Svi me moraju voleti

Kada drugi vide koliko je neko dobar, oni ne vide koliko je dobar, već koliko je bolji od njih. To automatski znači da su oni isto toliko gori od njega ili nje. A to saznanje boli

Verovatno vas je nekada iritiralo ponašanje osobe koja je želela da po svaku cenu bude primećena, da se dopadne, da bude prihvaćena, voljena. To je samo vrh ledene sante jer postoji mnogo drugih, manje upadljivih načina na koje ljudi pokušavaju da postignu isti cilj: da budu prihvaćeni.

A kada su konačno prihvaćeni, neki pokazuju čudan obrazac ponašanja. Jednostavno se ponašaju kao da ih druga osoba više ne zanima. Kao da je prihvatanje bilo samo sebi cilj.

Kada se zapitamo zašto je prihvaćenost toliko važna, zašto se neki ljudi toliko trude da kod drugih ostave pozitivan utisak o sebi, dolazimo do toga da nije važna sama prihvaćenost, već ono što ona ovim ljudima znači. Često čujem: „Kada osetim da me neko prihvatio, tada znam da vredim”. Dakle, biti prihvaćen je za njih isto što i biti vredan. Proizlazi da je cilj osećanje lične vrednosti, a da je prihvaćenost samo sredstvo.

Ali ova formula je pogrešna. Mnogi ljudi koji su dokazali svoju visoku vrednost mogu posvedočiti da kod drugih izazivaju zavist i neprijateljstvo, a ne prihvatanje i ljubav. Razlog za to je što se drugi upoređuju. Kada drugi vide koliko je neko dobar, oni ne vide koliko je dobar, već koliko je bolji od njih. To automatski znači da su oni isto toliko gori od njega ili nje. A to saznanje boli.
I zato se zavidni ponašaju na način koji bi trebalo da smanji ovu razliku, a najlakše je osporavati drugog kao osobu i ismevati njegov uspeh.

Prisilu da moraju da budu prihvaćeni imaju oni koji ne znaju da se društveni prostor sastoji iz intimnog i javnog. U intimi, gde su nama bliski ljudi, odnosi su takvi da smo prihvaćeni i to tako i treba da bude. Ako se u odnosu bliskosti pojavi distanca, neprihvatanje, to jeste signal da nešto nije u redu. Ali u javnosti je normalno da su odnosi na distanci, tu jednostavno nismo i ne treba da budemo bliski.

Nesporazum nastaje kada osoba ne razume da javni i intimni socijalni prostor funkcionišu različito. Ona jednostavno nastavi da zakonitosti bliskosti koje je naučila u svojoj porodici primenjuje u javnosti. Dete kojem ovu razliku niko nije objasnio kada je iz svog doma krenulo u školu ili vrtić svaki put kada mu neko drugo dete pokaže da ga ne prihvata misli da je ono krivo za to, da ono nije dovoljno dobro da bi bilo prihvaćeno. A takva iskustva mogu biti traume.

I zato i malu i veliku decu treba učiti da drugi ljudi u javnosti ne treba da nas prihvate da bismo se dobro osećali. Da javnost jednostavno tako funkcioniše i da to nije naša greška. To treba prihvatiti i u to se uklopiti.