SALJIVE PRICE...(narodne umotvorine)

Зла жена сачувала мужа
Запанула бијаху два брата на крај пута да чекају крвника који им је понедавно оца убио, и који се та дан с пазара враћао. Кад га упазе на један пушкомет, приправе се да га убију, али он имадијаше још једнога друга који му рече: "Бржај, ако Бога знаш, мрче; не ћемо ноћас никад кући доћи," а крвник му одговори: ,.Мени се, брате, душе ми! не мили у пусту кућу уљести за то што имам несретну жену, и проста Турска сабља ма не њезин језик, и ко би ме убио, душу би стекао." Ово чујући два брата, рече старији: "Ваистину, кад овако злу жену има, боље бисмо му учинили да га убијемо, него ајде да га оставимо." И тако га пусте и већ му о глави нијесу радили.

Утопио се поп што није руку дао
Укрцају се у један чун пет шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата, док та један мах пухне жестоки вјетар и изврне се чун те сви у блато. По срећи сви су знали пливати до самога попа, док начну се топити, те се сваки од њих ухвати за чун и преплију на другу страну. Кад се врате кући, кажу и попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио. Стане у сав плач попадија кукати као коме је невоља, пак их запита: "Како се утопи?" А они јој одговоре: "Кад се изврну чун, и ми сви у воду панусмо, сви једногрлице завикасмо: "Дај попе руку! дај попе руку!" и он могаше ласно дати тек да хоћаше, ма не даде и у толико се утопи. "Знам ја кукава кукавица" рече попадија "да је тако, ма да сте му завикали: "На, попе, руку, хоћаше скапулати, јер је вазда (тешко мене!) научио узимати, а не давати."

Жеђа и вино
Спопане тешка жеђа једнога сељака пошто је био на покладе месне обједовао, а не имајући од куда да купи, срећом види једнога свога сусједа ђе носи пунану боцу вина из једне крчме дома за вечеру, а сељанин жедан и жељан вина, пође за њим, докле га пристигне, пак му открије да је жељан вина и да је врло ожедњао тако да би цијелу боцу да не предуши обличке попио. "Валај не ћеш" одговори му сусјед. Тадар рече му жедњи сељанин: "А ти овако: ајде пери ми ако сву не попијем, а ти ми пљуни у брке." "Оћу" рече сусјед и даде му боцу вина пуну у руке, а сељанин притегне онако жељан и жедан и својски: одвали више од поле, пак пошто се добро напије, одагне и рече: "Сад да ти је просто, пљуни ми у брке, кад си ме овако напојио." "Валај није право ја тебе него ти мене, кад сам оваки магарац," одговори сусјед, и су по боце вина крене уздишући својој кући.

