DEMONI U LJUDSKOM I POLULJUDSKOM OBLIKU

У борби са старом вером црква је сматрала за свој главни задатак да одстрани такозвана највећа паганска божанства. Данас је преовладало мишљење да цркви нису нарочито сметала демонолошка бића, тако да их је "остављала", углавном, "на миру". Када је, дакле, реч о демонима, према мишљењу митолога, њих има приличан број.

Условно све демоне могли бисмо поделити сходно следећим принципима, на демоне а) према њиховом пореклу, тј. да ли су то манистички демони, тачније, демони из култа душе умрлих предака, или је реч о демонима природе, што је само други назив за демоне из подручја култа предака или култа природе, затим, б) према месту боравка - да ли бораве крај огњишта, испод прага, на раскршћима, гробљима - што је сагласно њиховом манистичком пореклу, или на планинама, у језерима, крај извора, у води; потом, в) према њиховим функцијама; тачније, према моралним особинама, да ли је реч о "добрим" или "злим демонима"; и коначно г) према спољашњем облику у коме се показују; да ли је реч о људском облику или о хибридној форми појављивања.



1. Вампир

„Вукодлак се зове човјек, у кога (по приповијеткама народним), послије смрти 40 дана, уђе некакав ђаволски дух, и оживи га (повампири се). По том вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако га преко њега мртва прелети каква тица, или друго какво живинче пређе: за то свагда чувају мрца да преко њега што не пријеђе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу [...] и стану погађати ко се повампирио". /Вук Караџић/

Према народном веровању, како нас обавештава Вук Караџић, вампир припада кругу демона везаних за култ предака. Станиште вампира је гробље; вампир је мртво тело које је "оживело", устало у глуво доба ноћи из гроба и лута по околини, и при томе често дави људе по кућама и пије њихову крв. У принципу, реч је о својеврсном облику преанимистичког демона у форми "живог леша", те се за вампира и каже да припада аниматистичкој структури, као специфичној форми анимизма. Како предупредити појаву вампира, односно, како га, ако се појавио, упокојити? Постоји низ обредних радњи које се предузимају у погребном култу. Поступак "начињања" сумњивог мртваца, или уопште сваког мртваца, представља само другу форму некадашњег потпуног уништења, тежњу да се умрли привеже за гроб, да му се спречи излазак.

1 - Како настаје вампир? Вампирима постају најпре људи који су умрли неприродном или превременом смрћу, у првом реду самоубице; или који су умрли од задобијених рана, од неке епидемичне болести; који су недовољно ожаљени', 'људи преке нарави', који се нису исповедили, умрли у мраку, без свеће; рођени у зао час, у суботу или на славу; вампиром чешће постају умрли мушкарци, ређе жене; посебно се у вампире претварају млађи људи. Како видимо, вампирима могу постати људи и без своје кривице, уколико, на пример, у погребном култу нису обављене све неопходне предрадње: "начињање", односно ако је умрлога у току ноћи прешла мачка, кокош; кога је убио гром. Исто тако, вампирима могу постати и људи који су изненада умрли или насилно уморени, као и они који су отишли незадовољни са овога света. Постоји специфично јужнословенско веровање да се покојник може преобратити у вампира у току 40 дана после сахране; у том времену он је невидљив или се пак показује у облику сенке.
Ако у том времену вампир не буде упокојен, он ће од попијене крви стећи изузетну снагу да може дуго живети међу људима, не враћајући се у гроб.
У принципу вампир може да поприми облик животиње која је прескочила његово тело пре погреба, на пример мачке, пса, кокошке, нешто ређе краве, белог коња, јагњета, жабе. