budimo humani

Izvinu a u kom je on gradu.
Kako i sama imam troje dece uvek kod mene imaju prvenstvo. Zaista je tako malo, odvojiti koji dinar za njihov nepricenjivi osmeh

SEKARADA ::

Izvinu a u kom je on gradu.
Kako i sama imam troje dece uvek kod mene imaju prvenstvo. Zaista je tako malo, odvojiti koji dinar za njihov nepricenjivi osmeh

SEKARADO , OVA FOTOGRAFIJA JE SNIMLJENA JUČE U KNEZ MIHAJLOVOJ U BEOGRADU OKO 14 ČASOVA
DRAGO MI JE DA SE ZELIŠ PRIDRUŽITI AKCIJI

Drago mi je da smo se napokon sreli
Bas se spremam ka tom pravcu pa u pozoriste, ako ga sretnem bice mi drago ako ne ima i drugih nacina
uvek mi se svidjao

SEKARADA ::

Drago mi je da smo se napokon sreli
Bas se spremam ka tom pravcu pa u pozoriste, ako ga sretnem bice mi drago ako ne ima i drugih nacina
uvek mi se svidjao

Naravno da uvek postoji nacina, jos jednom pozdravljam tvoju zelju da nekom detetu izmamis osmeh .....

havala na lepim recima.
na zalost ili na srecu - sto postoje takve ustanove - pre mnogo godina sam posecivala cesto decu u Zvecanskoj sad pomognem koliko mogu

SEKARADA ::

Drago mi je da smo se napokon sreli
Bas se spremam ka tom pravcu pa u pozoriste, ako ga sretnem bice mi drago ako ne ima i drugih nacina
uvek mi se svidjao

Sekarado,dečko se nalazi na početku Knez Mihajlove,i radi sa još jednim plavušanom.
Pozdravi ga puno od nas,reci da smo ga slikali sa fiskalnom.

TOPLO UTOČIŠTE LJUDIMA BEZ ADRESE




I u hodniku je bolje nego na mrazu (Foto D. Ćirkov)


Više od 130 beskućnika trenutno boravi u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici. Pod istim krovom skućili se beskućnici, narkomani, alkoholičari, bivši robijaši, duševni bolesnici ali i intelektualci


U sobi veličine 30 kvadrata spavaju čak 24 duše. Duž uskih hodnika, skučeni na tanušnim dušecima, ljudi bez adrese provode dane i noći svesni da je i to bolje od ledenih prestoničkih pločnika. Prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici, jedina ustanova u našoj zemlji u kojoj mogu da prespavaju, okupaju se, pojedu kuvani obrok i dobiju lekarsku pomoć, i ove zime je prebukirana. Spas od uličnog cvokotanja tu je pronašlo više od 130 beskućnika a mesta ima samo za 104 osobe. Hladno vreme koje je okovalo grad dovešće uskoro još veći broj posetilaca, smatra Prvoslav Nikolić, zamenik direktora ove ustanove.

– Ne znamo gde da smestimo sve koji nam se obraćaju za pomoć. Prošle zime negovali smo 155 osoba ali, ako bude bilo potrebno, ove ćemo primiti njih 200. Uslovi za dolazak u Prihvatilište ne postoje što znači da podršku može potražiti svako. Zato su se pod istim krovom skućili beskućnici, narkomani, alkoholičari, bivši robijaši, duševni bolesnici ali i intelektualci i poznate ličnosti – kazao je Nikolić i dodao da se većina njih pred vratima pojavi u izuzetno nehigijenskom stanju. Zato je stručni tim ove ustanove, kako je objasnio zamenik direktora, prinuđen da često upotrebi i do hiljadu litara vode kako bi ih doveo u red.

– Susrećemo se sa ljudima koji se nisu okupali i više od tri godine. Da bi skinuli garderobu koja se bukvalno slepila sa njihovim telom, moramo da je stružemo. Hiljade vaši ponekad istrebimo iz kose nekih beskućnika. S obzirom na to da mnogi dođu sa ranama po telu i raznim zaraznim bolestima, odmah im pružamo neophodnu medicinsku negu – objasnio je Nikolić.

Zakon o socijalnoj zaštiti nalaže da se pod nadzorom Prihvatilišta mogu naći samo šest meseci, a neki štićenici u njemu borave i više od pet godina. Svesno kršenje zakona zamenik direktora objašnjava činjenicom da se posle napuštanja ove ustanove, ljudi bez adrese, nažalost, ponovo vraćaju,a stručni tretman kreće iz početka. Zato su mnogi, kako je objasnio Nikolić, na neki način postali stanari.