Мој је предњак

Био један човек па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право. Један пут кад су седили пред кућом, пролети онуда велико јато ждралова, а један ждрал пред свима измакао поздраво. Гледајући жена ждралове рече мужу: "Вида, човече, како онај ждрал напред лети, оно је баш мој!" "Није, жено", рекне човек, "оно је предњак и старешина оних других ждралова, а ја сам твој старешина, даклен је мој предњак." "Није твој, него мој", одговори жена, и тако није твој него мој, они се посвађају, те најпослије жена рекне човеку: "Човече, ако не ће бити мој предњак, ја ћу умрети." "Па умри", одговори јој човек, "један пут нек је и моја старија." Жена легне пак се начини да је умрла. Лежећи тако целу ноћ, кад буде у јутру, рекне јој муж: "Устај, или ћу сад ићи да зовем жене да те окупају и наместе." "А јели мој предњак?" проговори она, а он јој одговори: "Није." А она рече: "Кад није, нека ме купају." По том отиде муж и дозове жене, те је окупају и наместе. Онда човек као наричући око ње пришапће јој: "Устај, или идем да те огласе." "А јели мој предњак?" запита га она, а кад јој он опет одговори да није, она му рече: "Кад није, нека ме гласе." Кад већ дође време да се сахрањује, опет јој муж пришапће: "Устај, сад ће доћи поп и ђаци да те прате у гробље." "А јели мој предњак?" Запита жена, а кад јој он опет одговори да није, она рече: "Кад није, нека ме прате." У томе дође и поп и ђаци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапће јој: "Устај, несрећницо! зар не видаш да те хоће у раку да те носе?" "А јели мој предњак?" упита она, а кад јој он опет рече да није, она одговори: "Е кад није, нека ме у раку носе." По том однесу је у гробље, и кад је спусте у раку, свештеник по обичају баци на њу земље па оде први. Онда муж рекне свету: "Идите, браћо, полагано кући мојој, ето одмах и мене, само хоћу да је ја сам земљом покријем тако сам јој се заверио." Онда свет ко оде ко не оде, а муж се спусти у раку, па викне жени кроз заклопац: "Устај, проклетницо! Ето хоће земљом да те затрпају." "А јели мој предњак?" Запита она опет, а кад јој муж одговори да није, она му рече: "Кад није, човече, а ти иди кући, подај свету нека једе и пије за моју душу, а мене нека затрпају." Кад муж види да ништа не помаже, он дигне заклопац и рече: "Устај! твој је предњак, нека те ђаво носи!" Онда жена ђипи онако с покровом, па стаде трчати за светом и викати: "Станте, народе, мој је предњак! мој је предњак!" А свет кад види, помисли да се повампирила, па бежи! а кад чу поп где она виче: "Мој је предњак!" помисли да она мисли њега, па бежи колико игда може, а жена све претрчала па јури за њим вичући: "Стани, попо, мој је предњак!" А кад поп види да ће га стићи, падне од страха – а она прође вичући: "Мој је предњак!" и тако отиде кући.

Кад се арчи нек се арчи
Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада и кум му се ни мало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусрете, говорећи му: "Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду." "Остав' се, куме, душе ти!" одговори гост, "само кад је воља добра, а чуо сам да је гладну човјеку намјерна најбоља." По што наш тврдица то чује, пође у куварницу, и тек што уљезе, звекну се шаком по глави, пак узевши соли баци у пињату говорећи: "Ех мога ископања!" Но размисливши да сама со не ће осмочити кртолу и повољити госта, узме и двије црљене паприке, те пошто и њих врх кртоле врже, рече: "Кад се арчи, нек се арчи."

За што су простаци сиромаси
Кад су народи дијелили срећу овога свијета, скупе се сви насред свијета и почну дијелити добра његова, па да брушкете мећу, и кога што допане на срећу, нека га носи. Ришћани не знајући, шта би они одабрали за се најбоље, не пристану на брушкете, него реку да сваки за себе изабира по својој вољи, и да у исто вријеме виде ко што мисли. Реку најприје Латини: "Ми ћемо мудрост;" Инглези: "А ми ћемо море;" Турци: "Ми ћемо поље;" Руси: "А ми ћемо горе и руду;" Французи: "Ми ћемо аспре и рат;" "А ви Срби, шта ћете ви?" "Док се договоримо." реку, пак ни данас јошт се не договорише, те тако сваки своје понесе.

Вина мијех и његова пјесма
Крене сељанин у једну варош на два три дни пред крсно име да донесе два мијеха вина, те купујући онако жељан као и остали сељанин напије се по закону, и начне по вароши као код куће пјевати, па и кад вино натовари, једнако почне кроз варош онако пјан пјевати и свијем путем дома идући. Кад дође на једну воду, растовари коња да му почине и да мало поспава, јер га је сан био предобио и вино. Кад растовари, сједе покрај једнога мијеха пунана вина и стане махати главом пут њега чудећи се, како вино онако весеље човјеку у главу и у срце улије, пак онда начне га бити што је најбоље могао шаком говорећи: "Пивај и ти, гребен ти свићу! кад си у мијех, не оћеш пивати, а кад у ме уђеш, колико да триста врази у ме уђу."

