DA LI STE USAMLJENI?

Da li ste usamljeni i pored toga sto ste okruzeni,prijateljima i drugovima.
Desi nam se,da i pored tolikog drustva i zivota oko nas osecamo se sami i prazni kao da ne pripadamo tu.
Sta,preduzimate u takvim momentima?
Da li postoji neki "recept" da se oslobodite tog osecanja?

Ovde o toj temi nema bas nista.
Tu usamljenost sam osecala ranije, sad bas i ne - mozda sam se navikla pa i ne primecujem. Obicno kazu da sam dovoljna sama sebi _ pa dve nas je Ranije sam imala osecaj kao da sam izduvani balon.
Sad da ti dam recept, ali da li ces me razumeti? Kad me scepa bljak situacija - sad veruj retko - ja pojacam muziku i zaigram. Volim da citam i tako mi dosta vremena iscuri. probaj i pojacvaj muziku, onoliko koliko tebi odgovara i sama sebi reci - Zivot je lep onoliko koliko ga sama sebi ulepsam. Ja hocu da mi bude lepo i bas mi je lepo

Ja sam poput Stepskog vuka,sama i slobodna,nezavisna i divlja...
Usamljenost je moje bogatstvo,moj trenutak prevazilaženja prolaznog u meni.
Odmalena sam bila drugačija u odnosu na okolinu,roditelje i vršnjake.
Milioni pokušaja da im se približim,pretvorili su se u očaj i gubljenje osjećaja sebe.
Samoća je bila ta,koja me je naučila puno o sebi,unijela je toliko zvukova vječnog u mene i srušila toliko vještačkih barijera nastalih tokom mog odrastanja.
Rodio se svijet prepun boja vječite prirode,sa ljepotama što izviru iz svakog udisaja i izdisaja,svijet u kome nema uslova i nametanja,trendova i karijere...

Самоћа и усамљеност
Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Вероватно никад у прошлости проблем самоће и усамљености није постављан пред људски дух са више оштрине и непосредне датости него што је то данас. Некада су појединци били део велике породице, затим још шире, црквене или државне организације и нису се осећали усамљено, живели су и умирали са неким и поред неког, у једном, више или мање, затвореном систему. Грчки мудраци и римски филозофи истицали су гносеолошку вредност самоће, средњевековно хришћанство аскетске идеале усамљивања. Тек ново време и наш век, са нагло узнапредовалим процесом урбанизације, индивидуације (али умножавањем становништва и супротним процесом масовности и анонимности живљења), као и егзистенцијалистичким филозофским теоријама о „бачености у свет“, „безграничној отворености“ према свету у коме прете досада, сета и очајање, поставили су на драматичан начин вечни људски проблем самоће и усамљивања, први пут оштро разликујући ова два појма.

Док су раније у свести обичног човека појмови самоће и усамљивања неосетно прелазили један у други и помало се изједначавајући стапали, данас смо више у стању да ова два појма разлучимо.
Самоћу сада схватамо као иманентну црту живота која може, мада не мора, постати човекова шанса, док усамљеност постаје принудна и патолошка црта личности против које се човек или још може борити унутарњим и спољашњим расположивим средствима или та усамљеност постаје трајна коб појединачног човека. Ко није осетио благодети самоће ако је имало постао индивидуа и научио да цени индивидуалност! Не може се замислити ниједан иоле креативан човек, да не говоримо о значајним уметницима и научницима, који није свесно и намерно тражио самоћу да би у миру и усаглашености са собом повео неопходне и плодне дијалоге са собом, покушао да из релативне удаљености објективније осмотри себе и друштво, и себе у друштву, и изнад свега, када је у питању стваралаштво, да оствари слободну комуникацију свесног и несвесног бића.

У самоћи човеку се отвара пут у сопствену дубину, и ако он успе да сиђе у њу без страха и зазирања, вратиће се обогаћен на површину и тек тада, када је открио своје Ја, имаће отворен и прави пут према ближњем, према Ти.
Гете је ово изразио једноставним речима:

Citat :

„Ако само једном могу да будем на прави начин сам, тада нећу бити више усамљен“.

Обратимо сада пажњу на неколико критичних животних фаза у којима се самоћа и усамљеност додирују и могу да доведу до опасног међусобног заплитања, или плодног коришћења самоће у изграђивању сопствене и аутентичне личности. Већ сам акт порођаја означава тотално раздвајање детета од мајке, које у детету ствара негативно осећање напуштености у страном свету, често појачано тешким порођајем. Према Штирнману, негативна реакција новорођенчета при доласку на свет према позитивној стоји у односу 70:30. Мало дете још пре истека прве године мора да научи да буде повремено и кратко само и да ову прву самоћу, природну и неизазвану, добро поднесе. Свако дете које у најдубљем свом бићу осећа да је вољено, сигурно, душевно и телесно нахрањено, подносиће без тешкоћа и компликација ову самоћу.
А зар није тако и са одраслима у току целог живота? Први страх од самоће, који касније може прећи у повремену панику, или озбиљну, дуготрајну неурозу, већ је сигнал да детету нешто битно недостаје. Шта ово битно може бити друго него љубав!