– Sve bi bilo u redu da ima dovoljno prostora. Kada dođe zima zidovi prosto pucaju od broja ljudi. Činjenica da u zgradi postoje samo dva toaleta i isto toliko kupatila govori da situacija ponekad ume da bude kritična. Jednu tuš kabinu, 24 sata dnevno koristi u proseku 25 ljudi – ukazao je Nikolić uz nadu da će najavljeno proširenje Prihvatilišta sa trenutnih 940 na planiranih 3.300 kvadratnih metara početi na proleće. Ovaj projekat koji bi po završetku zadovoljavao potrebe korisnika u narednih 20 godina najavio je i Mileta Radojević, član Gradskog veća, koji je pred novogodišnje praznike posetio ljude bez adrese i darovao im 140 paketa sa pižamama, peškirima i čarapama. Korisnicima Prihvatilišta, Radojević je poželeo da im nova 2009. godina osim zdravlja donese i bolje uslove pod ovim, ili možda nekim novim, njihovim sigurnim krovom.

J. Cvetković
[objavljeno: 05/01/2009]

Preuzeto sa: http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Toplo-utochishte-ljudima-bez-adrese.sr.html

DOBRILA MITROVIC IZ TITELA VEĆ SEDAM GODINA POMAZE SUGRADJANIMA, BESPLATNO VOZI STARE I NEMOCNE




Malo je u Titelu onih koji nisu čuli za Dobrilu Mitrović. I to samo reči hvale. Ova šezdesetdvogodišnja žena nekada je radila kao trgovac, a sada je penzioner.


.. Iako sa veoma skromnim primanjima, Dobrila je pre sedam godina, nakon što joj se muž razboleo, odlučila da preuzme njegov posao - da besplatno taksira..

Od tada redovno prevozi svojim, 32 godine starim „fićom“, starije i bolesne. Svuda gde treba - do Doma zdravlja, na groblje, do opštinskih ili poštanskih šaltera, apoteke…
I u svako doba. Dešavalo se, kaže Dobrila, da ustane u sitne sate, posle ponoći kako bi nekog od komšija prevezla do bolnice. Jer nemaju nikog drugog.

„Fića“ je, međutim, jedva prošao ovogodišnju registraciju i skoro da više nije u voznom stanju, pa se Dobrila nada da će uz pomoć sugrađana ili humanih ljudi uspeti da sakupi novac za neki malo bolji auto.

- Ne tražim novi auto, samo neki polovan „jugo“ ili „zastavu“, šta god… neka je samo u voznom stanju. Kako bih i dalje mogla da prevozim ljude kada nemaju drugi izbor.
Svoje usluge, tvrdi, ne naplaćuje - nikada još nikome nije tražila da joj plati za vožnju. Ali priznaje da joj se sugrađani ipak oduže. Kako ko može, novcem, hranom, pićem ili kafom…

Dobrila volontira i u titelskom Centru za socijalni rad i u Crvenom krstu. Kaže, voli to da radi. Završila je i obuku prve pomoći, pa svojim „mušterijama“, kojih je trenutno oko petnaestak, uglavnom starijim osobama, osim što kupi lek u apoteci, izmeri i pritisak, puls, temperaturu…

Dobro je znaju i u lokalnom Domu zdravlja. Nazivaju je svojim sanitetom.

- Kad pozovemo Dom zdravlja, desi se da ne mogu odmah da pošalju sanitetsko vozilo. Pitaju: „Je l’ možete da se snađete i sami da dođete? Ili zovite Dobrilu...“- pričaju meštani i Dobriline komšije.
Dešavalo se, kažu, da „fića“ zbog neispravnosti ili starosti stane, ali oni koje Dobrila vozi ipak nekako uvek stignu gde treba, naročito do Doma zdravlja.

Marija i Paja Gazafi redovno je zovu da im pomogne. Kako su oboje bolesni i stari, osim što ih odveze do bolnice, Dobrila za njih kupuje lekove, ponekad im i skuva ručak, ode umesto njih u prodavnicu ili na pijacu.

