidora Dankan
Legendarna američka baletska igračica Isidora Dankan svojom značajnom pojavom obeležila je svet moderne umetnosti na razmeđi 19. i 20. veka. Rođena je u San Francisku 1877. godine kao Dora Anđela Dankan. Od malih nogu pohađala je kurseve baleta, da bi sa 22 godine prvi put nastupila pred publikom u Čikagu. Imala je veoma ekspresivan igrački stil, koji se bazirao na njenoj viziji plesova stare Grčke. Početkom dvadesetog veka prelazi u Evropu, gde pohađa časove baleta kod najvećih eksperata u Berlinu, Parizu i Moskvi. Istovremeno s bujanjem avangardnih pokreta, njen ples je prepoznat kao deo nove umetnosti. Ćerka koju je dobila s prvim mužem, engleskim rediteljem Edvardom Gordonom Kreigom, i sin iz drugog braka tragično ginu u saobraćajnoj nesreći 1913. Ponovo se udaje 1922. za ruskog poetu Sergeja Jesenjina, no brak kratko traje, jer Jesenjin sebi oduzima život. Sve do 1927. Isidora živi povučeno kao slomljena žena. Baš te godine, kada je pronašla novu snagu i ponovo počela sa nastupima u Parizu, tragično gine u saobraćajnoj nesreći u Nici.



7 Dženis Džoplin
Kraljica hipi soula i asid kulture koja je umrla veoma mlada, u 26. godini života od posledica prekomerne upotrebe droga, rođena je 1943. godine u Port Arturu. Počela je da se bavi muzikom u 22. godini života, debitujući sa grupom „Big Brothers and the Holding Company“. Njen rapavi glas, specifična emotivna interpretacija, bio je dovoljno prepoznatljiv da Dženis vrlo brzo postane kultna zvezda „belog“ ritma i bluza. Obožavala je Besi Smit i Bili Holidej, pod čijim je uticajem uradila svoje velike hitove „Cry baby“, „Move over“, „Somertime“, „Mercedes Benz“, „Peace of my heart“, „Me and Bobby McGee“. Postala je zavisna od narkotika već kao tinejdžerka i veoma je rado upražnjavala „slobodnu ljubav“ u vreme seksualne revolucije. O ljubavnoj aferi s njom Leonard Koen je snimio pesmu „Čelsi hotel“. Snimila je svega nekoliko albuma, ali su oni ostali legendarni posle njene iznenadne smrti.



8 Bili Holidej
Džez pevačica Bili Eleanor Holidej rođena je u Baltimoru 1915. Živela je s majkom, a već u desetoj godini je silovana. Potom se odaje lakim, pa teškim drogama i konačno počinje da se bavi prostitucijom. Kada je iz Baltimora s majkom prešla u Njujork, počela je da se bavi pevanjem. Imala je svega 16 godina kada je u jednom lokalu čuo Džon Hamond i preporučio je Beniju Gudmanu kao pevačicu. Svi su potom otkrili njen jedinstveni nazalni vokal, prepun skrivenog bola zbog teškog života. Posle Gudmana nastupala je sa svim velikanima džeza od Djuka Elingtona do Kaunta Bejzija. S orkestrom Lestera Janga snimila je i najpoznatije albume kao što su „Priča Lestera Janga“ i „Priča Bili Holidej“. Četrdesetih godina nastupala je u filmovima „Nju Orleans“ i „Simfonija u crnom“. U 44. godini života imala je problema zbog posedovanja heroina. Pred kraj života napisala je autobiografiju „Bilis bluz“, gde je iznela neverovatne podatke iz života. Umire 1959. godine u Metropoliten bolnici u Njujorku.



9 Džia Karangi
Najslavnija manekenka koja je umrla od anoreksije i side, Džia Karangi imala je meteorsku karijeru osamdesetih godina dvadesetog veka. Slikala se za naslovne strane svih najpopularnijih ženskih magazina i među prvima zaslužila titulu supermodela. O njenom kratkom i burnom životu snimljen je film sa Anđelinom Žoli. Džia je vrlo rano postala zavisnik od heroina. Borbu s depresijom i drogama okončala je tragično u svojoj dvadeset i šestoj godin-




10 Lolo Ferari
Neobična ikona pop kulture, Lolo Ferari, rođena je kao Eva Valo u Francuskoj. Ona je čitav život dopumpavala silikonima svoje grudi dok nije ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao žena sa najvećim silikonima svih vremena. Njen menadžer i producent Frensis de Smet bio je transvestit koji ju je stalno nagovarao da radi nove estetske operacije na telu. Lolo je bila srećna samo na sceni, a privatno se borila s teškom depresijom. Zbog neprirodne težine njenih grudi srce nije izdržalo. Umrla je u 37. godini.

Vesti dana - subota, 6. novembar 2010. 01:08 RSS



Doktor nauka sa 29 godina
Blic - Pre sat i 6 minuta

Bor - Boranin Đorđe Nikolić sa samo 29 godina postao je najmlađi doktor nauka na Tehničkom fakultetu u Boru. Na Mašinskom fakultetu u Nišu na Katedri za transportnu tehniku i logistiku završio je pre četiri godine petogodišnje osnovne akademske studije sa prosečnom ocenom 9,18 tokom studiranja i sa desetkom diplomirao na ovoj visokoškolskoj ustanovi, čime je stekao zvanje diplomiranog inženjera mašinstva. Đorđe sa svojim mentorom dr Živanom Živkovićem, redovnim profesorom na Tehničkom fakultetu u Boru

Iskustva stečena tokom dve godine rada na borskom Tehničkom fakultetu i svoje interesovanje za zaštitu čovekove okoline pretočio je u doktorsku disertaciju, čime je stekao zvanje doktora nauka.