Кафа и њезино црнило
Кад пође једном кум кнез у кума попа у варош на крсно име, најприђе изнесу му кафу. Кнез помисли да је кафа највиша част, и науми кад се крсно име служи, те купи мало кафе. Кад дође кући, рече кнегињи: "Спреми ово каве тамо кад дође кум поп, да му свариш." Кнегиња није никад кафу ни виђела а камоли пила али варила, и наком неколико доба прође поп покрај њихове куће, а кнез га сврати у кућу молећи га, да причека док му каву учине. Почне се поп изговарати да нема времена а да се ноћ примиче, али залуду. Уљезе поп, а кнез жени: "Одмах каву пристави да се вари." Кнегиња настави по пињате воде и сву каву у воду, онако не попржену. Чека поп кад ће та кава доћи, кад кава никад варена, те поп запраши молећи, да га без каве пуште. Потрчи кнез до огња и запита кнегињу: "Јели већ варена? Јели пуштила црнило?" па кад види да није, врати се стидан говорећи: "Опрости, куме попе, Бога ради! преварио ме у вашу варошу један Лацман и Лацмански син, те ми продао некакве каве која не пуштава црнило." Поп се насмије, те пође дома без каве.

Крепао котао

Измисли један прости сељанин, како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га: "Господару, молим те, узајми ми котао ракијнски, да нешто ракије испечем, а до данашњега дана донијећу ти га и добити нањ талијер." Слакоми се трговац и узајми му котао, а сељанин седми дан пође к трговцу и однесе један преко мјере мали котлић ракијнски говорећи: "Знаш, шта је, господару?" "Шта?" запита трговац. "Богме се окотио твој котао" одговори сељанин, "и ево сам ти ждријебе од њега донио, јер је у мене ждријебан и дошао, аја твојега не ћу." "Браво! браво!" одговори трговац, "по томе се види, да си човјек поштен, фала ти!" "Него молим те, господару" придода сељанин, "нека још који дан у мене постоји котао, јер га онако болесна не могу справити." "Добро дакле" одговори му трговац. Послије десетак дана дотрчи уплашен сељанин к трговцу, па му рече: "Господару, не знаш несреће?" "Које?" запита трговац. "Крепао котао." "Како крепао, ничији сине!" продере се трговац, "како може котао крепати?" "Ето како" прихвати сељанин, ,штогођ се коти, ваља и да крепа." И на овај начин, кад трговац потјера сељанина на суд, сељанин и у суду добије разлог, и узме велики котао за мали*.

Оклад шта је најбјеље

Даду се у разговор два пријатеља, сељанина, шта је најбјеље на овом свијету. Један од њих рече: "Млијеко", а други да није, него једна друга ствар, те се тако опкладе. Ови потоњи дакле зазовне на вечеру онога што говори и оће да је млијеко најбјеље, пак по вечери справи га у своју постељу да леже, те пошто леже, однесе свијећу из собе у којој му је пријатељ лежао, и пошто заспи, принесе му пунан шкип умузенога млијека при постељи. Нотњо дигне се гост за своје потребе, те посред млијека, а из млијека насред куће стрмоглав, па повиче онако траповијесан иза сна домаћина. Скочи домаћин знајући, шта се догодило, пак принесе свијећу, и рече му: "Жао ми те, али ми је мило ђе сам оклад добио, јер је дан бјељи од млијека."

Љениви слијепац

Срете један лијенштина на путу слијепца ђе у једну торбу носи пуну крува а у другу гусле, пак сједе пред кућом једном и узме слијепац гусле те уза њих много лијепу и красну пјесну испјева. Слушајући га љенивац, стане му завидити говорећи, да нико на свијету ласније од слијепца не живи, а за то што мукте једе а уз гусле пјева без најмање бриге, те почне молити Бога да ослијепи. Бог као Бог, вала њему, одузме му вид очињи, те ондар он весео. Купи од њекуда гусле и почне се учити појати, те добави вођу те с њиме по свијету крену шљепачки и сваке пјесме појући. Један дан зар су му се биле гусле нешто поквариле, како ли, еле никако не могаше започети да с њима напредује, пак пред скупљенијема насмија се и рече: "Вала, господо, кад ми гусли лијепо не ислеишу, не мили ми се ни да сам ослијепио."

