ANEGDOTE

Anegdote o patrijahu Pavlu

Kad se sa ortopedskom hodalicom pojavio u Patrijaršiji, prvo se našalio na svoj račun:

- Eto, ja sam samo malo pao, pa sad moram da guram ovo čudo.

*

Jedan beogradski boem istrčao je iz kafane „?” kad je video patrijarha da ulazi u Sabornu crkvu.

Preplićući jezikom rekao mu je:”Nas dvojica smo najbolji ljudi na svetu”, a patrijarh mu je na to odgovorio:”Jesmo, al’ kad popijemo ništa ne valjamo.”

*

Upozoravajući na štetnost duvana, često je umeo da kaže:

- Da je Bog hteo da čovek puši, ugradio bi mu odžak.

*

U vreme građanskog rata u bivšoj SFRJ, jedan karikaturista ga je nacrtao kao ratnika opasanog bombama i sa „škorpionom” o pojasu.

Na to je rekao:

- Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabačak, a evo kako me drugi vide.

*

Pošto je bio poznat da ide kroz Patrijaršiju i gasi sijalice kako se “uzalud ne bi trošila struja”, jednom je uhvatio mladog činovnika da posle radnog vremena na kompjuteru gleda zabavne sajtove. Kad je čuo patrijarhov glas iza leđa, sledio se, a Pavle mu je rekao:

- A ti na to trošiš struju?

*

Idući u crkvu na Banovom brdu usred leta bio je uporan da se koristi autobus.

Kad je njegov pratilac potegao argument da je vrućina, da su autobusi prepuni razgolićenog ženskog sveta koji ide na plažu na Adu Ciganliju i da nije zgodno, patrijarh nije popustio:

- Znate, svako vidi ono što želi.

*

Izlazeći iz Patrijaršije, upitao je svog pratioca:

- Čija su to tolika luksuzna kola parkirana?

- Naših vladika. Došli su njima na Sabor - odgovorio je pratilac.

- O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?! - duhovito je prokomentarisao gospodin Pavle.

*

Kad je na jednom prijemu bivši ambasador SAD Voren Zimerman pitao patrijarha Pavla šta može da učini za SPC, patrijarh mu je odgovorio:

- Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći.

MUDRI KLINAC

Jedan dječak je čekao ispred radnje da njegova majka završi sa kupovinom namirnica. Dok je čekao prišao mu je neki čovjek koji ga je upitao:

„Sinko, možeš li mi objasniti gdje se nalazi najbliža pošta?“

Dječak je odgovorio:

„Naravno! Samo idite pravo niz ulicu i nakon pet blokova skrenite desno.“

Čovjek je uljudno zahvalio dječaku i usput dodao:

“Ja sam novi sveštenik u gradu. Pošto smo se ovako lijepo upoznali , volio bih da dođeš u nedjelju na službu. Objasniću ti kako da odeš u raj.”

Dječak ga je pogledao ispod oka i kratko se nasmijao.

“Znate, sve je to lijepo što kažete. Ali, kako mi to možete objasniti kad ne znate naći ni obližnju poštu.”

PRVA OPOMENA

Jedan seljak riješio je da se oženi, pa je osedlao mazgu i krenuo u varoš da nađe ženu. Poslije nekog vremena, našao je jednu za koju je procijenio da mu odgovara i vjenčao se. Nakon ceremonije, oboje su sjeli na mazgu i uputili se ka seoskom imanju. U jednom trenutku, životinja je stala, ne pokazujući namjeru da ide dalje. Seljak je sišao i tukao je velikim štapom sve dok nije krenula.“Ovo ti je prva opomena” rekao je.

Poslije dva-tri kilometra mazga je opet stala, a seljak ponovo sišao i mlatio je dok nije krenula.

“Ovo ti je druga opomena” rekao je.

Međutim, mazga se i treći put zaustavila. Seljak je sišao, pomogao ženi da siđe, izvadio pištolj i pucao mazgi u glavu, koja je na mjestu ostala mrtva.

“Glupi i okrutni čovječe!” uzviknula je žena. “To je bila lijepa i snažna životinja koja je mogla mnogo toga da uradi na imanju, a ti si je, u nastupu bijesa olako ubio. Da sam znala kakav si čovjek, nikad se ne bih udala za tebe…” i tako nastavila punih pet minuta.
Seljak je samo slušao dok nije prekinula da bi povratila dah.