Пубертет је друго критично доба када самоћа постаје потреба и изазов за младог човека. Пробуђена нагонска активност неминовно проузрокује конфликте младог човека у првом реду са самим собом, са родитељима и наставницима.
Ови конфликти наизменично доводе до силне потребе младог човека за дружењем, разумевањем и да га прихватају блиски људи у околини, а потом до оштрог и наглог усамљивања, одвајања, повлачења. Већ је било безброј неуротичара и правих душевних болесника, али и будућих великих стваралаца, који су у пубертету од своје самоће направили доживотну тамницу или одскочну даску за лет у бескрајност.

Средње доба живота, уколико није било озбиљнијег застоја у развоју, чији су корени, по правилу, у детињству или пубертету, доба је највеће психичке и физичке активности када опасност прети управо од недостатка повременог повлачења у себе, некритичног примања својих успеха, недовољне потребе за даљим усавршавањем, пре свега свога унутарњег бића - укратко: захтев за самоћом императив је за све оне сувише активне људе који заборављају да њихова Персона (маска) којом се приказују пред светом није њихово право лице.

Најзад, климактеријум и женски и мушки, и онда нарочито старост, последња је критична фаза када се самоћа ставља на одлучну пробу. Човек у читавом дотадашњем свом животу - или потпуно осмишљеном, или само делимично испуњеном, или у објективном билансу процењеном као промашеним и празним - улази сада у могућу самоћу и припрему за смрт, и то смирен и ведар, или своју усамљеност доживљава као најгоре проклетство света.

Већ смо истакли да је недостатак љубави, пре свега родитеља, она прва одлучна карика у низу каснијих, махом детерминисаних збивања у човековом животу, која самоћу претвара у усамљеност, а медитативну загледаност у себе у неуротични страх од себе самог. Уколико постоји и нека наследна склоност према развоју одређене структуре личности, онда ће у комбинацији са вољним, а много чешће невољним пропустима родитеља при одгоју детета одрасла особа показивати, према немачком психијатру Анелиси Хајгл, (Annelisa Неigl), неколико типичних патолошких ставова у браку и ван брака у односу на проблем самоће и усамљености. Тако ће шизоидно структурисана особа имати према лицима своје најближе околине следећи став: други треба да ме потпуно воле, без обзира колико сам непријатан; депресивна особа захтева: други треба да ми омогући да у њега уђем без остатка; хистерична личност очекује: други треба да ми буде захвалан што може да ме воли и да ми се диви; а опсесивна личност каже у себи: други треба да се потпуно према мени управља, он треба да буде увек спреман да ми служи.

Очевидно је у свим поменутим случајевима неуротичног развоја личности уместо индивидуације била изграђена себична индивидуалност, наместо плодне самоће израсла је патолошка усамљеност пуна захтева и пребацивања околини.

Али ово је само једна страна проблема, и то она психопатолошка, у којој унутарња збивања имају одлучну улогу. Друга страна је социјалне природе и долази од друштва, његовог става, његове неусклађености и патологије. Без обзира што се и друштво састоји од збира појединачних јединки, са њиховом одређеном психологијом и патологијом, постоје и неки општи закони савременог развоја цивилизације који врло неповољно делују на реаговање личности за себе, када се она поставља пред крупним задатком да овлада својим слободним временом и самоћом у томе времену.
Општа тежња ка аутоматизацији живота, различитим специјализацијама, затим брз темпо живљења, све брже отуђење од природе, породице и равнодушне околине, бирократски и суров начин опхођења са људима, а у тоталитарним режимима још и погубно издвајање и бојкотовање од стране колектива оног и онаквог појединца који не одговара устаљеном, крутом и догматском идеологијом шематизованом начину понашања, води људе, који не морају бити сами по себи неуротични, у страх и усамљеност. Недостатак осећања основне сигурности и збринутости, угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или у конформизам лажног уклапања у колектив, с оном врстом његових јевтиних забава које уз помоћ алкохола и других дрога пружају човеку илузију прилагођености, или је ово бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у којој се лако постаје плен разних телесних или душевних болести.

Човек, дакле, може принудно да буде изолован од других људи и гурнут, против своје воље, у усамљеност, али може и самог себе да изолује због празне сујете, повређеног самољубља и ускраћених умишљених права. Ако је тешко и претешко исправљати ту све анонимнију апстракцију која се зове друштво, и још горе - ту опасну захукталост која се зове савремена цивилизација, онда смо сигурно у бољем положају када треба да исправљамо сами себе. Отуд добро долази Јунгово писмо једној његовој познаници, која се жалила на усамљеност:

Citat :

„Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Ништа нас не изолује више од моћи и престижа. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“

На Растку објављено: 2008-01-15

Same i sretne
Žene srednjih godina imaju uzbudljiv društveni život i karijeru te ne pomišljaju na brak i djecu
Prošla su vremena kada su 30-godišnjakinje s vjenčanim prstenom neudane prijateljice proglašavale starim curama. Neudane žene u srednjim godinama svoje su bračno stanje danas pretvorile u prednost, pa zbog slobode i financijske neovisnosti u kojoj uživaju više nisu predmet ismijavanja
nego zavisti.
Istraživanja u Velikoj Britaniji naime pokazuju da je sve manje onih kojima je na listi prioriteta na prvome mjestu brak i rađanje. Od zasnivanja obitelji ženama između 25 i 44 godine privlačnije je da budu same kako se ne bi morale odreći vlastitih zadovoljstava, luksuza, karijere i novca koji zarađuju.
»Nije čudo da se ne žele vezati. Svakodnevno su svjedokinje loših partnerskih odnosa, razvoda i života udvoje u kojem se žene odriču i žrtvuju a od partnera ne dobivaju mnogo zauzvrat«, objašnjava obiteljski psihoterapeut Paula Hall. Vezu i brak, ističe, posebno ne žele obrazovane i veoma zaposlene samice s dobrom plaćom. Svjesne da naporno rade od jutra do mraka kako bi si mogle priuštiti lijepu odjeću, putovanja i odlaske ne skupe večere ne priželjkuju obveze koje bi im to uskratile.
»Zajednički život shvaćaju kao zatvor bez prava na vlastite potrebe. Osim toga, teško im je u zrelim godinama, u kojima su već ispunile većinu ciljeva i ambicija, mijenjati navike i pristati na bračni kompromis«, objašnjava Hall. Umjesto da razmišljaju kako nakon posla moraju prati, kuhati i otići po djecu u vrtić, dodaje Hall, samice radije odlaze u grad i neopterećeno se druže s prijateljicama, i pritom ih telefonski ne provjerava ljubomorni suprug.

