VESNA PARUN

Zavjet

Ako mi srce na prestigne ptice
ako mi oci budu siromasi
ako mi ruke budu udovice
koje prisustvo ljubavi ne krasi,

i ako nocu ne ceznem u snima
i ako danju n zudim na javi
i ako venem u mocvarnim dnima
i u tjesnoci dusa mi boravi,

i ako ulje nalijevan u svijecu
uhodi tamno da pomognem djelo
i krivom ako vjerujem umijecu
i lazi svoj pozamljujem celo,

neka mi jutro na prag ne stizava
neka me zemlja iz milosti brise.
I ako zivim ko jalova trava
neka me sunce i ne grije vise.

Vesna Parun rođena je 10. aprila 1922. na ostrvu Zlarin, kod Šibenika, gde joj je otac radio kao opštinski činovnik koji je često bio premeštan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna familija sa četvoro dece živela u prilično teškim uslovima.

Dobar deo detinjstva i mladosti provela je kod tetke u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Osnovnu školu je završila na ostrvu Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu, gde je 1940. maturirala.

Bila je odličan učenik i već se od 14. godine izdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studije romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

Kad je buknuo rat, bežala je u Split, a 1942. vratila se u Zagreb i s familijom živela u prigradskom naselju Sesvete odakle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo.

Posle rata nastavila je studije na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju.

Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gde se udala, razvela i vratila u Zagreb, gde je pisala pesme, kako za odrasle tako i za decu, pa je neizostavna u nastavnim programima za niže razrede.

Iz Zagreba, zgrožena politikom Franje Tuđmana i HDZ-a, početkom rata 1991. otišla je u Beograd, odakle se nakon nekog vremena vratila u Zagreb. Od 2000. je živela i lečila se u Stubičkim Toplicama.

Iako je bila prećutkivana tokom devedesetih, poslednjih godina je od hrvatskih vlasti dobijala priznanje i nagrade za pesnički rad.

Vesna Parun potpuno se predala književnom radu postavši prva žena u hrvatskoj književnosti koja je živela, pa makar i skrmno, isključivo od književnosti i za književnost.

Među delima koje je objavila Vesna Perun su i zbirke poezije "Ukleti dužd", "Apokaliptičke basne", "Pusti da otpočnem", prozna dela "Pod muškim kišobranom", "Mačak Džingis kan i Miki Trasi', "Morska kočijica", kao i dramska dela "Marija i mornar" i "Škola za skitnice".

Dobitnica je brojnih nagrada, među kojima su nagrada Matice Hrvatske za zbirku "Pesme" 1948. godine, nagrada Zagreba za zbirku "Crna maslina", Zmajeva nagrada Matice srpske u Novom Sadu 1972. godine. Nagradu za poeziju u Parizu dobila je 1970. godine, a 1982. godine dobila je nagradu za životno delo.

U septembru ove godine dodeljena joj je Evropska nagrada za poeziju koju dodeljuje književna opština Vršac (KOV).

Последње писмо

Објављујемо делове писма које је песникиња Весна Парун послала својој пријатељици, глумици Мирјани Вукојчић. Дирљиви запис о сусрету са песникињом Мирјана Вукојчић је објавила у „Политикином” Културном додатку у јулу прошле године.

9. листопад 2010, Стубичке Топлице

„Знам један оточић насред пучине, који је полудио од самоће”

Драга Мирјана, добра пријо моја,

дужна ти остадох толике одговоре, и на све писано што си ми слала, и теби и свима које си спомињала. Неизмерно ти хвала на свему, јер ти си започела цијелу ту моју европску бајку, оном дивном фрушкогорском посјетом светом пјеснику Бранку, те на обнови оног најлепшег Балкана у мени.

Затим што си окупила све београдске зналце поезије у класичноме Коларцу…

Проживјех то са страшћу, али и моја душа и тијело бијаху преслаби да то понесу…Жељела бих да сад у својој откривалачкој фази, нешто лијепо и човјеку корисно, радиш умјетнице и свјећенице душе пјесничке.