Пијесак и свети Петар
Дође један градски ловац у село да лови. Около подна уђе у кућу једнога сељанина познаника да што руча; пошто сједе, погледа около себе и види врло мало земље у оно село, већ све гола литица и силне гомиле натрпане мали и велики камења. Зачуђен упита сељанина, који о ручку рађаше: ,Бога, ради, побратиме, како ви овђе у овоме селу без земље можете живљети, и од куда ове силне гомиле и рпе од камења?" "Зло и наопако." одговори сељанин. "Причају, господару, наши стари да су чули од својијех прађедова, кад је Христос по земљи ходао, да је ходио за њим свети Петар и носио врећу ситнога пијеска, те господ ђе је хтио да буде брдо, узео би зрно пијеска и рекао би: "Да умножит сја" те су зато свуда велика и висока брда; а кад је дошао у наше село, провали се светом Петру врећа и више половину проспе."

Сељанин и господар


Опотреби један сељанин, који пошто је све своје очинство распросуо, склони се да иде код којега богаташа службу тражити, и нађе једнога богата но при том простака, а замоли га, да би га на службу примио, и богати одговори му: "Ја оћу, но какав занат умијеш?" Сељанин одговори: "Ја кувати, ја пећи на толико начина." Богаташ га на то запита: "А да колико би ми узео на годину плате?" Сељанин одговори: "Дванаест цекина на годину и да ме раниш и обукујеш." Богаташу се врло цијене учини, па на то пристане и прими га у своју кућу. Сјутрадан у јутру дигле се све остале слуге, чељад од куће, па и сами господар, а новога нашег најамника нема, док около самога подна иде господар расрђен да га зове, куцне му на врата ђе је спавати пошао, и он му отвори. Кад га нађе да се дигао из постеље и онако гола ђе сједи, зачуди се пак му рече: "Тако ли се служи?" А он му одговори: "Господине! ја те од јутрошњега јутра све овако чекам, како смо се и погодили." "А како смо се погодили?" рече господар, "да ме раниш и обукујеш", одговори слуга "пак сам те чекао, кад ћеш доћи да ме обучеш."

Ко је то? – Никола!Једнога сељанина врло почне прогонити брат, којему је име било Никола, и не само што га је сваки дан прогонио био и глађу морио, него и сву очевину проћордисао, док га најпослије нагна невоља да одбјегне од брата го и бос, т.ј. без нигђе ништа, и од тога часа ниједнога човјека на овоме свијету, којему је било име Никола, није могао на очи виђети ни име чути. Једну вечер куцне му неко на врата, и он пошље домаћицу, своју жену, да види ко је, а она кад види, јави, да је сиромах и да милостињу тражи. Он кад чује, рече јој: "Пушти га унутра." Тек што сиромах шћаше да по обичају приступи да му руку цјелива, запита га сељанин: "Како ти је име?" "Никола" одговори му сиромах. "Надвор, надвор, из куће." док јадни просјак онако уплашен побјеже без обзира говорећи: "За што, брате, ако Бога знаш?" "Како зашто" одговори сељанин, "дали не знаш да ми је с мојега брата Николе и свети Никола омрзнуо, а камо ли нијеси ти!"