Sociolog Jan Macvarish sa Sveučilišta u Kentu proveo je nekoliko godina istražujući prednosti samačkog života i došao do zaključka kako će on u budućnosti postati društveno još prihvatljiviji u gotovo svim razvijenim zemljama.
»U mnogim slučajevima samice su mnogo sretnije od udanih žena. Rade što žele, nikome ne polažu račune i nemaju obaveza prema nikome osim prema sebi«, objasnio je u knjizi »Popularitiy of Living Alone«. Macvarish kao primjer sretnih samica navodi i žene iz svijeta slavnih koje u zrelim godinama itekako dobro znaju što žele te izdvaja Cameron Diaz i Kylie Minogue. Četrdesetogodišnja je pjevačica naime prezadovoljna društvenim i materijalnim statusom i ne bi, kako je nedavno istakla, radi ljubavi mijenjala prenatrpani raspored ili se pak odrekla slave.
»Mislim da se neću udavati. Živim turbulentno, mnogo putujem, upoznajem ljude i stalno sam u pokretu. Bilo bi mi teško uživati u takvoj slobodi i znati da me kod kuće čeka suprug kojem ne bih imala pravo reći da sam umorna«, istakla je Kylie. Iako je australska džepna Venera daleko od starosti, istraživanja pokazuju da ni mnoge žene u mirovini ne žale što su život provele spavajući same. Naime, studija koju je provelo britansko Vijeće za ekonomska i socijalna pitanja pokazala je da su samice iznad 60. mnogo zdravije i sretnije od vršnjakinja koje su tijekom braka doživjele razne frustracije.
Dubravka Žalac

Trebate li ga ?Ili zelite ?

Što za vas riječ samoća znači? Kada vam je netko spomene, asocira li vas na olakšanje i slobodu? Maštate li o tome što ćete prvo napraviti, koju knjigu ćete pročitati ili koliko ćete moći ostati u krevetu?! Ili vas uplaši i sama pomisao na samoću? Osjetite grčeve u prsima, srce vam ubrzano započne lupati, dlanovi se znojiti.

Dosta ljudi se boji samoće i ostat će u vezi koja ih ne ispunjava, čini nesretnima pa čak i u vezi u kojoj ih netko zlostavlja samo iz tog razloga. To su osobe koje brkaju glagole „trebati“ i „željeti“. To su žene svih dobnih skupina, svih staleža i statusa. I one koje imaju uspješnu karijeru i veliku plaću, rade od 8 do 5 i one koje ostaju kod kuće i posvećuju se isključivo kućanskim poslovima i majčinstvu.
Željeti nekoga je pozitivna strana veze. Želite nekoga jer vas usrećuje na neki način, ispunjava neke želje koje imate ili vam koljena slabe kada je u vašoj blizini. Potreba s druge strane nije poželjan osjećaj u ljubavnoj vezi. Potreba se javlja kad ste očajni, usamljeni i često vas ostavlja s osjećajem praznine. Ipak, ljudi se često lijepe na potrebu, pa i osobe koje nekoga trebaju lakše pronalaze partnera. Potreba je instinktivna, lako ju je uočiti i stavlja drugu osobu u vrlo nadmoćnu poziciju. Druga strana zna da ste voljni tolerirati gotovo sve kako biste zadržali tu osobu u svome životu. U takvoj vezi se gubi ravnoteža, a vi ćete se naći vrlo brzo na dnu bez snage da se pokušate penjati. Nikad vam druga osoba neće pružiti dovoljno, a vi nikada nećete moći ugoditi drugoj strani jer će od vas tražiti da podnosite sve više.
Jednom kada se nađete u ovakvoj vezi teško ćete se iskoprcati iz nje. „Ljubav“ postaje ovisnost. Ipak, nada nije izgubljena. Ako osoba koju trebate ne pokušava vas kontrolirati, ne koristi vašu potrebu kako bi vas iskoristila na bilo koji način, možete pokušati pobijediti ovisnost razgovorom, postavljanjem granica i s mnogo drugih ne-očajničkih poteza.

Pronađite nekoga s kim možete razgovarati i tko vam može pomoći postaviti granice. Što je normalno tolerirati, a što ne. Pronađite nekoga kreativnog, tko vam može pomoći osmisliti dnevni raspored i aktivnosti koje ne uključuju osobu koja vam je potrebna.

Ako ste pak u vezi gdje netko inzistira na osjećaju potrebitosti konstantno povrjeđujući vaše osjećaje, prijeti vam kako će vas ostaviti, kontrolira vas ili vam se „osvećuje“ kako bi vam za nešto „vratio“ trebali biste hitno izaći iz takve veze. Takva osoba je spremna svim silama se boriti kako vam nikada ne bi dopustila „jednakost“. Naravno da je teško. Ta osoba vam je potrebnija nego bilo što drugo i vjerojatno ni ne možete zamisliti život bez nje. Vjerojatno ona namjerno potiče takav osjećaj, jer zna kako se osjećate.

Ovdje je nužna pomoć obitelji, prijatelja, ženskih udruga uz čiju podršku ćete se lagano izvlačiti iz ovakve veze.

Neće biti jednostavno, no ipak trebate dati sve od sebe, jer i vi zaslužujete biti uz nekoga koga želite i tko vas želi jednako.

Čovjek koji ima bogat unutrašnji svijet -život,ne plaši se samoće.
Njemu ona dođe kao udisati i izdisati vazduh.To znači da treba da radimo na upoznavanju sebe i svojih potreba,na traženju uporišta u sopstvenim snagama.
Tražiti,da nam neko pravi društvo,da nam ne bi bilo dosadno i da ne bi bili usamljeni je samo kratkotrajnog daha,i na duže staze dovodi do još većeg očajanja i nezadovoljstva.
Svaki početak je težak,pa i ostajanje nasamo sa sobom.

Dajte mi prijedlog za razvijanje i izgradnju bogatog unutrašnjeg života!

drugasansa ::

Čovjek koji ima bogat unutrašnji svijet -život,ne plaši se samoće.
Njemu ona dođe kao udisati i izdisati vazduh.To znači da treba da radimo na upoznavanju sebe i svojih potreba,na traženju uporišta u sopstvenim snagama.
Tražiti,da nam neko pravi društvo,da nam ne bi bilo dosadno i da ne bi bili usamljeni je samo kratkotrajnog daha,i na duže staze dovodi do još većeg očajanja i nezadovoljstva.
Svaki početak je težak,pa i ostajanje nasamo sa sobom.

Dajte mi prijedlog za razvijanje i izgradnju bogatog unutrašnjeg života!

Pocetak je tezak.Pocetak ostajanja sa samim sobom.Samo u pocetku,sama ta pomisao pada tesko.Kako biti sam?Onda shvatis da su to trenutci koji su u zivotu propusteni,da smo sebe nege ispustili usput u letu,i tek kad ostanemo sami imamo priliku da spoznamo sebe.Da otkrivamo sebe,da listamo kao knjigu,i svaki dan da prepoznamo nesto novo u sebi cega nismo bili svesni.Nema mesta nezdovoljstvu i ocaju.Cemu.Mozda deluje suvise skrto,egoisticno,jel se cini da na taj nacin samo mislimo o sebi.Druzenja su lekovita,da na kratke staze,al obogacuju.Predlog za izgradnju bogatog unutrasnjeg zivota?Nemam.Treba sebe ceniti i reci ,ok je pa i ako nebude prilike da budem s nekim ko zna ceniti moje potrebe i uzvratiti ,jer ne ume prepoznati me,rekla bih propusta druga strana ,ne ja.Ne zivim zivot po rasporedu.Ako mi danas nije dosadno ovde na forumu ja cu kuckati dok se ne smorim,kad mi nije zadovoljstvo otici cu u setnju il nesto raditi.Zivot je pun cari samo ih treba otkrivati..............

Sopenhauer
"Mladima bi glavni predmet učenja morao biti taj da nauče podnositi samoću: ona je naime izvor sreće i duševnog mira."
"Samoća je sudbina svih značajnijih duhova."
"U samoći bijednik osjeća svu svoju bijedu; veliki duh svu svoju veličinu."

Barbara Kingsolver
"Samoća je ljudska iluzija. I najtiši korak odzvanja poput groma u svijetu sićušnih insekata pod našim nogama, povlačeći neuhvatljive strune koje povezuju mužjaka sa ženkom, grabljivca sa plijenom, i početak sa krajem. Svaka odluka otvara novi svijet." (Bujno ljeto)
Helen Keller
"Samoća žaljenje je naš najgori neprijatelj i ako mu se predamo nikada nećemo učiniti nešto mudro na ovom svijetu."

Henry David Thoreau
"Nikad ne nađoh druga koji bi bio tako društven kao samoća."

Hermann Hesse
"Samoća je put kojim sudbina želi čovjeka dovesti sebi samome."


Orhan Pamuk
"Samoća je stvar ponosa: osamljenik se na veoma nadmen način utapa u vlastitom mirisu..." (Snijeg)


"Samoća je pozitivna, samoća je zdrava. Užitak je biti svoj."Rainer Maria Rilke
"Ljubav se sastoji u tome da se dvije samoće štite, da budu jedno uz drugu, da pozdravljaju jedno drugu."
Reinhold Schneider
"Postoji samo jedna nada protiv samoće; to je ljubav - ona prodire kroz sve zidove i dopire do najsamotnijeg srca, samo ako se ono otvori."

Theodor Fontane
"Samoća boli, ali ne toliko kao lažna druželjubivost."

Usamljenost uništava zdravlje jednako kao pušenje

Slaba povezanost s ljudima iz naše okoline ne samo što nas čini nesretnima, već može pogubno djelovati na naše tjelesno i mentalno zdravlje,kazu psiholozi.