- Čini mi se da sam pronašao ono čime želim da se bavim. Punih godinu i po dana radio sam na doktorskoj disertaciji na temu "Multikriterijumska analiza distribucije zagađujućih materija u urbanoj okolini topionice bakra", koja se odnosi na borsku topionicu. Njen cilj je da pruži doprinos u formiranju matematičkih modela koji daju mogućnost poboljšanja upravljanja materijalnim tokovima, kao i prevenciju i kontrolu negativnih efekata industrijske proizvodnje na životnu okolinu. U narednom periodu ću se posebno založiti u istraživanjima kojima ću pokušati da prikažem sliku o stanju ljudskog organizma kada je je u pitanju koncentracija teških metala, što se može otkriti studijom biomarkera, odnosno putem analize krv, uočiti i koliki je sadržaj teških metala, kakvu reakciju i koje bolesti kod ljudi izaziva - kaže Nikolić.

Mlad i ponosan na dosadašnje rezultate, ovaj neumorni čovek uporno teži ka novim naučnim saznanjima a kako kaže, najveći uspeh bavljenja naukom jesu oni rezultati nastali tokom istraživanja neke oblasti koji ljudima i koriste. Dajući svoj doprinos naučnom razvitku, svakodnevno ulaže svoj maksimum radeći minimum po 16 sati dnevno.

- Uspeh je merljiv isključivo upornim radom i rezultatima koje ostvarite nakon toga. Trenutno sam asistent za užu naučnu oblast industrijski menadžment i radim sa studentima vežbe. Stalno pokušavam da ih uputim na jako važnu činjenicu a to je da budu uporni i da dobro iskoriste priliku tokom studiranja jer je svakome pružena šansa za usavršavanjem i dokazivanjem. Želim da im skrenem misli sa već ustaljenih teza kojima pojedini studenti teže, a to je da je bitno samo imati diplomu, i uputim ih da šansu koja im se pruža za novim otkrićima i usavršavanjem iskoriste na vreme - dodaje Đorđe.

Profesore na borskom fakultetu ne prestaje da iznenađuje svojom samostalnošću, brzinom kvalitetnog i efikasnog rada. Pored velikog zalaganja i mukotrpnog rada na novim naučnim saznanjima, Nikolić ističe da su deo njegovog uspeha i njegov mentor dr Živan Živković, redovni profesor na Tehničkom fakultetu u Boru, kolege i porodica.

- Prema odredbama važećih zakona, da bi se doktorska disertacija branila, potrebno je imati najmanje jedan rad koji je objavljen u vodećim svetskim časopisima sa impak faktorom. U ovom slučaju Đorđe je uradio ukupno pet radova koji su i publikovani u ovim časopisima koji su jako bitni za naučni sistem. Prema pravilniku o izboru nastavničkog zvanja na Beogradskom univerzitetu, time što je objavljen ovoliki broj njegovih radova, može direktno biti izabran u najviše zvanje redovnog profesora, a sa druge strane neizbežno je napomenuti da na fakultetima organizacionih nauka, gotovo svim ekonomskim i pravnim fakultetima u našoj zemlji nijedan profesor do sada nije objavio rad u časopisima sa impak faktorom.

S obzirom na to da u ovim časopisima koji su vodeći na naučnom nebu ima preko 400.000 naslova iz raznih oblasti, najbitniji je odjek tog vašeg objavljenog rada u svetskoj javnosti.

U ovom slučaju već nekoliko autora iz ovih poznatih časopisa naručuje nove članke koje se Đorđe priprema da uradi u narednom periodu. Još jedna od bitnih stvari jeste to što je u studiji o proceni uticaja na životnu sredinu izgradnje nove topionice i fabrike za proizvodnju sumporne kiseline, u tehnološkom delu korišćen Đorđev citat, odnosno poglavlje iz njegove doktorske disertacije koji se odnosi na višekriterijumsku analizu atmosferskog zagađenja sumpor-dioksida (SO2) i suspendovanih čestica (PM10) materijama u urbanoj okolini topionice bakra u Boru, što je svojevrtsan dokaz da njegovi radovi jesu značajni. Jednostavno mogu reći da je Đorđe momak koji puno obećava - kazao je prof. Živković.

Usavršavanje u Nemačkoj

Nikolić je kao istraživač imao prilike da, prilikom odlaska na usavršavanje poseti jedan od najbolih ekoloških kampova u Evropi, koji se nalazi u Triru u Nemačkoj.

- Iskustva koja odatle nosim više su nego sjajna. Takođe su mi sugestije i pomoć profesora iz Nemačke pomogli i prilikom rada doktorske disertacije. U ovom kampu sve se zasniva na principu održivog razvoja, koriste svoje solarne ćelije, postoje postrojenja za preradu otpada i vode, tako da se sva energija koristi iz reciklaže. Reciklažom otpada jednim delom materijal vraćaju u ponovnu upotrebu - kaže Nikolić.

NAJSTARIJA ŽENA NA SVETU UMRLA U 115. GODINI

(1) Send to friend Print Četvrtak, 4. Novembar, 2010.| Autor: Agencija BETA


POANT-A-PITR - Najstarija osoba na svetu Francuskinja Eženi Blanšar (Eugenie Blanchard) umrla je u noći između srede i četvrtka u 115. godini. Francuskinja je umrla u bolnici na ostrvu Sveti Bartolomej, u Francuskim Antilima, gde je živela tridesetak godina.

Rođena 16. februara 1896, Eženi Blanšar napustila je rodno ostrvo kako bi postala časna sestra. Na rodno ostrvo vratila se 1956, u 61. godini i tamo je živela kod svoje kuće do 1980, kada je imala 84 godine. Ostatak života provela je u staračkom domu.

