Vitezovi pesnistva

Uručenjem “Žičke hrisovulje” sa preobraženjskom ikonom ovogodišnjem dobitniku - pesniku Bratislavu R. Milanoviću, pod svodovima drevne Žiče, i u prisustvu velikog broja poklonika poetske reči, gradskih i crkvenih otaca, u sredu je, posle pet dana saborovanja, završen 18. žički duhovni sabor “Preobraženje 2009”.
- Uručujući vam ovo prestižno pesničko priznanje koje je do sada dobilo još 17 naših najistaknutijih pesnika, uvodim vas i u red vitezova srpske pesničke reči. Hvala vam što negujete i što ste očuvali srpsku poetsku reč, i želim vam da ovo priznanje nosite s ponosom - rekao je Ljubiša Simović, gradonačelnik Kraljeva, uručujući najviše saborsko priznanje, a čestitkama se, u ime episkopa žičkog Hrizostoma, pridružio i arhijerejski izaslanik Ljubinko Kostić.
O književnom stvaralaštavu Bratislava R. Milanovića govorili su književni kritičari Gojko Božović i Dragan Hamović, odabrane stihove laureata kazivao je dramski umetnik Nebojša Dugalić, a prigodan muzički program izveli su sopran Jana Milišić i pijanista Petar Ilić.

OSAM VRATA ŽIČE
VEOMA
je obavezujuće izgovarati reči na ovakvom mestu. Jer, reči nose u sebi tvoračku snagu, i poigravanje njima može imati neočekivane posledice. Kovaču je dat čekić, pekaru naćve i korito, baštovanu ašov, motika i makaze, a pesniku su date reči. Sa rečima, pesniku je data moć da preobražava svet.
Bilo bi, svakako, bogohulno pod ovim svodom izjednačavati pesnika, slabašnog ljudskog stvora, sa Tvorcem koji je iz reči stvorio sve što možemo da vidimo, pomirišemo, dodirnemo, čujemo. Nije pesniku dato da preobražava Tvorčevo delo, već mu je dato da rečima menja ono što su ljudi u svojoj gramzivosti, vlastoljubivosti, samoljublju i osionosti od tvorčevog dela učinili. Pesnik, naravno, nema moć da utiče na svetske političke i ekonomske procese, ali ima dara da krhotine razdrobljenog sveta dovede u jedan novi red. Taj poredak stvari biće samo njegov, drugačiji od svačije zamisli, zaseban, ali nam zato nudi čitalačku draž otkrivanja i susreta sa novim i neočekivanim. I, koliko je pesnika, toliko je svetova, usamljenih, ali stvarnih, s ljubavlju koja stoji nasuprot rušilačkoj energiji koja je razdrobila nekada nevini božji šar. Bilo bi neodmereno tražiti od pesnika da istrebljuje laž, gramzivost i oblapornost moćnika koji su zaposeli svaki delić našeg života zatrpavajući nas bezvrednim stvarima iz kojih samo oni izvlače korist. Ali pesnikovo, svakako, jeste da ih imenuje, poput Dantea, Hajnea, poput Vojislava Ilića, Disa, Branislava Petrovića, i da nas, kao što je Dante to činio, izvede sa dna i pruži tračak nade, makar u samotnjačkim čitalačkim časovima. Tu moć preobražavanja viđenog nema pesnik sam. Nju imaju reči, a pesniku je, eto, dato da se njima služi... Taman da od sveg njegovog napora ostane samo čitljiv trag na papiru, ostaće svedočanstvo da je bilo ljudi koji su u jedinom prostoru svoje suverenosti, u prostoru duhovnosti, svet činili drukčijim i predavali ga drugima.
Ovde, u Žiči, Sveti Sava je otvorio vrata takvog prostora, pored sedam kraljevskih, osma vrata ove lavre, na koja sada ulaze pesnici. Zato vam zahvaljujem što ste i meni ukazali čast da na njih uđem.

KAD SE ZAPALILO



U ovoj kući je tinjao požar

još dok nije bila ni sazidana:

zidari su videli vatrenog leptira

u njenom kamenu temeljcu;



uočili su potom kako se dim,

što je oblačio bestidnu ravnicu

s druge strane reke, iza trske,

uvlači u neozidane temelje;



zatim su čuli kako pucketa

nepostavljena tavanjača,

kako cvrči neukovana japija;

na kraju je palacnuo plamičak



na nepostojećem krovu

i razvio se u vatrušinu što je

sa puste ledine, sa ulubljenog raskršća

vrelim jezicima lizala zvezde;



videli su ljude ustumarane

kako se sudaraju, u budućnosti,

u zapaljenoj kući, razgrnuli pepeo

posle svega, predano opljunuli šake i rekli:



– Nije ovo božji posao...