Да нас је било више таквих попут тебе и мене у она поратна и пјеснику тешка времена. Па и данас бежи све што ваља. На ријетким појединцима све остаје. Дужна сам ти остала много успомена из прошлих дана, будућности немам…

Волим твој дах.

Твоја од срца, као дијете прије мајчине успаванке,

Весна Парун

VESNA PARUN - ZAHVALNOST

Da sam umrla u djetinjstvu

ne bih znala kuda vode
...
bijele stramputice

oko srca rasprostrte.

Da sam umrla

na tvojim rascvjetalim grudima

o ružo ljubavi

ružo putenosti

ne bih znala

kako prostor ohrabruje,

kako je beskrajno

privržena samoća.

Antologijska pjesma o snažnim emocijama postala je i simbol cijelog opusa

Ti koja imaš nevinije ruke” samo je na prvi pogled previše očekivan izbor, ali se kroz tu pjesmu svatko zaljubljuje u Vesnu Parun, to je najnesebičnija slika ljubavi, istaknula nam je Irena Delonga, ovogodišnja dobitnica nagrade za mlade pjesnike Goranova proljeća.U spomen pjesnikinji koja je preminula u Stubičkim toplicama u ponedjeljak u 89. godini života, petero hrvatskih pjesnika različitih generacija zamolili smo da izdvoje jednu ili nekoliko njima najdražih pjesama iz golemog opusa književnice.

Najmlađa među njima, Irena Delonga, u jednom je dahu, uz antologijsku pjesmu, izdvojila i “Za sve su kriva djetinjstva naša”, “Čovjek kojeg progoni vatra”, “Elegija” i “Manifest ljubavi” te dodala: - To je samo pet naslova koji su mi prvi pali na pamet. A nisam spomenula “Usnuli mladić”, nisam rekla “Mati čovjekova”, nisam rekla “Rijeka i more”... Zato je samo jedna Vesna Parun, o njoj čovjek nikad ne može reći dovoljno.

Prostor slobode

I ostali pjesnici su na prvo mjesto mahom stavljali najcitiraniju pjesmu Vesne Parun, posvećenu fatalnoj i nesretnoj ljubavi s kojom se većina još u ranim tinejdžerskim godinama inicirala u svijet poezije, ali vjerojatno i zato što je nemoguće ne spomenuti tu pjesmu kad se govori o slavnoj pjesnikinji.

- Poeziju Vesne Parun otkrila sam kad sam bila djevojčica, s nekih 14 godina, u fazi kad tek otkrivaš poeziju i kad otkrivaš što podrazumijeva sintagma ženskog identiteta. Sjećam se da mi se tad sviđala i pozicija koju je ona zauzimala, činjenica da je u tim našim skučenim okvirima uspjela izboriti svoj prostor slobode. Doimalo se kao da je nije briga što će drugi misliti ili reći o njoj. Tako da mi je ta pjesma i asocijacija na to razdoblje - kaže Ivana Simić Bodrožić, a vrlo slično odgovora i Ivica Prtenjača: “Volim tu pjesmu još od srednjoškolskih dana, između ostalog i zato što je završila čak i u golemom grafitu na zidu moje škole.”
Zatvoreni krug

Pjesnikinja Sonja Manojlović je, pak, uz “Ti koja imaš nevinije ruke” navela i pjesmu “Da nije tvojih očiju”.

- Te dvije pjesme zatvaraju njezin krug, Vesna na početku i Vesna na kraju životnog puta, odnosno na kraju puta svih nas - istaknula je. Jedini koji nije bio spreman izdvajati pojedine pjesme bio je Arsen Dedić. Ne zato što mu se opus njegove kolegice ne sviđa.