Eženi Blanšar postala je 4. maja ove godine najstarija osoba na svetu, nekoliko dana posle smrti Japanke Kame Šinen, koja je umrla nekoliko dana pre 115. rođendana

Ispovest Gorana Todorovića Face, padobranca u invalidskim kolicima
Kada sahranim oca skočiću sa 15.000m!!!
Ponedeljak - 08.11.2010
Možda se svih ovih godina suprostavljam sudbini i bogovima, koji ne žele da me dokrajče nego na neki način kazne i da me najviše povrede. Tu sam, pa neka dođe i sama smrt.

Spreman sam na svaki vid i oblik borbe i neću odustati. Ovako priča i oseća Goran Todorović Faca, ratni heroj i legendarni pripadnik 63. padobranske bigade u invalidskim kolicima, kome je u saobraćajnoj nesreći u blizini Velike Plane pre dva dana poginuo otac, a majka teško povređena.
Todorović je iz Beograda doputovao u Leskovac sa drugovima kako bi danas prisustvovao sahrani oca Radivoja, vojnog lica u penziji, na Svetoilijskom groblju. Vest o tragediji zatekla ga je na ulici, sat-dva pošto se pozdravio sa roditeljima koji su mi bili u poseti.
- Kada me je prijatelj pitao da li su dolazili, odmah sam znao da se desila saobraćajna nesreća i da je otac poginuo, a majka preživela. Ne znam otkud taj osećaj, proviđenje, možda - priča Goran suvih očiju i upalih obraza, dok mu preko telefona neprestano stižu izrazi saučešća.

Životna priča ovog tridesetdevetogodišnjeg vojnika i sportiste dostojana je Sofoklovih, Dostojevskih i Šekspirovih junaka. Imao je briljatnu vojnu karijeru kao pripadnik legendrane 63. padobranske brigade i zastavnik prve klase. Zbog zasluga u oblasti odbrane i bezbednosti, odlikovan je medaljom, a osim padobranstva, bio je privžen i ronilaštvu i alpinizmu. Popeo se i na vrh Momblana, a tri puta je bio prvak Srbije u dizanju tegova.
- Nisam bio samo padobranac, već i vojni policajac, i to je posebna stvar na koju sam ponosan – kaže Goran, izbegavajući da priča o potonjim podvizima zbog kojih je ušao i u Ginisovu knjigu rekorda.
Život mu se okrenuo naglavačke 18. decembra 2003. godine, kada je sa neotvorenim padobranom pao sa visine od 1.200 metara, pri brzini od skoro 120 kilometara na sat. Bio je na radnom zadatku. Grudna kost je pukla na pola, creva su popucala, pet polomljenih pršljenova, od kojih dva smrskana u donjem lumbalnom delu, a jednog momenta je i samo srce stalo. Vojnik i sportista je uspeo da preživi, ali je postao paraplegičar sa 90 odsto oštećenja sluha. I nije pao u deprisuju. I u invalidskim kolicima je nastavio da se bori.
– Nesreća je mogla da se desi bilo gde, u civilstvu, da me udari automobil. Zvuči glupo, ali ponosan sam na to, ako se već nesreća dogodila, da se dogodila na izvršenju padobranskog skoka. Vojnik sam i čovek, ali sma padobranac u duši i uvek ću biti pripadnik „Padobranskog bratstva“ - priča dok mu na trenutak zasvetle oči.
Kao stalni, odnosno, prinudni stanar VMA, nastavio je da se bavi sportom i padobranstvom, a pre godinu dana, oborio je Ginisov rekord u tandemskom skoku padobranom sa preko 7,5 hiljada metara. Smrt oca, podoficira VJ u penziji, mu je teško pala, ali je svestan da život mora da ide dalje.
- Nije lako i biće još teže, ali neću odustati, i od ovog trenutka znam da moram, ne dva puta, ne pet puta, nego hiljadu puta da se borim jače i više. To znači, ako sam skočio sa nepunih osam hiljada metara, da ću skočiti sa 15.000, ako sam ronio, da ću sada roniti u svim morima sveta i da ću otvoriti klub za invalide i za sve ostale ljude. Nikada neću odustati, jer na to nemam pravo, pre svega zbog onih ljudi koji su sve vreme bili oko mene - moje komšije, Vojska, moji pripadnici policije, „Padobransko bratstvo“, rezervni sastav padobranske brigade, pripadnici aniterorsitičkog odreda „Kobre“ i svi ostali. Ja ne smem, čak i da moje telo kaže, da odustanem. To je jedini način da im se odužim - priča padobranac za koga njegovi prijatelji prikupljaju novac za još jednu skupu operaciju u Rusiji.
Goran potiče iz vojničke porodice. I njegov deda je bio vojnik i njegov jedini brat Zoran, koji živi u Prokuplju i koji je juče sve vreme bio uz brata. Još pre nekoliko godina, Goranu, koji je nedavno penzonisan, obećan je stan u Beogradu, a roditelji su planirani da se presele i brinu o njemu. Međutim, tog stana još uvek nema.
- Tek kada vidim stan i dobijem ključeve u ruke onda mogu da kažem da su obećanja ispunjena. Za sada stana nema i ja dalje živim na VMA - priča Goran sa gorkim primesama u glasu, koji će danas svog oca Radivoja do večne kuće ispratiti u vojničkoj uniformi.

Majka se oporavlja

- Moja majka je operisana na VMA i nalazi se u šok sobi, ali se dobro oporavlja i za nedelju dana će biti kod kuće. Još ne zna da joj suprug poginuo - objašnjava Goran.


Prikolica uticala na prevrtanje vozila?

Miloš Ivić kaže da postoji jedna žena koja je vozila iza vojničkog „defendera“ i da je, navodno, prikolica prikačena na automobil počela da šeta levo-desno prilikom preticanja, tako da je ona destabilizvovala vojničko vozilo koje se kasnije prevrnulo.
-“Defender landrover“ je vojno vozilo koje ne može da ide brže od 140 kilometara na sat, tako da se isključuje mogućnost brze vožnje. Postoji mogućnost da je prikolica, koja je bila pune neke opreme, udarala o bankinu i uticala na kasnije okretanje vozila - kaže Ivić.