Usamljenost mijenja naše ponašanje, a djeluje i na povećanje razine 'hormona stresa' kortizola što djeluje štetno na cjelokupni imunološki sustav, visinu krvnog tlaka, a može uzrokovati i depresiju. Znanstvenici tvrde da je šteta koju zdravlju uzrokuje usamljenost, odnosno društvena izoliranost jednaka onoj koju prouzrokuju pušenje i pretilost.

Znanstvenici tvrde da usamljenost smanjuje našu otpornost na bolesti te da nas sprječava u vođenju zdravog životnog stila.

Osjećaj odbačenosti i izoliranosti povećava krvni tlak, razinu stresa, a djeluje i na povećavanje vjerojatnosti oboljenja od Alzheimerove bolesti.

PUTNIK.......
Često se osjećam
kao putnik
na posljednjom peronu
koji preuzima svoje kofere
prepune uspomena,
tražeći u njima
mrvice neke sigurnosti
nekih novih buđenja

I tako uprtim tupim pogledom
pokušavam vidjeti svijet,
a satovi mi bježe,
i otkucavaju ubrzanim tempom
jutro,dan i noć...
I dok promatram te otkucaje
što nose sa sobom
još ono malo
preostalih nada
dugo čuvanih na
samome dnu kofera

Učini mi se ....

Da tamo negdje
u nekom vremenu
na nekom opustjelom
zadnjem peronu
ja ostavih sebe
i kofere života..

SLAVICA D ::

Usamljenost uništava zdravlje jednako kao pušenje

Slaba povezanost s ljudima iz naše okoline ne samo što nas čini nesretnima, već može pogubno djelovati na naše tjelesno i mentalno zdravlje,kazu psiholozi.

Usamljenost mijenja naše ponašanje, a djeluje i na povećanje razine 'hormona stresa' kortizola što djeluje štetno na cjelokupni imunološki sustav, visinu krvnog tlaka, a može uzrokovati i depresiju. Znanstvenici tvrde da je šteta koju zdravlju uzrokuje usamljenost, odnosno društvena izoliranost jednaka onoj koju prouzrokuju pušenje i pretilost.

Znanstvenici tvrde da usamljenost smanjuje našu otpornost na bolesti te da nas sprječava u vođenju zdravog životnog stila.

Osjećaj odbačenosti i izoliranosti povećava krvni tlak, razinu stresa, a djeluje i na povećavanje vjerojatnosti oboljenja od Alzheimerove bolesti.

U pitanju su depresivni ljudi koji stvarnost ne doživljavaju na nivou normalnog čovjeka.
Razmatrajmo zdravu samoću i njene prednosti.

Eto,ja volim kada sam sama,i meni nikada nije dosadno.
Metro mojih misli,žagor mojih osjećanja ,putovanje kroz neistražene predjele moje duše,pa kako da bi bude dosadno.Pišem,čitam,pjevam,slušam muziku,radujem se mom mačoru...pa malo raduckam na Forumu,ih,šta se sve ne može sam.

Usamljena nikad nisam bila, a sad jesam i to mi se ne svidja.Usamljenost je individualna, svako ima pravo da raspolaze sa svojim slobodnim ..vremenom...
Neko bira usamljenost,neko je prinudjen da bude usamljen,neko ima razlog ili cilj da se ..usamljuje..Normalno je da svako voli ..slobodu..i da raspolaze sa svojim vremenom,ali da budes sam, mislim na duze staze nije zdravo, s tim i povezujem...depresivno..stanje.
Samoca,usamljenost, ubija osecanja u coveku,otudjuje se i ogradjuje od socialnog i drustvenog zivota i na kraju postane ..vuk samotnjak...Niko ne sme biti usamljen,niti biti sam jer je isuvise bolno.

Ne osecam se usamljeno i ako sam vec izvesno vreme bez partnera. Trenutno odmaram, posle dugogodisnje veze. Mogla bi Slavica da se potrudi da mi nadje nesto novo hahahahaha
Druga usamljenost za mene ne postoji. Nemam vremena za to. Mozda i jesam usamljena a da to i ne primecujem zbog raznih obaveza. Eto sinoc napisah ovde odgovor, pisala sam 25 min. nesto sto bi napisala sa par min. da mi je komp ok.. Taman sam napisala i da obrisem jedno slovo obrisao mi ceo tekst. Sad pisem ponovo, trosim vreme, tako da opet ne osecam usamljenost ako postoji.
Vreme provodim na poslu, uz knjigu, cvece, decu, rodbinu, muziku, prijatelje, pozoriste, drugare, upoznala sam divnu zenu (na forumu) iz Spanije pa se i sa njom dopisujem i uzivam u meilovima predivnih sadrzaja koje mi salje,forum, cunjanje po kuci pa mi se ponekad cini da mi je dan kratak.
Desava se da me niko po ceo dan ne pozove na mob., a to primetim tek kad stignem uvece kuci, kad pocnu da zivkaju na tel. – svi znaju da dok radim ne volim da me zivkaju bez razloga.
Dok sam samo ovo napisala izgubila sam sat vremena, sinoc sto nije uspelo i danas, pa kako mogu imati vremena za usamljenost?
Veruj mi Slavice i saznanje koliko ti vremena provedes da zakacis one divne slicice, mene cine srecnom. Hvala ti od srca.


Slavicice, druzicemo se mi monogo vise samo da popravim ovaj komp.