- Pet godina sam skoro nepokretna. Posle preloma kičme hodam pomoću štaka. Dobrila me je nebrojeno puta vozila do Doma zdravlja, usred noći ako treba. I nikada mi nije tražila novac. Desilo nam se da otkažu kočnice, pa da me posle maltene nosi do bolnice. Da nije nje, ne znam da li bih bila živa sada. Suprug i ja imamo dve ćerke, ali one nisu u Titelu i dok dođu do nas, mi bismo umrli.
A Dobrila je uvek tu - priča Marija Gazafi.

Dobrila kaže da se za gorivo snalazi. Napuni rezervoar kada primi penziju, pa posle kad ima para. Nije, kaže, razgovarala sa opštinskim činovnicima da joj pomognu oko kupovine novog auta, ali nada se da će svi koji mogu pomoći. Obećali su joj iz Crvenog krsta Srbije, ali još nije dobila odgovor.

- Razumem ja da nema novca, pa zato i ne tražim od opštine…

Njeni korisnici su svi. I Srbi, i Hrvati, Slovaci, Mađari… Uglavnom stariji, ali desilo joj se da vozi i trudnicu na porođaj.
Radojka Kumović je Dobrilina komšinica. Zajedno su radile.

Dobrila je uvek bila humana i pozitivna, pomagala je kome god je mogla. I ona i njen pokojni suprug. Mogu da je zovem u svako doba dana i noći. Uvek nam je izlazila u susret i vozila nas gde treba. I pozajmljivala novac, ranije kad je imala - kaže Radojka

Jedna životna priča

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama,
otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je prisustvovao tom događaju.

Zahvalio je školi i njenom predanom osoblju, te nastavio:

"Ukoliko nije ometana spoljnim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano.

Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju razumeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci.

Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"

Svi prisutni su utihnuli.

Otac je nastavio:

"Verujem da se, kada telesno i mentalno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete."

Potom je nastavio priču.

Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.

Siniša je upitao oca:

"Što misliš, tata, da li bi me pustili da igram s njima?"

Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi,

ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra,

i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja,

uverenje da ga društvo prihvata uprkos njegovom invaliditetu.



Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao zaigrati s njima.

Dečak se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:

"Znate što, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može, nek igra za našu ekipu, pokušaćemo ga postaviti na poziciju levog beka."

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.

Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem rastuće topline u grudima.

Dečaci su mogli jasno videti i osetiti sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim.

Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao levu stranu terena.

Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju

jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu;

razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine.

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !

Sada, s jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta.

I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci su se dogovarali ko će ga izvesti.

Neko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?

Na opšte iznenađenje - Siniši su ipak dali loptu !

Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao ni pravilno šutirati,

a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.
Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je,

shvativši da Sinišina ekipa svesno riskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu,

odlučio baciti se na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu..

Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.

Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla stići.

Međutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:

"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i šutni je u mrežu !!!"

Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspeo je, jedva, stići do nje pre nego je završila u gol-autu.

Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi što će dalje.

Svi povikaše: "Šutni je, šutni je u gol !!!"

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom deliriju, nekako umirio loptu,

zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smestio je u mrežu !!!

Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:

'Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!'

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza.

"Tog dana ...", završavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac,

dok su mu suze kotrljale niz lice, ".... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet."



Siniša nije preživeo do sledećeg leta.

Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj,

da je zbog toga njegov otac bio presretan

i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga i plačući od sreće!

* * *

A SAD, MALI DODATAK OVOJ PRIČI:

Svi šaljemo i prosleđujemo stotine viceva, smešnih poruka i spotova putem e-maila,

onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da pošaljemo poruke poput ove, tu oklevamo ...

Nasilje, vulgarnosti, bizarnosti i česte opscenosti slobodno prolaze i kolaju 'Cyberspace'-om,

ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta.

Ako Vi sada razmišljate o tome da li da prosledite ovu poruku, najverovatnije, birate ljude u svom adresaru koji su 'prikladni' za to,

dakle, one koji su "prikladni" za ovu vrstu pošte.
Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi možemo uticati na to da se stvari promene.

Svi imamo na desetine prilika svakog dana pomoći da se ostvari taj 'prirodni poredak stvari'.

Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas pred izbor:

Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeći priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?

Stari mudrac je rekao da se svako društvo procenjuje i ceni po tome kako tretira svoje najnesretnije pojedince.



Pročitavši sve ovo, Vi sada imate mogućnost izabrati jednu od tri ponuđene mogućnosti:

1.Izbrisati

2.Zadržati

3.Proslediti

Neka i u Vaš dan bude utkan Sinišin duh !!


Prijavite ovaj post