Reporter ALO! sa Milošem Ivićem, kolegom stradalog padobranca Vladimira Kaluševića
„Ostao sam bez najboljeg druga!“

U domu razvodnika 63. padobranskog bataljona Vladimira Kaluševića, prekjuče poginulog padobranca u saobraćajnoj nesreći na autoputu Beograd-Niš, juče je vladala tuga. Okupljeni prijatelji i rođaci ovog dvadesetpetogodišnjaka, koji je bio zaljubljen u padobranstvo, plakali su za još jednim ugašenim životom. On je poginuo na povratku sa službenog puta iz Beograda, kada je neobjašnjivim nesrećnim slučajem vojno vozilo „difender lendrover“ sa prikolicom skrenulo s puta i počelo da se prevrće. Tada je poginuo i otac poznatog srpskog padobranca Gorana Todorovića Face, Radivoje Todorović, zastavnik u penziji. Vladimirov drug Miloš Ivić poslednji se čuo s njim tog dana oko 16.50, da bi ga sačekao kod hangara radi bataljonskih aktivnosti. Udes se dogodio u 17.20.
- Vladimir je bio ogledalo dobrote. Voleo je život. Šta reći o čoveku koji je satkan od čiste dobrote. Svaki trenutak koji sam poveo s njim je trenutak koji će uvek da traje. Drugarčina. Bili smo od početka u istoj četi, istom odeljenju. Bili smo pravi prijatelji. Trebalo je na put da i ja krenem, ali je drugačije odlučeno i nije on vozio, kako je pisalo u nekim novinama. Nekada kada nisam imao novca za nešto, uvek je želeo da mi pozajmi, bez pogovora. Strašna tragedija, bili smo dan pre pogibije u istom naletu, skakali smo zajedno. Poznato je drugarstvo u 63. Padaobranskoj, tako da nikada nije rekao prijatelju reč „ne“! Ovde u njegovoj kući mi nikada nije bilo strano da potražim da jedem ili prespavam. Takav je bio Vladimir, s kojim je umro i deo mene - kaže Miloš Ivić. Vladimir je bio dobar fudbaler kruševačkog Napretka, a bio je na probi i u Partizanu. Završio je poslovne studije i imao je plan da se bavi nekim drugim poslom, ali da ostane veteran padobranac.
- Niko ne može da kaže da je neko otišao u padobranstvo zbog para. To je čista ljubav. Zato je imao neki plan, da na drugi način zarađuje, a da i dalje skače - kaže Miloš.

Propali student osvojio 8,9 miliona dolara na pokeru
|||| - 10.11.2010. - 23:19

Džonatan Djuhemel (23), propali student iz Montreala, postao je prvi Kanađanin koji je osvojio Svetsko prvenstvo u pokeru i za to dobio nagradu od 8,9 miliona dolara...



ZNANJE - On je u 90-minutnoj partiji u Las Vegasu pobedio Džona Rejsenera (24) sa Floride, koji je kao drugoplasirani zaradio 5,5 miliona dolara.

MAJKA UMRLA NA GROBU SINA!

(0) Send to friend Print Četvrtak, 11. Novembar, 2010.| Autor:
Svetlana K. (47) pronađena juče ujutru mrtva na groblju u Jajincima, pored humke u kojoj od juna, kada se obesio, počiva njen sin A. V. (18)



BEOGRAD - Nije prebolela smrt sina.
Na groblju u Jajincima juče ujutru pored groba mladića A. V. (18) pronađeno je telo njegove majke Svetlane K. (47) iz Jajinaca. Još uvek nije poznato kada je došla na grob, ni pod kakvim je okolnostima preminula. Kako saznajemo, pretpostavlja se da joj je pozlilo ili da je udarila glavom u spomenik. Ne isključuje se mogućnost da je nesrećna žena izvršila samoubistvo.

Beživotno telo žene ugledao je jedan od radnika na groblju. Ekipa Hitne pomoći, koja je pozvana oko 10 časova, mogla je samo da konstatuje smrt. Na telu nije bilo nikakvih tragova nasilja, pa se pretpostavlja da je majku izdalo srce. Ipak, telo je poslato u Institut za sudsku medicinu da bi se utvrdio tačan uzrok smrti.

- Viđao sam je svaki dan, ali joj ni ime ne znam. Dolazila je i po najgorem vremenu, provodila na grobu deteta sat-dva, ponekad i po celu noć. Nije mogla da se pomiri sa smrću sina - rekao je za Kurir jedan od radnika na groblju u Jajincima, koji je želeo da ostane anoniman.

Kako saznajemo, A. V. se ubio u junu. Mladić, koji je imao samo 18 godina, obesio se, a iza sebe nije ostavio nikakvo oproštajno pismo.
- Bio je primerno dete. Nije imao probleme ni s drogom ni sa zakonom. Bio je vredan, marljiv i znao je nekoliko stranih jezika. Čak je bio i đak generacije - kaže jedan od njegovih prijatelja.

Zašto je digao ruku na sebe, ostaće tajna koju je odneo u grob, ali, po nekim pričama, nije mogao da podnese razvod roditelja. Kada se Svetlana K. razvela od muža, dvoje dece je ostalo da živi sa ocem. Ona se preselila u Francusku, gde je neko vreme živela i radila, a u Srbiju se vratila posle sinovljeve smrti i od tada nije napuštala Beograd.

- I ja sam izgubila sina, pa smo se sretale na groblju i pričale. Rekla mi je da dolazi na grob svakog dana, ali je sinoć nisam videla. Danas sam čula za tragediju - rekla je za Kurir žena čije je dete sahranjeno na istom groblju.