Citat :

Neko mi je jednom rekao da sam posebna, drugacija od ostalih, i to mi se svidelo. Sada kada premotam film, povezem neke kadrove, shvatam da je to bila tipicna laz. Nisam drugacija, Nisam posebna. Ista sam kao i sve druge, zeljna paznje, prijateljstva, ljubavi,… spremna da uzmem ali i da dam. Da li zbog toga padam u necijim ocima? Cemu posebnost ako si sam…

Citat :

Neko je jednom rekao da je davanje blagoslov. Da, ja znam da dam, ali je prokleta moja zelja da mi se uzvrati istom merom. Zaboravljam da nisu svi ljudi isti. Neki samo zele da uzimaju, da uzivaju u tome sto im je dato…I da se podsmevaju budali koja im pruza tu nasladu. E, pa, dosla sam do zakljucka das am previse davala, a premalo dobijala. Mislim da je krajnje vreme da se to zavrsi. Ne trazi mi, neces dobiti nista vise od jednog prezirnog osmeha. Sem prezira, vise nemam nista da dam. A opet, da li sam ikada i imala?

Autor nepoznat.............

Ne osecam se usamljeno, bar za sada, ali se necu buniti ako sretnem nekoga da imam svaki dan pored sebe.

Uvek sam vise volela da dajem nego da dobijam. Bila sam srecna a i bicu sve dok budem imala bilo sta da dajem.

Sami ali ne i usamljeni.

Izvor: Sensa, magazin za srećniji zivot.


Čak je i Albert Einstein jednom rekao: „Čudno je to što sam svetski poznat, a tako usamljen.“ Potvrdio je da postoje mnoge kreativne aktivnosti koje možemo da radimo samo kad smo sami

Kada je pre šest godina objavio rezultate svojih istraživanja, nemački futurolog Matias Horx prilično je uzburkao svetsku javnost. Tvrdio je da će u ovom veku biti sve manje sklopljenih brakova, što će korenito promeniti sistem vrednosti i proizvesti potpuno nov način življenja.

U svojim istraživanjima samce je podelio na „samce iz uverenja“, tj. one koji su samački život pretvorili u doživotnu filozofiju, i na „individualiste“, koji su u večnoj potrazi za partnerom i vezom.

Činjenica je da i jedni i drugi stvaraju novu populaciju koja svoje korene ima u generaciji rođenoj pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Pripadnici te tzv. boom generacije odbacili su uvrežene atribute „srećne porodice“ u kojoj se bračni parovi dele na pater familiasa i lepši, slabiji pol, čemu je svakako doprinela bolja obrazovanost žena i njihova finansijska nezavisnost. Ako je suditi po Horxovim predviđanjima, konvencionalnim bračnim zajednicama pišu se crni dani, što bi moglo da znači da će budući naraštaji sve više patiti od usamljenosti.

Pitanje koje sledi jeste da li je moguće biti sam i srećan i mora li se između samoće i usamljenosti nužno staviti znak jednakosti.

Kreativna samoća

Odgovor su dali psiholozi. Psiholog, doktor nauka Ana Kandare Šoljaga, tvrdi da je samoća svojevoljni izbor i da često može da bude veoma korisna.

Naravno, čak i oni koji su u srećnim i skladnim bračnim zajednicama ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to.

Biti sam da bismo se posvetili sebi i svojim potrebama, da bismo sabrali misli i uradili nešto za sebe, najbolji je način da napunimo baterije energijom.

Tu energiju utrošićemo na one koje volimo, a i na poslu ćemo biti kreativniji i efikasniji. Ali kada ta potreba za samoćom postane toliko snažna da nam prisutnost drugih, čak i dragih osoba, počne da smeta, vreme je za paljenje alarma.

Pusto ostrvo

To me je podsetilo na slučaj uspešnog poslovnog čoveka koji ima kuću na jednom od pustih ostrvaca u Kornatskom arhipelagu, gde rado odlazi kad se iscrpe na veoma odgovornom radnom mestu.

Rekao je da je jednom tamo proveo mesec dana u potpunoj samoći. Prve nedelje bilo mu je divno. Druge nedelje počeo je da se oseća usamljeno, a treće se privikao na samotnjački život. Četvrte nedelje počeo je da se grozi i same pomisli da bi neko mogao da ga poseti. Istog trena se spakovao i vratio u civilizaciju.

Malo je verovatno da bi svako od nas mogao da bude u prilici da iskusi tako ekstremne uslove samoće.

Uostalom, čak i reč samoća mnogi izgovaraju s nelagodom i izbegavaju da dođu u situaciju da ostanu sami jer to poistovećuju sa usamljenošću.

Ali po mišljenju psihologa Kandare Šoljage, usamljeni možemo da budemo i u najbučnijem društvu, baš kao i u braku ili na pustom kornatskom ostrvu.

Usamljenost je, dakle, osećaj koji nije naš izbor i proizlazi iz nemogućnosti uspostavljanja kontakta s drugim osobama, a umesto prijatnosti i opuštanja, u nama izaziva žalost.

Usamljeni nisu jedini

Razlozi mogu biti brojni, od objektivnih do onih subjektivnih. Ako je za nama razvod ili prekid dugogodišnje veze, selidba u novu životnu ili radnu sredinu, prekomerne poslovne obaveze ili ako, na primer, patimo zbog nerazrešenih prodičnih odnosa iz detinjstva, ako radije biramo buljenje u televizor ili računar nego izlazak među ljude, ako smo sebični, agresivni, stidljivi, imamo veću potrebu za bliskošću od one koju možemo da ostvarimo u odnosima s ljudima, ako ne cenimo sebe dovoljno – sve su to razlozi zbog kojih možemo biti usamljeni.