Циганин и властелин
Упута се некаква силна а при том богата делија сам у кочији на шетњу, и удаљи се у далеке планине куд га је пут носио. Нагази случајно на три четири Циганина, који кад га виде сама и ваљана два коња, слакоме се и намисле, како би му их најбоље и најпоштеније украли. Искоче сви на пут, и тек што им делија помоз Бог назове, сви поскидају капе и пред колима на гола кољена клекну, и један од њих поче му говорити: "Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио, али не знамо другога начина, него ћемо сви твоја кола и тебе у њима вући." И тако одријеши један од њих два коња, а они се подупрегну у кола и стану га вући. Зачуђен младић од таке и толике почасти, а и онако дичан, пушти се да га вуку. Кад на један пут престану Цигани, и тек што рекну: "Јели већ доста, господине?" одбјегну сваки на своју страну, а властелин погледа, кад ли није ни очинијех му пријатеља ни коња, и не знајући, шта ли ће како ли ће, остави кочију насред пута те пјешице натраг у град. Кад дома дође, упита га матер: "Камо ти кола и коњи?" А он јој одговори: "Тешко свуда без пријатеља, моја мајко! оставио сам их пријатељима твога мужа и мога покојног оца."

ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ
Некакав Турчин сврне с пута у поток да се напије воде, па га ухвати хајдук, а он онда дозвавши свога друга који је био остао на путу, каже му:
— Ходи, ухватио сам хајдука! Друг му одговори:
— Кад си га ухватио, а ти га поведи амо.
Онда му он каже:
— Али неће да иде.
Кад му друг на то рече:
— Ако неће да иде, а ти га пусти.
А он му одговори;
— Пустио бих ја њега, али неће он мене!

СЕЉАНИ КУПУЈУ ПАМЕТ
Састану се један дан на обично мјесто старје-шине и главар од једног мјеста које је на мору шкољ, и стану се корити једни другима како од њих нико не може бити мудар као што у друга мјеста има мудријех људи.
—Знате ли, браћо — рече један понајмудрији, — до чеса је то? Све без пусте памети, него хајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечани, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају да и продавати могу, па и цијене.

Сви на то пристану, те скупе речене новце и оправе тројицу. те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати ђе би је купили и пошто ока. Тако се намјере на некаква мајстора хитра у руги и подсмијеху, који им рече:
— Ја ћу вам продати не оку по литру, а двије нека ми остану за те аспре.
Они пристану, а он однекуд добави једнога миша те жива затвори у једној шкатуљици, и рече им:
— Ево вам памет овђе, него одмах бјежите дома, и не отварајте прије но дома дођете.

Сељани се врате весели у исти брод којим су и дошли, па кад дођу близу својега мјеста, рече један од њих:
— Ваистину није право да памет подијелимо свакаме једнако, негоузмимо ми тројица половицу
а половицу свему селу.

Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш, побјегне те се негђе у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати, а један одговори:
— Шта вам је? Ево је у броду, нигђе није побјегла.
Кад дођу, дочекају их браћа весело и радосно, но кад чују за глас, озловоље се, па се најпослије договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кадгођ би што шћели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли да се најприје памети напуне.

СЛОВО ИЖЕ АЛИ СИРЦА НИЖЕ
Записао калуђер на сирцу (ђе се реже) иже (и), да би познао, ако ђак осијече мало од сирца.
Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац, да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже, као што је и било.
Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: "Ва истину слово иже, али сирца ниже."

Đavolska slanina
Nekakav kradljivac zamotri danju u čoveka slaninu na tavanu, pa dođe uveče, pošto ljudi pospe, te se sastrag popne na somić, i uvuče se na tavan. Pošto skine slaninu i uprti na leđa, pođe gredom da se vrati natrag, pa se nekako omakne, te padne na sred kuće, đe je spavao čovek sa ženom i s đecom.

Kad ovaj bubne sa slaninom među njih, a čovek skoči onako u mraku, pa stane vikati: "Ko je to?"

A kradljivac odgovori: "Ja sam đavo."

A čovek krsteći se poviče: "Pa šta ćeš ovđe, anate mate bilo?"

A kradljivac odgovori: "Ćuti, evo sam ti donijo jednu slaninu."

A čovek, još većma uplašen, poviče: "Idi bez traga, anate mate i tebe i tvoje slanine!"

A kradljivac onda reče: "E, dobro, kad nećeš, a ti mi pridigni slaninu da idem."