Miloš Ž. Lazić

Bahati policajac
Fotoreporterima Kurira i Novosti juče je na groblju prišao policajac iz PS Voždovac i na grub način zatražio od njih da se udalje i da ne fotografišu. Kada je policajcu rečeno da su fotoreporteri tu službeno i da obavljaju svoj posao, nabusiti radnik MUP je rekao da je on jedino službeno lice i da „može, ako hoće, da oduzme i razbije fotoaparate“, a potom je i legitimisao kolegu iz druge redakcije.

Nije ni znala da je "silovana"!?

* 17 komentara
* Odštampaj
* Make font size smaller Make font size default Make font size larger

11. avgust 2010. 17:13 > 17:14

Jedna Britanka je grčkoj policiji prijavila da je silovana dok je spavala pored svog dečka misleći da vodi ljubav sa njim.

Guliver/Getty Images

Nemenovana devojka iz Velike Britanije koja se nalazi na odmoru na Kritu prijavila je policiji da ju je silovao sunarodnik u hotelskoj sobi u Hersonisosu, dok je ona mislila da vodi ljubav sa svojim mladićem.

Prema rečima ove dvadesetdvogodišnjakinje, silovatelj je, kroz otključana vrata, ušao u njenu hotelsku sobu, gde je spavala sa svojim mladićem.

Nezvanac je legao pored nje u krevet i imali su seksualni odnos, jer je ona mislila da ljubav vodi sa svojim partnerom.

Devojka je, kako prenosi agencija ANA, rekla da je tek posle seksualnog čina shvatila da joj partner nije bio momak s kojim je došla na letovanje.

Policija je uhapsila dvadesetjednogodišnjaka koga je Britanka optužila za ovo krajnje neobično silovanje.

Rak sam dobila u trudnoći, ali pobedila sam ga!
25. 11. 2010. 00:02

Kada imaš dvadeset godina, uspešno studiraš ono što voliš, zaljubljen si kao nikad do tad, udaješ se i čekaš bebu, može li život izgledati savršenije? Dajana Babić sreću je zgrabila oberučke i sve je išlo po planu. Ali, pri redovnom ginekološkom pregledu, na koji je otišla u drugom mesecu trudnoće, lekari su dijagnostikovali da je obolela od retkog oblika raka jajnika.



Dajana je saznala da ima tumor na levom jajniku u drugom mesecu trudnoće. To je nije sprečilo da rodi zdravu devojčicu

− Nikad nisam mislila da ću umreti − kaže Dajana Babić (23), koja i kad priča o teškoj borbi za život, čini to uz širok osmeh od kog bi, čini se, i bolestan ozdravio. − Za sebe kažem da sam bolesna samo kad imam grip. Ipak, kad sam saznala da bolujem od raka jajnika, što je podrazumevalo operaciju i odlazak na hemioterapije, jedno vreme uopšte nisam imala volje da se borim. Slomila me je depresija.
Dajana je saznala da ima tumor na levom jajniku u drugom mesecu trudnoće. Lekar je prvo mislio da je cista, čekali su da vide da li će rasti. Iako na početku veoma mali, za samo dvadeset dana tumor je narastao do veličine jabuke, što je moglo da ugrozi i bebu. Operacija je bila jedina opcija, a ova devojka je sve uspešno prebrodila. Posle samo nekoliko meseci rodila je zdravu devojčicu.

− Ema je rođena carskim rezom jer je lekar hteo da mi, čim urade porođaj, odstrane levi jajnik i jajovod, za svaki slučaj. Dvadesetak dana posle porođaja, saopšteno mi je da je tumor bio maligni i da što pre treba da krenem na hemioterapiju. Sećam se da sam tog trenutka pomislila − zašto baš ja… Ali, ubrzo sam shvatila da mi nema druge nego da se lečim − priča Dajana. − Ipak, terapiju sam teško fizički podnosila, a i psihički sam počela da gubim snagu. Kao da sam odjednom upala u crnu rupu iz koje nisam mogla da izađem. Moji najbliži nisu mogli da me prepoznaju − bila sam u teškoj depresiji, počela sam da odbijam terapiju.
Ova mlada žena u to vreme nije mogla da brine o tek rođenoj bebi. Suprug joj je pomagao, ali najveću podršku je dobila od majke Marije, koja je odlučila da se na neko vreme preseli kod njih. Baka je dan i noć naizmenično brinula o Emi, ali i o Dajani.
− Otac Branimir me je svakoga dana vozio na hemioterapiju. Posle toga bih se vraćala kući i zatvarala u svoju sobu. Postala sam agresivna, neuračunljiva… Ema kao da nije postojala − pogledam je i samo prođem pored nje. Kao da sam bila potpuno bez osećanja. Lakše mi je bilo tako jer bih počinjala da plačem, čim bih je uzela u naručje. Kad sam suprugu rekla da mi je potrebna pomoć psihologa ili psihijatra, on to nije ozbiljno shvatio. Čini mi se da uopšte nije razumeo kroz šta prolazim. Danas razumem da je negiranje onog što mi se dogodilo bio njegov odbrambeni mehanizam. Ponašao se kao da se sve to događa nekom drugom − negde u nekom filmu − a ne meni, nama... Imala sam ja ljubav majke, oca, sestre, brata, ali me je bolelo to što on nije umeo da me zagrli kad se vratim sa terapije − kaže Dajana. ................

...........DEPRESIJA...

Psihijatar je kasnije objasnio Dajani da se na depresiju zbog bolesti nadovezala i postporođajna depresija. Kao da su na nju pustili deset lavova, a ona ne zna kud bi − tako se osećala, kako kaže. Savršeni život se odjednom potpuno urušio − beba o kojoj ne može da brine, suprug koji joj nije podrška, lečenje koje je jedva preživela...