Onda je rekao: “Ovo ti je prva opomena”.Priča kaže da su poslije toga dugo i srećno živjeli.
Nemoguće je biti u srećnom braku s nekim ako se prethodno ne razvedemo od samih sebe.

АНЕГДОТЕ И ДОСЈЕТКЕ
МИХАИЛА ОЈДАНИЋА



ПОШАЉИ ЖЕНУ

У пријеподневним часовима, кад год би се имало времена, у кафани хотела „Гранд" на Цетињу, скупљало се, по некој устаљеној навици, готово увијек исто друштво, да уз чашицу, размијени најновије вијести и догодовштине.
Разговарајући тако о свему, неко задјену и разговор о томе колико ко има синова, колико шћери.
Баш тих дана, једном другу се бјеше родила и трећа ћерка.
— То је чудо — примијети неко — у Београду се овоме, па овоме... родио други, трећи
син... Готово свим тим вишим руководиоцима.
— Ма, је ли то збиља, тачно? — пита он.
— Како да није! Ево да ти набројим ... — и поче.
— Вала кад бх знао да ће се и мени родити син, сјутра бих отишао у Београд, и годину дана
бесплатно радио ... — рече.
— А што ти да идеш — додаде Михаило Ојданић. — Пошаљи жену.

СИРОВИНА

Међу оним политичарима који су били чврсто увјерени да не постоји оправдан разлог за подизање Фабрике целулозе и папира у Иванграду, нашао се и Саво Брковић.
— Нема овдје толико сировине за њен рад. Нема довољно шуме — убјеђивао је друштвено-политичке раднике те комуне Брковић, приликом једног разговора. — Ја сам у току рата био у тим горама. Ту су шуме ријетке . . .
— Е мој Саво, у рату су све шуме ријетке!— примијети Михаило.

ЈЕТРА МУ КАО У ЈАГЊЕТА

Међу онима који су у Иванграду дочекали групу високих официра ЈНА, приликом једне њихове посјете, нашао се и Ојданић. Послије обиласка предузећа и званичних разговора, у згради Аеродрома приређена им је мала закуска. Пију, мезете, причају.
Али, др Исидор Папо не одваја очи од Ојданића и његове чаше, којој не да да се осуши, пијући вињак за вињаком.
— Није Вам то здраво — упозори га др Папo. — Много пијете, страдаће Вам јетра . ..
— Зато се не бојим — рече Михаило. — Јетра ми је, драги докторе, као у јагњета .. .
Генерал Папо не попушта, настоји, колико је могуће да увјери Ојданића у безумност таквог трошења алкохола.
Наједном Михаилу то поста сувишно, па и сам поче да тјеши доктора:
— Иако оболим — рече — Вама ћу, уколико ме будете лијечили, добро олакшати посао .. .
— Како? — пита Папо.
— Лако. Нећете бар морати да ме опијате.

ПОГАНИ ДО

Сахрана на Полици.
Жалбеници стижу одсвукуд. Они од Иванграда, ако иду цестом, около. Они други, што пјешаче, пречцем који се зове Погани до.
Иако бјеху кренули готово истовремено, Михаило међу жалбеницима на Полици угледа Јагоша Шћекића.
— Кад стиже? — пита га.
— Вала, ево сад — одговара Јагош.
— А кудије то?
— Ту, пријечцем, уз Погани до ...
— Шта ћеш... Свако својим путем — одговори Михаило.

ГЛЕДА ГА У ОЧИ

Сједе у кафани „Београд" у Иванграду Михаило Ојданић и Милорад Јанковић, стари лаборант у Медицинском центру.
Трешти музика. Пјевачица извија ону познату пјесму: „Аој доро, добри доро ..."
— Погледај је, да је срам буде — каже Михаило Милораду.
— Зашто? — пита овај.
— Како: зашто? Пјева о дорату а тебе право у очи гледа.

САКАТА ДЕЛЕГАЦИЈА

Спремили се Марко Зечевић, Машан Боричић и Ћуро Поповић, да у име друштвено-политичких организација, иду на сахрану Гојку Гарчевићу у Никшић.
Срета их Михаило:
— Ђећете? — пита их.
— У Никшић. На Гојкову сахрану — одговарају.
— Вала сакатије делегације нема у свој Црној Гори. Ето ве, један без ноге, други без руке а
трећи без косе — рече Михаило И продужи ка кафани.

ДА НЕ ПРЕЋЕРА

Вучета Девић, предсједник Окружног суда, кренуо на Лим. Под мишком носи неки замотуљак.
— Шта си то пригучио? — пита га Михаило.
— Купаће гаће, шта бих друго. Идем мало на Лим, да скинем ову рђу са себе ...
— Чувај се! — упозори га Михаило.
— Што? — пита Девић.
— Немој много бити у води, немој да се превише трљаш, иначе ништа неће остати од тебе ...

НЕМА КУД ГОРЕ

Окупило се повеће друштво у Јеловици на оним прелијепим ливадама. Наједном се смрачи, пљусну киша а они брже-боље утрчаше под једну настрешницу. Ту је и домаћин, коме изненада у госте „падоше" тако значајни руководиоци и угледници, па потрже ракију. Добру шљивовицу.
Сви се прихватише чаше, само Михаило Лалић одбија.
— Узми — нутка га Ојданић. — Писци боље пишу кад пију, бар тако се мисли.
— Не пишу, не пишу! — брани се Лалић.
— Попиј! — навалио Михаило. — Попиј, можда ћеш и ти писати боље.
— Нећу, нећу но горе — одговори Лалић.
— Е нема куд горе! — рече мирно Ојданић.

ПОЛИГЛОТ

Тодор - Ђедо Војводић, који је тих дана требало да предводи једну државну делегацију у посјету Белгији, жали се Михаилу како је „запао" у деликатну ситуацију. Води тако угледне људе на званичне разговоре, а не зна ни један језик.
— То ти бар није нарочит проблем? — каже Ојданић.
— Није теби, а мени преголем...
— Није, није! — наставља Михаило тврдоглаво. — Поведи жену ... Једна глава — девет језика!

ПАЛИ И ПЉАНИ

Жали се Ојданић свом нераздвојном другу Јагошу Шћекићу, предсједнику СУБНОР-а Иванграда, како школује много дјеце, и како, без обзира што има високу плату, једва веже крај с крајем.
— А ви дајете стипендије, па по протекцији и пријатељству, додијели бар једну којем од моје
дјеце —рече.
— Слушај Михаило! Ми дајемо стипендије дјеци палих а не пљаних бораца! — одговори Јагош.

СКРОМНОСТ

Не оставлја Михаило на миру Слободана Стојановића.
Вала Слобо, ти тако упорно учиш, те заврши средњу, па Вишу управну и сада ето Правни факултет, али толико си скроман човјек да ти се ништа не познаје!

УШЛО У ПОСЛОВИЦУ

Прелазећи на бициклу мост код Ријеке Марсенића, који је онако неограђен, тек премостио Лим, професор М. Ч. се оклизне и падне у ријеку. Лакше се повриједи, али довољно да му ДОЗ исплати на име повреде око 800. хиљада динара.
Жали се он Ојданићу, како су слабо процијенили, како такве муке и болови немају цијену...
— Немој баш тако — тјеши га Ојданић. —
Сад си бар постао славан, ушао си у пословице . . .
— У какве пословице? — пита професор, ишчекујући да чује нову Ојданићеву ујдурму.
— Такву, богами . . . Од сад се неће више зборити: пао као пас с моста, но пао као ти с моста!

УЦВИЈЕЉЕНИ

Јагош Малишић, дугогодишњи -судија и адвокат, нераздвојни је друг Михаила Ојданића а тиме и кафане.
— Вала кад умреш, нећеш баш много породицу уцвијелити ... И не би требало њима да се
изјављује саучешће — рече онако узгред, док су пили у „Путнику".
— Него коме? — пита га, прилично равнодушно, као вазда, Малишић.
— Конобарима, а да коме друго . . . Њих ћеш више оцрнити него породицу, која те ријетко
кад види по дану.

ПРИМАЈУ ОДЛИКОВАЊА
ГДЈЕ СУ ИХ ЗАРАДИЛИ

Улазећи у бифе Скупштине општине, Михаило изненађен масом свијета коју ту затече, устукну. Види и сервирку Милеву, како јури тамо-амо, разносећи пића и ђаконије.
— Шта је ово? Шта се то овдје дешава? — пита је он.
— Па, сад ће доћи друг предсједник да подијели одликовања резервним официрима, биће свечаност — рече она.
Михаило, наравно, зна већину одликованих. Зна колико је ко (не)активан, па чак избјегавају да долазе на обавезне састанке.
— А тако, значи — рече с олакшањем. — Нека, нека! Добро је то што их примају баш ту, гдје су их зарадили — рече и пређе у сусједну кафану.