Čovek mu dragovoljno pridigne slaninu, samo da mu se đavo kine iz kuće; i on uprti slaninu na leđa, i odnese kao svoju. Kad u jutru svane, onda čovek vidi, da je đavolu pridigao svoju slaninu.

Sve, sve, ali zanat

Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao). Kad iziđu na suvo, on nije smijo ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ništa, a ne znajući nikaka zanata, nijesu se mogli drukčije raniti, nego se on najmi, da čuva seoska goveda.

Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci, da se drugom nikakom đevojkom neće oženiti, do kćeri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i mati, i drugi dvorani stanu ga odvraćati, da se prođe te sramote; kako bi on, carski sin, uzeo govedarsku kćer, kod toliki drugi carski i kraljevski kćeri itd. Ali sve zaludu! on kaže: "Ja nju, ja ni jednu? Kad već vide, da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog vezira, da javi govedaru, da će car da mu uzme kćer za sina.

Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin?" Vezir se upropasti: "Bog s tobom, čoveče! Kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se rane njima, a carev sin ima zemlju i gradove " Govedar kaže opet: "E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kćeri." Vezir se vrati, te kaže caru, šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili, da će to za govedara biti najveća milost i čest, što mu carski sin uzima kćer; a on pita kakav zanat zna carev sin! Car pošlje drugoga vezira; ali govedar kaže jedno te jedno: "Dok carev sin (veli) ne nauči kakav gođ zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva!"

Međed, svinja i lisica
Udruže se međed, svinja i lisica, pa se dogovore, da oru zemlju i da siju pšenicu, da se rane. Zapitaju jedno drugoga, šta će koje raditi, i kako će sjeme naći.

Svinja reče: "Ja ću provaliti koš, i ukrašću sjeme; i ja ću mojom surlom uzorati."
Međed reče: "Ja ću posijati." A lisica reče: "Ja ću mojim repom podrljati."

Uzoraše, posijaše. Dođe žetva. Staše se razgovarati, kako će požeti.
Svinja reče: "Ja ću žeti."
Međed reče: "Ja ću snoplje vezati."
Lisica reče: "Ja ću klasje kupiti." Požeše i snoplje povezaše. Sad se staše dogovarati, kako će da vršu.

Svinja reče: "Ja ću guvno načiniti."
Međed reče: "Ja ću snoplje snijeti, i ja ću i vrijeći."
Svinja reče: "Ja ću pretresati, i rastaviću slamu od pšenice."
Lisica reče: "Ja ću mojim repom trniti pljevu sa pšenice."
Svinja reče: "Ja ću ovijati;" a međed reče: "Ja ću žito razdijeliti.'' Ovrgoše. Međed žito podijeli; ali ga ne podijeli pravo: zašto ga svinja zamoli, te joj dade samo slamu, a pšenicu svu uze sam, lisici ne dade ništa. Rasrdi se lisica, pa otide na tužbu, i kaza im, da će im dovesti jednoga carskog čoveka, koji će žito pravo razdijeliti.

Vadili sir iz bunara
Pripovjeda se kako su se Plavanci vraćali kući noću sa pazara, a bila mjesečina, pa se svratili na jedan bunar da se napiju vode. U dnu bunara ugledaju pun mjesec. Onaj prvi koji ga je ugledao zaviče:

- Braćo, eno nam sreće. Evo nekome pao u bunar komad sira veliki kao naš seoski mlin, a žut ko maslo.

Ostali poviču da zaćuti jer ih neko može čuti.

Tada oni navale kapama, ćasama i opancima crpeti vodu iz bunara kako bi mogli sir izvaditi. U toj njihovoj radnji zađe mjesec za brdo, a njima nestane sira iz bunara. Svaki od njih posumlja na drugoga da je sir ukrao, te oni jedan drugog počnu po torbicama i njedrima prebirati, ali kako sir ne nađu ni kod koga, počnu se od čuda krstiti što bi od onolikog komada sira. Najstariji u društvu poče misliti, pa ozbiljno reče ostalima:

- Ama vi govorili ili ne govorili, pravdali se ili ne pravdali, vi mi ne možete prodati rog za svijeću; sir nije voda požderala, nego je ili nečiji pas ili neko od vas. Ama, niste vi krivi nego ja koji se sa vama družim.