Mama Marija je brinula o Emi kad je Dajani bilo najteže

Kad je hemioterapija posle mesec dana bila gotova, Dajana je dobila i lekove protiv depresije, pa je sve uskoro opet krenulo svojim tokom.
Bolest je ostavila za sobom. Međutim, posle pola godine, nalazi su pokazali da nešto ponovo nije u redu. Onkolozi u Somboru i Beogradu nisu bili naročito zainteresovani da je saslušaju, da se ozbiljno zauzmu. Dajana odlučuje da se obrati lekarima klinike St Bartholomew's Hospital u Londonu, gde je radila prijateljica njene sestre. Uspela je dođe do vrsnog stručnjaka, engleskog onkologa mr Arjuna Jeyarajaha, mnogo lakše nego do nekih njegovih kolega u Beogradu. Savetovao joj je operaciju odmah − tumor se pojavio i na desnom jajniku jer prvi put nije sve bilo urađeno kako treba. Odlučila se za operaciju u Londonu, posle čega su joj lekari predložili da, zbog manjih troškova, hemioterapiju prima u Somboru, po tačno određenim instrukcijama. Ali, naši lekari nisu prihvatili saradnju sa stručnjacima referentne klinike u Engleskoj. Doktor Jeyarajah nije mogao da shvati da se niko od ovdašnjih lekara nije zainteresovao za Dajanin slučaj i terapiju koja podrazumeva najdelotvorniju kombinaciju citostatika koja se primenjuje na vodećim svetskim klimikama, s obzirom na to da je reč o veoma retkom obliku kancera jajnika. Dajana je iz tog razloga odlučila da nastavi lečenje u Londonu. Sa njom su krenule mama i Ema..............

..............ZALJUBIĆU SE PONOVO

− Suprug i ja smo se već bili mnogo udaljili, pa nisam želela da on ide sa mnom. Terapija je bila teška, ali lekari i osoblje klinike na kojoj sam bila su toliko ljubazni i posvećeni − ni traga od one engleske hladnoće o kojoj se priča. Tih nekoliko meseci sam zaista uživala kao na godišnjem odmoru. Kad bih se dobro osećala, mama, Ema i ja bismo obilazile londonske znamenitosti, muzeje... Bile smo kao tri musketara. Smejala bih se maminim pokušajima da se bez znanja engleskog sporazume sa prolaznicima koji su je stalno nešto zapitkivali − seća se Dajana, koja London ne vezuje za bolest, to je njen grad izlečenja, kako kaže. − Tamo sam mogla da šetam ulicom bez perike i da me niko ne gleda čudno, kao kod nas. Ljudi su me posmatrali kao normalnu mladu ženu, a ne kao nekog ko je „jadan“, što ovde često čujem − objašnjava Dajana i pominje interesantan susret sa jednom ženom u Hajd parku. − Pitala je može li da me fotografiše, inspirisana mojim izgledom. Kosa mi je bila potpuno opala, pa sam joj objasnila da idem na hemioterapiju. Međutim, to za nju nije imalo značaja − videla je lepu ženu, kako je rekla, a ne bolesnika.
Dajanini nalazi su za sada dobri. Prof. Iain McNeish, koji je bio zadužen za njenu terapiju, kad je krenula kući ispratio ju je rečima: „Sada uživaj u životu“. Bez obzira na to što se vratila u Sombor, svakog meseca lekarima u Engleskoj šalje rezultate analiza i oni na osnovu toga prate da li je sa njom sve u redu. Čuju se i telefonom, ako je potrebno.
Pre pola godine se razvela. Bivši suprug nju krivi za razvod. Ipak, kad govori o njemu, Dajana ne pokazuje trunke jetkosti ili ogorčenja. Čini se da može da razume to što se jednostavno nisu snašli na tako teškom testu.
Krajem prošlog meseca završila je studije − diplomirala je na odseku Dizajn medija u obrazovanju.
− Istog dana smo slavili moj diplomski i Eminih osamnaest meseci jer nisam bila tu na njen prvi rođendan. Sada sam dobro − zdrava sam, a Ema oseća moje zadovoljstvo i sreću. Još nisam zaposlena, ali sam aktivna u radu sa mladima − držim tribine na razne teme, pomažem u Društvu za borbu protiv raka u Somboru, a uskoro ću postati i njihov PR. Čekam da se ponovo zaljubim − jeste da sam imala kiks prvi put, ali zato ću drugom prilikom sigurno imati više sreće − sa vedrinom i optimizmom Dajana Babić govori o budućnosti.


Dajana sa ljubimcima, kucom Oskarom i macom Amorom

Volja za životom

Iako Dajana nema mnogo reči hvale za naše lekare kojima se tokom lečenja obraćala u Somboru, Novom Sadu, Kamenici i Beogradu, ima i onih koji ne zaslužuju da se nađu u grupi nezainteresovanih. Svu moguću pomoć i podršku dobila je od dr Đerđi Šarić, somborskog onkologa i predsednice tamošnjeg Društva za borbu protiv raka i dr Lazara Račića, ginekologa, kako kaže. Ipak, na izlečenje je najviše uticalo to kada je ona dobila motivaciju da se bori.
− Kad ste bolesni, osim pomoći lekara i porodice, najvažnija je želja da pomognete samom sebi. Zato savetujem svima koji imaju neki zdravstveni problem da se okruže dragim ljudima, i da se uvek nečim bave. Bolest ne treba kriti, a psihološke pomoći se ne smete stideti − ističe Dajana.

Ko su najmoćnije žene u istoriji.


Iako se smatra da je moć rezervisana za muškarce, postoje žene koje su dale snažan pečat vremenu u kom su živele. Uticajem i harizmom su uspevale da se izbore za najznačajnije pozicije u društvu, na kojima su obično pripadnici jačeg pola. Istorija je zabeležila njihove domete, a mi vam predstavljamo ko su bile najuticajnije žene sveta.