- Uvjeren sam da je uz Tina Ujevića ona bila najbolji hrvatski pjesnik. Volim jako puno njezinih pjesama i zbirki, ali moja prva intimna asocijacija nije jedna pjesma, nego cijela zbirka “Crna maslina”. Knjiga koju sam kupio još kao srednjoškolac i ostao vezan uz nju cijeli život.

Ti koja imaš nevinije ruke

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

i koja si mudra kao bezbrižnost.

Ti koja umiješ s njegova čela čitati

bolje od mene njegovu samoću,

i koja otklanjaš spore sjenke

kolebanja s njegova lica

kao što proljetni vjetar otklanja

sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

i tvoja bedra zaustavljaju bol,

ako je tvoje ime počinak

njegovim mislima, i tvoje grlo

hladovina njegovu ležaju,

i noć tvojega glasa voćnjak

još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega

i budi pobožnija od sviju

koje su ga ljubile prije tebe.

Boj se jeka što se približuju

nedužnim posteljama ljubavi.

I blaga budi njegovu snu,

pod nevidljivom planinom

na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću

ožalošćene pliskavice.

Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri

neće ti učiniti zla.

I žedne zmije koje ja ukrotih

pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

u noćima oštrih mrazova.

Neka te miluje dječak kojega zaštitih

od uhoda na pustom drumu.

Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah

svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba

njegove muškosti. Njegovu plodnost

ne primih u svoja njedra

koja su pustošili pogledi

goniča stoke na sajmovima

i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku

njegovu djecu. I priče

koje za njih davno pripremih

možda ću ispričati plačući

malim ubogim medvjedima

ostavljenoj crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

budi blaga njegovu snu

koji je ostao bezazlen.

Ali mi dopusti da vidim

njegovo lice dok na njega budu

silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,

da ne moram pitati strance

koji mi se čude, i susjede

koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

ostani kraj njegova uzglavlja

i budi blaga njegovu snu!

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:
"Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala
kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju
lepršanje slatke svjetlosti koja rasp...iruje ljubav.
Ne kaže joj: "Sada se sakrij tisuću
stopa duboko ispod zemlje,
da ne čuješ kako pjevam u predvečerje
nježnu uspavanku drugoj dragani,
koja leži s kljunom u mome krilu !"
Jer ptica nije površna kao čovjek;
ona zna da se otkucaji srca
pod zemljom propinju još snažnije,
i umjesto umirujućih zvukova
uspavanke cijela bi šuma morala slušati
tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol.
Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu,
ostane pokraj nje da tu umre, u samoći.
A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka,
od stida i pomutnje ne zna što bi i,
bježeći sve to dalje od njega,
ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu.
Nema malih boli. Ljudi vole male boli.
One su lijepe, a ne bole mnogo.
Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge,
još manje skupe i manje bolne -
jer bol iskustvom otupljuje,
a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje.
Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma,
male doživljaje za koje ne treba tražiti
smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim,
nepoznatim predjelima duše.
Ali te male boli uvlače se neopazice
u naše meso izvrgnuto oštrici dosade,
one postaju u njemu naša smrt.
I zbog tog bezbroja malih lešina -
što se nečujno u nama raspadaju -
zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari,
a oko našeg čela izranjenog od mnoštva
malih jauka igraju se mravi.
Tako neće imati što da propadne
u nama kad nas potresu iznenadno velike boli,
proizašle iz velikih stjecišta razloga,
netaknutih opomenom.
Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se
približuju i golema jata bjeloglavih
lešinara kako kruže u sve to nižem
luku iznad naših pragova i šaputati im:
"Nemate što tražiti ovdje, prijatelji.
Tu nema nièeg više osim slike
prašnog kostura ogrnuta sjećanjima,
a taj - budite sigurni - nije za vas!
Meso i krv i slatki voćnjak srca
pojedoše nam male boli,
mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti,
do ove luknje u prostoru, zar ne vidite?"
Nema malih boli.
Nema malih boli pod ovim suncem.