Utešna je jedino činjenica da usamljeni nisu jedini na svetu.

Statistike govore da se čak svaki peti čovek oseća usamljeno veći deo života, a sigurno je svako od nas najmanje jednom u životu mislio da nema nikoga uz sebe kada mu je to najviše bilo potrebno.

Dakle, rešenja postoje, samo se treba aktivno uključiti u njihovo pronalaženje. Jer usamljenost je sama po sebi pasivna i usko povezana s depresijom.

Zato sebe treba naterati na akciju koliko god to izgledalo nemoguće, jer ona nije trajno stanje, a neretko je samo lažna projekcija stvarne situacije.

Preostaje nam ili da sednemo i tugujemo ili da potražimo društvo, bilo u knjigama, muzici, telefonskom pozivu, odlasku na neku aktivnost, uključivanju u rad nekih grupa ili bavljenju hobijima.

Samci i samice

Iako ne izgleda tako, dokazano je da se muškarci teže nose s osećanjem usamljenosti od žena. Kulturološko i sociološko nasleđe nametnulo im je neprijatnu ulogu „nesalomljivih“ bića koja ne smeju da pokazuju osećanja i koja moraju da budu uspešnija od konkurenata ako žele da budu prihvaćena i priznata.

Zbog toga teže sklapaju prijateljstva i imaju manje prijatelja nego žene.

Čak i kada žele da uspostave kontakt sa ženama, tvrde da su u mnogo nezahvalnijem položaju.

U maloj anketi sprovedenoj među nekoliko kolega i prijatelja, zaposlenih samaca u najboljim četrdesetim, svi su se žalili na sličan problem, a to je da su se umorili od pokušaja i promašaja, te da im je dojadio šablon koji od njih zahteva povlačenje prvog poteza: „Vi žene ste neverovatne! Izađete nadajući se da ćete nekog upoznati, a kada vam taj neko priđe, gledate ga s visine kao roda gnjurca. Dobro, možda je to zato jer su vam već dosađivali i pre, ali i nama je dosta tih poraza. Neki put kada razmišljam o izlasku, radije ostanem kod kuće i čitam knjigu“, rezignirano je rekao jedan od njih.

Drugi, novinar koga bi futurolog Horx verovatno svrstao u kategoriju individualista, rekao je o svom samačkom životu: „Kada mi je teško, preostaje mi telefon i zvanje prijatelja. Još se ne osećam usamljeno i nesrećno jer imam sreću što se uglavnom krećem u društvu novinara samaca i samica. Ali kad kažeš novinari samci, zar to nije pleonazam?“

Na pitanje da li bi menjao samački život za bračnu zajednicu, odgovorio je: „Sigurno da bih. Ali u vreme kad su se svi moji vršnjaci ženili, ja sam morao teško da radim da bih zaradio za stan i hranu. Naravno, tu je bila i strast prema novinarstvu, zbog koje sam ponekad bio u stanju da ostanem u redakciji i pišem tekst cele noći. Koja bi normalna žena to podnosila?“

Treći je pokazao mnogo više razumevanja za ženske probleme: „Mislim da smo mi u ovom slučaju u povlašćenom položaju. Sama reč samica ima u našem jeziku i drugu konotaciju – zatvorska ćelija za jednog zatvorenika. U reči samac nema tog dualizma. Kad žena napuni četrdesetu, za velik deo muškaraca postaje nevidljiva. Zbog toga žene moraju mnogo više da se trude oko svog izgleda nego njihovi muški vršnjaci, jer mi, za razliku od vas, s godinama i brojem sedih dobijamo na privlačnosti. A i mlađe devojke danas su mnogo neposrednije i ne žele da gube vreme, pa često prilaze prve.“

Dve celine

Ženski deo samačke populacije većinom smatra da se muškarci boje samostalnih i uspešnih žena, a kad su morale da biraju između karijere i braka, izabrale su ovo prvo jer su bile uverene da im obrazovanje i finansijska nezavisnost garantuju veću sigurnost od potpisa kod matičara.

A kao što je poznato, danas je mnogo više uspešnih poslovnih žena nego muškaraca prepunih razumevanja koji će pristati da žena veći deo radnog dana nije kod kuće, a kamoli da ponekad mora zbog posla da odsustvuje i uveče.

Ipak, zbog potrebe za boljim životnim standardom poslednjih godina sve više muškaraca pristaje na kompromis zbog popunjavanja kućnog budžeta.

Svejedno, većina samaca i samica smatra da je mnogo stresnije sklopiti brak samo da bi se zadovoljila forma nego imati ispunjen samački život. A zaposlene žene uglavnom ga imaju. I većina njih na život udvoje gleda kao na skladnu zajednicu koja bi trebalo da traje do kraja života, prepunu uzajamnog razumevanja, podrške, deljenja osećanja i zajedničkih interesa, ali i obaveza, što je, smatraju, prilično teško postići.

Ipak, optimistički su uverene da sa četrdeset i više godina imaju veće izglede da dosegnu takav odnos jer na temelju stečenog iskustva one od potencijalnog partnera više ne očekuju da bude njihova druga polovina, već da budu zasebne celine koje se nadopunjuju.