MAJKA TEREZA
Nema uticajnije žene u prošlom veku od nje. Rođena je u Makedoniji 1910, a u Irsku je otišla da bi naučila engleski jezik. Veoma brzo stigla je u Indiju, gde je kao misionar bila učiteljica u jednoj školi. Posle Drugog svetskog rata, odlučila je da ostane u Indiji, kako bi pomagala svima onima koji su bili životno ugroženi siromaštvom. Osnovala je malu organizaciju za pomoć deci bez roditelja, bolesnima i siromašnima, koja je ubrzo imala imala četiri hiljade članova i brojne sledbenike širom sveta. Dobitnica je Nobelove nagrade za mir i danas je ličnost koja simbolizuje milosrđe.



KLEOPATRA
Egipatska kraljica je i danas inspiracija mnogim umetnicima. Poslednja naslednica faraona, ostaće upamćena i kao žena čijem šarmu nisu odoleli imperator Cezar i Marko Antonije. Iako je ubila svoje sestre, izdala ljubav svog života i bila veoma promiskvitetna kako bi dosegla moćne pozicije u državi, ostala je upamćena kao jedna od najsposobnijih žena u istoriji, čije su dominantne osobine bile odlučnost, inteligencija. Vrhunac je dostigla pre četrdesete godine, kada je odlučila da oduzme sebi život − umrla je od posledica ujeda zmije otrovnice.



JOVANKA ORLEANKA
Iako je Jovanka poreklom iz siromašne seoske porodice, sa samo sedamnaest godina uspela je da Francuzima donese pobedu nad nadmoćnom britanskom vojskom, uprkos brojnim povredama koje je zadobila u prethodnim bitkama. Istoričari se slažu da je bila jedan od vodećih stratega i komandanata francuske vojske. Proglašena je za vešticu i spaljena na lomači 1430. godine, ali je danas nacionalna heroina Frencuske.



KRALJICA VIKTORIJA
Viktorija je 63 godine vladala Britanijom, a za to vreme je dvostruko povećala teritoriju Engleske i sačuvala je od brojnih sukoba i ratova. Njena vladavina je najduža vladavina jednog britanskog monarha. Osim nasledne titule kraljice Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Irske, bila je prvi monarh koji je poneo titulu carice Indije. Osnivala je stranke, pokretala i sprovodila reforme. Njena smrt je duboko potresla celu Britaniju, a postala je simbol jedne epohe.



INDIRA GANDI
Obeležila je političku istoriju 20. veka, ali i istoriju Indije. Dala je mnogo svojoj zemlji, iako je bila od onih ličnosti koje u isto vreme obožavaju i mrze. Što je duže boravila na vlasti, Indira je sve više mnoge aspekte javnog života u Indiji stavljala pod svoj strogi nadzor. Skoro 20 godina je bila na čelu Indije, a 1984. su je ubili ekstremisti. Optuživali su je za pristrasnost i korumpiranost, a zamerali su joj i to što je uvela program sterilisanja, kako bi sprečila nagli rast populacije.



MARIJA ANTOANETA
Njeno ime je danas sinonim luksuza i ekstarvagancije, na račun izgladnelog naroda. Ostala je upamćena kao poslednja, najomraženija kraljica apsolutističke Francuske, zbog svog porekla i običaja. Još se raspravlja o tome da li je zaslužila da na giljotini, na vrhuncu Francuske revolucije, izgubi glavu, ali je neosporan njen uticaj na položaj žene u društvu. Tokom svog života i nakon smrti, Marija Antoaneta je za jedne predstavljala simbol svega dobrog, a za druge svega lošeg vezanog za monarhiju. Ovo drugo mišljenje prevladavalo je kroz istoriju. Smatra se da je bila žrtva loših okolnosti i političke klime koja je u to vreme vladala.



MARIJA KIRI
Poznata naučnica je rođena 1867. u Poljskoj, gde je tokom studija radila kao dadailja i učiteljica, kako bi mogla da se izdržava. Životni san joj je bio da postane fizičarka i ostvarila ga je. U Parizu je upoznala Pierrea Curieja, za koga se udala i sa kim je, zajedničkim radom, pružila veliki doprinos nauci. Prva je žena koja je dobila Nobelovu nagradu za nauku, a nakon suprugove smrti ju je osvojila još jednom.



ELEONOR RUZVELT
Prva je među prvim damama Amerike po političkom uticaju. Bila je i jedna od prvih žena primljenih u Senat 1911, pre nego što je postala prva dama Amerike. Svom suprugu Frenklinu Ruzveltu je mnogo pomagala u radu, iako su se druge supruge predsednika u to vreme gotovo isključivo deklarisale kao domaćice. Organizovala je konferencije za novinare, pisala i uticala na supruga da donese brojne odluke u korist dece. Borila se, takođe, za prava manjina i žena. Posle smrti supruga, nastavila je da bude aktivna u političkom životu.



MARIJA MAGDALENA
Zvuči čudno, ali ova prostitutka iz „Biblije“ oduvek je intrigirala stvaraoce koji su o njoj pisali, snimali filmove… Marija Magdalena je bila vernica, a istovremeno i prostitutka, bliska učenica i pratilja Isusa Hrista. Pravoslavna crkva je smatra ravnoj apostolima. Neki izvori ukazuju na to da je bila Isusova supruga, a mnogi upućuju na njene neosporne zasluge u širenju ranog hrišćanstva.

Duhoviti omaž američkog blogera Nikoli Tesli, "najvećem štreberu svih vremena"

Američki bloger Metju Inmen na svom blogu "Oatmeal" nedavno je napisao svojevrsni omaž Nikoli Tesli, pod naslovom “Nikola Tesla, najveći štreber svih vremena” u vidu simpatičnog i duhovitog teksta, propraćenog šaljivim crtežima i originalnim fotografijama.