ПОЛИТИЧАР ОПШТЕ ПРАКСЕ

Познати републички руководилац- иначе дипломирани правник, готово сав свој радни вијек провео је у Савезу комуниста, стижући до високих функција. Био јe дуго и члан осталих форума у Републици.
Стицајем прилика а и по потреби, буде наименован за министра једног ресора у Извршном вијећу.
Никако му се није свиђало то мјесто. Жали се свом, иначе духовитом другу, а овај га тјеши: „Нека човјече, добро си прошао, ипак. Замисли да су те одредили да будеш инжењер".
Чуо то и Ојданић, па ће:
— Могао би он да буде и инжењер. Па он је политичар опште праксе!

НИКО ИХ НИЈЕ ЗВАО

Сретне у Београду Михаило Јефта-Чаја Шћепановића.
Чајо одмах заподјене разговор, о томе како је ту скоро био у Црној Гори, тражио Шефа (Блажа Јовановића), а нашао је само његовог замјеника Ђока Пајковића и Вукицу Мићуновић, која је била кандидат за васојевићког посланика.
— И знаш шта јој рекох? — пита он Михаила. — Чувај се Вукице Васојевића, пребиће ти ноге као мени 1941. године . . .
Михаило, који је знао да је тада Чајо био теже промрзао, али су му ипак остале обје ноге, одговори:
— Вала Чајо, ни тебе тада, ни њу сада, нико није звао да долазите к нама . .

МРТВЕ БЛАГОСИЉАЈУ, ЖИВЕ ЖАЛЕ!

У вријеме док је на Полици још животарила земљорадничка задруга, умре неки старац. Али људи, забављени јадом око трудодана и норми, готово да га нијесу ни жалили. Нијесу могли да стигну. Па их истински благосиљају што иду на вјечни одмор, на вјечни починак а себе, још живе, жале.
Но, одмах по расформирању Задруге, село живнуло. Сада је прилика да се мртви испраћају како је и ред. И ево, умро сад други Поличанин. Жалбе. Али, не само њему, већ и ономе који је умро у данима док је задруга постојала. Тужи га знаменита поличка тужиља и „јавља":
„О да ти се поврнути, кам да ти је!
Задруге су пропануле, благо нама!"

КАШИКЕ

Славље у кући Мила Боричића на Полици. Довео младу. Све се ори. Софра, као што може бити сватовска, у таквој кући. И гости знани и угледни, па се разбашкарили, само Михаило Ојданић муку мучи. Иде дуж софре, и претурајући па потом у сваку кашику, њирећи, узима и оставља.
— Шта то радиш, човјече? — пита га Мило.
— Ништа . .. Гледам онако . . . Знаш, 1941. године однијеше нам полички четници сваку кашику, па ко велим, да која није и овође залутала ...

СРЕЋА

С повеликим друштвом сједи Михаило у невеликом и оном старом иванградском „Путнику", кад груну пљусак, онај ненадни љетњи, поподневни, таман негдје сат-два пред завршетак радног времена.
— Ех, среће! — рече Михаило, загонетно се осмјехујући.
— Зашто? — питају они који очекују и „награду" за такво питање.
— Срећа — рече Михаило — те нас овај пљусак затече у кафани, јер како би стигли иначе, до кафане, по овом кијамету!

РЕП

Старе, полумрачне и смрдљиве иванградске крчме, биле су одвајкада стјециште разноврсних „сватова", намјерника и ненамјерника, али у љетњим мјесецима, то је било царство мува.
Узалуд су се гости бранили голим рукама, придржавали чаше да на њих не слијећу ...
Гледа то једном приликом Михаило, па рече конобару:
— Напишите ту, брате, на зиду: „Ко нема реп нека к нама не улази!"

КОЊИ И МАГАРЦИ

Савезни посланик Пуниша Перовић обилазио своје изборно подручје. Дошао и у Иванград. Прати га Михаило. Шетајући градом, пут их ,доведе и до сточне пијаце, на обали Лима, гдје је тога пазарног дана, као ријетко када прије, било на окупу можда близу хиљаду коња.
Гледа то друг посланик, и онако, искрено се чудећи, рече:
— Вала нигдје не видјех више коња на једном мјесту ...
— А ђе би — дочека Михаило. — Тамо код вас, у Бјелопавлићима, углавном су све магарци...