NEIMARI, PUTARI I PEKARI...



Od jedne kuće grade dve prizemljuše,

a naša nada luta po blatnim predgrađima

i drhturi na ubogim mestima

pred tamom što iz pradaljine nadolazi

kao presudna reč.



Od velikog su hleba, koji izgovaramo

kao samu suštinu,

u novim, elektronskim pekarama

napravili četiri lepinjice,

pa ni milost ubogome,

ni gladnim ustima zalogaj

pod utrnulim suncem, na promaji.



Predačko su prstenje i biserje

na osam hrpica podelili,

pa umesto carskim putem

udarili niz šesnaest kozjih staza...

Tako su od ove blage nizbrdice

kojom svet odvajkada putuje ka znanome kraju,

strmoglav sebi napravili

ka ambisu.

JOŠ MIRIŠU LIPE S PITOMOG VRAČARA



Još mirišu lipe s pitomog Vračara,

kruni se zlatni prah i opadaju, opet, device

nestrpljive da dočekaju svoj iskonski krik

u najdubljoj noći, kad im se život razliva

u san, a san čvrsne u život nabubreo od sokova

što kroz prozore, preko krošnji,

šikljaju u sazvežđa, drhtava kao da je prvi put.



Još mirišu lipe s pitomog Vračara,

iz visina, sa prašnika, sipi zlatasta prašina

na moju košulju, na cipele, na kosu i veđe,

na papire što se meškolje, podatno, na stolu

kao da u ovoj noći tek nastaje još jedan

nepotreban, još jedan nesavršeni svet,

kao da nije jasno da sam kročio, da odlazim.

MALE LAMPE U TAMNINI



Kada mi svi ostave dušu, golu,

na iskonskom mrazu,

ili kada se udaljim, nepovratno, ka međi

između onoga što je bilo i svega što je,

ne beleg na ukrštenim putevima, već – zjap,

na nekom proplanku,

da bi mi osvetlio preostalu stazu,

isijavaće jezik nauk koji sam

i pre morao znati:



da reč lampa isijava – tamu,

a reč vatra – pepeo

svega što je u njoj sagorelo

otkako je pod božjom kapom izgovorena;

da iz reči drvo progledava – kamen

koji je ono rastvaralo od svoga početka;

a šta će u tom mimohodu isvetleti drugo

iz reči život do – fosforne oči smrti...



Takav se nauk stiče u samoći i praznini.



Samo će Reč ponovo, kao žižak,

iznedriti – reč, svetlicu oivičenu tamom,

i ljubav će poroditi ljubav

i zatim joj, u ledenoj pustinji,

načiniti gnezdo kako bi se odatle

pokrenuo svet.

USAMLJENI LETOPISAC NAD PAPIROM



Svaki bi korak na pločniku

mogao biti pesma, pritajena

na mestima sasvim običnim, kao da se

igra skrivalica u zatajnim zasencima

ili u slojevima nepostojećeg mora,

među algama i planktonima.



Mogla bi kresnuti pesma, nalik varnici,

iz slučajnog dodira moje i njene kože

u gradskom prevozu, kad se čini nevešta,

kao da se ništa nije dogodilo

i obamire u tišini puna iščekivanja.



Mogao bi se, možda, iščupati stih iz

nadolazeće smrti u očima starca

dok, rasute pažnje, gleda kroz prozor

autobusa u plitku budućnost...

Odasvud bi se mogla izdvojiti

pesma – mezgra što se izvlači

iz koščate ljušture, so života!



Ali, ne mili mi se kad pomislim

da će neko, u crnim dolakticama,

zlovoljan, brljati po stihovima,

i tražiti moj nevidljiv život

rođen nenadno, u blesku,

iz potresa razdražene svesti;



ili će utajivač, odan svom zanatu,

sumnjičav, kopati po zapisu nad kojim sam

spiskao noć i poveći deo biografije

čuvane od podsmeha niščih,

kao da sam i ja radio nedostojan posao.