Početak blog posta o našem naučniku: Zašto je Nikola tesla najveći štreber koji je ikad živeo
U njemu se, na pristupačan način i sa najvećim divljenjem, daje pregled Teslinih revolucionarnih pronalazaka, uz istovremeno demaskiranje sitnijih umova sa talentom za biznis, koji su krali njegovu slavu i bogatili se na njegovim izumima, a među kojima prednjači Tomas Edison.

Opisujući štrebere (gikove) kao ljude koji "rastavljaju svet samo da bi ga ponovo sastavili, ali s novim dodacima", kao i ljude koji "popravljaju stvari koje nisu pokvarene", Inmen Teslu opisuje upravo takvog čoveka.



Teslin izum naizmenične struje doveo je električnu energiju u svaki dom na svetu
"Pre više od sto godina, američki pronalazač srpskog porekla Nikola Tesla počeo je da popravlja stvari koje nisu pokvarene", piše u blogu "Oatmeal".

"U doba kada su većinu sveta još uvek osvetljavale sveće, izmišljen je sistem elektrifikacija poznat kao naizmenična struja, i on danas strujom snabdeva sve domove na našoj planeti. Kome treba da zahvalimo za ovaj izum, koji je čovečanstvo poveo u drugu industrijsku revoluciju ? - Nikoli Tesli", piše autor, uz osvrt na popularno shvatanje da je otac ere električne energije bio Tomas Edison.



Svi misle da je Edison otac električnog doba; nije - to je bio Tesla
“Edison nije izmislio sijalicu. Edison je samo smilio kako da sijalicu proda.
Edison nije bio genijalni zanesenjak. Edison je bio izvršni direktor”.

Sledi simpatična, mada i gorka anegdota.

"Na početku karijere, Tesla je zapravo radio za Edisona. Edson je ponudio da mu plati sumu koja bi danas odgovarala iznosu od milion dolara ako reši probleme koje je ovaj imao sa svojim generatorima i motorima na jednosmernu struju. Tesla je sredio Edisonove mašine, pa je zatražio obećani novac. Edison mu se na to nasmejao, i rekao: ‘Tesla, vi stvarno ne razumete naš američki humor’".

"Edison je odličan primer ne-štrebera u štreberskom svetu", piše Inmen.



Rendgenu je pripala slava za otkriće x-zraka, ali njih je zapravo otkrio Tesla

Nastao je sukob oko toga koji je sistem bolji, u kome Edison nije prezao da komšijama krade pse i mačke i ubija ih Teslinom naizmeničnom strujom, kako bi dokazao da je ova navodno opasna.

Jedino u čemu je Edison bio genijalan bilo je to kolika je sirovina bio, zaključuje autor.



Najimpresivnije je to što je Tesla živeo 86 godina i ceo život je proveo u celibatu

Sledi pronalazak radija, takođe zasnovan na Teslinim pronalascima, ali pripisan Markoniju, koji je za njega dobio čak i Nobelovu nagradu: “Markoni je dobar momak. Samo neka nastavi, koristi 17 mojih patanata”, izjavio je Tesla.

“Tesla = Najbolji. Pronalazač. Svih Vremena”, zaključuje autor.

Nižu se pronalasci kao što su radar, rendgen, električne centrale, snimanje radio talasa iz svemira, otkriće rezonantne frekvencije Zemlje, izgradnja mašine koja indukuje zamljotrese, daljinsko upravljanje, stvaranje kuglastih unja u laboratoriji (do sada nikom drugom nije pošlo za rukom), bežična komunikacija, neonsko osvetljenje i bežično snabdvanje energijom iz jonosfere.



Tesla je projektovao prvu hidroelektranu na svetu
Većina ovih pronalazaka u svoje vreme nije bila neshvaćena i ocenjena je kao nepotrebna, pa čak i namerno sabotirana jer ne donosi profit. Dobrim delom to je opet radio Edison, koji je osujetio upotrebu radara u Prvom svetskom ratu, ali nije prezao da izvodi eksperimente na ljudima s rendgenskim zracima, čime je ubio svog asistenta i gotovo oslepeo samog sebe, mada je Tesla blagovremeno upozorio da su X zraci opasni i odbio da dalje radi sa njima.



Tesla je 50 godina pre ostalih uvideo značaj rezonantne frekvence

Autor navodi i druge primere Tesline genijalnosti: govorio je osam jezika, s lakoćom pamtio napamet čitave knjige, precizno vizuelizovao uređaje i mogao da ih konstruiše bez crtanih planova, a zbog posvećenosti nauci je čitav život proživeo u celibatu, mada je bio zgodan dvometraš, veoma popularan među lepšim polom.



Život na krekerima i pričanje sa zamišjenim golubom s laserima: to je teslina nagrada za sve što je doprineo čovečanstvu?

Umro je sam i siromašan, jer nije umeo da trguje s lukavijima od sebe i jer je vreme u kom je živeo tražilo praktične rezulte koji donose profit - dok su Teslini pronalasci bili revolucionarni, s potencijalom da radikalno izmene svet.

Tekst se završava dirljivim odlomkom iz jednog od Teslinih poslednjih intervjua, o beloj golubici sa kojom je uspostavio telepatsku komunikaciju i voleo je kao ljudsko biće, a koja mu je zlatnom svetlošću iz očiju poslala poruku da odlazi sa ovog sveta.



U ime svih koji popravljaju stvari koje nisu pokvarene: Hvala ti, Nikola Tesla

Na kraju, autor Tesli obećava da će 10 juna, na njegov dan, izvršiti i malu reviziju Vikipedije, tako što će reči douchebag - žargonski izraz za agresivnog, a glupog razmetljivca - kao jedno od značenja dodati ime Tomasa Edisona.