Bez obzira na pol, svi su se složili s tvrdnjom da je u dvadesetim ili ranim tridesetim mnogo lakše sklopiti nova poznanstva jer su tada izlasci s prijateljima, druženja i zajednička putovanja mnogo češći nego u fazi ženidba-udaja-posao-porodica.

Upravo zbog tih konvencija samci smatraju da su pod neprekidnim pritiskom okoline koja od njih očekuje klišeizirano ponašanje i uništava im individualnost jer svaka drugačija odluka postaje neprihvatljiva.

U međuvremenu, kažu, stvorene su i navike koje se teže uklapaju u život udvoje, pa onima koji nikad nisu bili u braku ili dužoj vanbračnoj zajednici, ali i onima koji su iz nje upravo izašli, u tim srednjim godinama nije lako da pronađu pravog ili pravu. Ali i ovde su rešenja nadohvat ruke.

Jedno od njih je manje optimistično i nije za nestrpljive jer treba čekati do penzije. Naime, dokazano je da se ljudi u penziji u proseku osećaju manje usamljeno od zaposlenih ili, bolje rečeno, prezaposlenih. Posle isteka radnog staža mnogi penzioneri obnavljaju stara prijateljstva, okruženi su unucima ili imaju više vremena za druženja i bavljenje hobijima, pa lakše sklapaju i nova poznanstva.

Novi početak

Svi oni koji nemaju vremena da čekaju do penzije neka se odmah ugledaju na penzionere. Trebalo bi da postanu opušteniji i pristupačniji u komunikaciji i da odvoje vreme za zabavu i razonodu u društvu.

Čak ni internet stranice za upoznavanje nisu loš izbor. Ne da bismo nekog upoznali i odmah ušli u novu vezu, već zato da bismo stekli rutinu i ležernost u komuniciranju s nepoznatim ljudima, razvili sposobnost prepoznavanja različitih karaktera i tako brzo naučili da percipiramo šta nam odgovara, a šta ne.

Preduslov je da zalečite traume zbog neuspešnih pokušaja, a dobar novi početak je i planiranje narednog vikenda, nedelje ili meseca.

Različiti kursevi za usavršavanje znanja istovremeno su mesta za upoznavanje i najbolja terapija za podizanje samopouzdanja, a ako se uključimo u bilo koju humanitarnu akciju, videćemo da postoje zaista nesrećni i usamljeni ljudi kojima je naša pomoć i te kako potrebna.

jos uvek ne, kako i mogu biti kad uvek imam drustvo

Usamljenost je mučna i bolna i nije ograničena na fizičku samoću. Mnogi pokušavaju da pobegnu od usamljenosti tako što će se stalno nalaziti u nekoj gužvi i biti neprekidno okruženi ljudima. I, naravno, u tome ne uspevaju. Osoba se može osećati očajnički usamljenom i onda kada se nalazi među ljudima.

Šta stvara osećanje usamljenosti? To je utisak osobe da je drugi zapravo ne primećuju. Da na nju ne obraćaju pažnju. Da ih ne zanima. Da su prema njoj ravnodušni. Da je ne razumeju i ne uvažavaju.

Usamljena osoba se oseća izneverenom, napuštenom, zanemarenom, odbačenom, nepoželjnom, što često podriva njenu veru u sebe i podstiče osećanje lične bezvrednosti.

Usamljena osoba je veoma kivna na svet koji je ne razume, bez obzira da li je ova ljutnja prigušena i prikrivena ili se ispoljava na otvoren i napadan način.

Naravno, čovek se zaista može naći u okruženju koje mu ne odgovara i koje ga suštinski ne razume. Ali ljudi koji pate od hronične usamljenosti ili uopšte ne pokušavaju da pronađu sebi prikladnije društvo ili se u svakom društvu osećaju jednako usamljenim, jednako zanemarenim.

Korisno je, međutim, da se osoba uvek zapita da li drugi za nju zaista ne pokazaju dovoljno interesovanja i uvažavanja ili ona to zapravo zahteva previše? Možda traži da uvek bude u centru pažnje, da joj se uvek povlađuje i odobrava pa neispunjavanje ovih zahteva doživljava kao nepravedno odbacivanje i okrutnu ravnodušnost? Preterani zahtevi za tuđom pažnjom i odobravanjem su čest uzrok osećanja usamljenosti.

Dalje, šta je sa interesovanjem usamljene osobe za druge ljude? Koliko pažnje, brige, topline, razumevanja ona poklanja drugima? Želi li i ume li da daje, ne samo da prima? Oseća li se iznutra iskreno i duboko povezana sa ljudima ili je sa njima prekinula svaku unutrašnju vezu? Mora se osećati usamljenim onaj koji je iznutra prekinuo vezu sa drugima iz jednostavnog razloga što se sam osamio.

I, naravno, uvek se moramo vratiti na suštinsko pitanje. Šta je sa našim interesovanjem za sebe same? Jesmo li sebe zanemarili pa nam se zato čini da nas drugi zanemaruju? Jesmo li sebe napustili pa nam zato izgleda da nas drugi napuštaju? Jesmo li sebe odbacili pa zato verujemo da nas drugi odbacuju?

Usamljenost nije odnos drugih prema nama već nas prema drugima i prema sebi samima. Ko održi i razvije živo interesovanje za sebe i ljude oko sebe nikada se neće osećati usamljenim jer nikada to neće ni biti.

Citat :

Dišu uz mene zvuci drukcije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.

Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To plače najveći vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

Srećan

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih zelja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Duško Trifunović