ЗАШТО ДО КАПИ ИСПИЈА
Жена имала мужа пијаницу, који је пијући вино и ракију обичавао увијек наискап и до последње капљице иструсити и испијати купице и купе те још затим и бркове облизавати, да не изгине за њега ниједна кашвица. Жена покушавала одучити свога мужа од зле навике, молећи и заклињући, говорећи му како се срамоти у друштву и показује правом пијаницом, како и други људи пију, али лијепо, полагано, испијајући купицу на два-три пута, а не овако халаво као он.
Но све то бијаше бадава, муж оста при својој навади.
Сад се домисли жена, па покуша омразити своме мужу то иструсивање купице на душак. Купи на вашару лијепу купицу, на које дну бијаше насликан лијеп анђелак, с руменим лишцем, модрима очима и злаћаним крилцима. Донесе купицу к обједу на сто, наточи пуну вина и поклони своме мужу. Овај разгледа купицу, спази на дну анђелка, насмијеши се, поглади брк, лати купицу и испије на душак, цмрчући и задњу капљицу.
— Бесрамниче, зар се не стидиш божјег анђелка пити тако халасто?
— Ћути жено! — муж ће на то — бојим се да се анђелак не утопи у вину, а то би ми жао било; зато тако пијем.
Домала буде опет сајам, жена купи другу купицу, на које дну бијаше насликан ђаволић с рошчићима, репићем, управо наказно страшило. При обједу донесе жена купицу на сто, налије пуну вина и поклони своме мужу. Овај разгледа купицу, опет се насмијеши, поглади брк и иструси купицу на душак, цмрчући последњу капљицу.
— Јадан друже! — рече му жена — зар се не бојиш ни ђавола, него испијаш опет халаво до капи?
— Ћути жено! — на то ће муж — овом објешењаку нећу ни да капљица преостане; зато тако испијам; не дам врагу ни зерића док ми је брк под носом а грло сухо.
— Бадава! — помисли жена — вук длаку мијења, а ћуди никада.

ГРЂИ ЈЕ АГА МЕМЕТ НО КИЈАМЕТ
Сломи се Мемет-аги низ греду једна стара и мршава крава, те он, како би намирио штету више но крава вриједи, поручи за све своје чипчије и рече им:
— Ево мене нађе велика штета, а вас ненадна срећа; сломи ми се мркуља, јалова а млада, ва-љаше петнаест златних дуката да је брат брату дава, а ово се вама десило месојеђе; знам ви сте сувотни, без мрса, па ја сам вољан вама и са штетом дати но другоме за корист; хајте одерите је, измјерите је и лодијелите, па на аманет колико буде ока, онолико и да ми платите пошто нађете да је право; али знадите да је оно агинска а није фукарска крава.
Препану се чипчије, е знаду да ће с агом на чудо ударити, па му одговоре:
-— Хвала, наш златни ага! Ми ћемо је лако изјести, али нећемо моћи лако платити.
— Нико ласније, вјере ми, као ви мени. Ја вам не тражим паре одмах, него кад би који могао, макар до кијамета, само да знате што је ваш ага.
Слакоми се јадна раја, те краву подијели; али ага нешће ни Ђурђевдан чекати а камоли кијамет, но одмах кад почеше шарена јаја, те од чипчије до чипчије на конак, да краву наплаћује. Они га сви замоле:
— Дај де, лијепи и златни ага, претури нас какогод тамо до јесени.
— Јок, јок! Сахат је већ дошао.
— Ама ти нама оно рече: „Ако ћете, вала, до кијамета, чекаћу вас."
— Болан, какав ћеш виши кијамет него кад ти ага засједне у кућу?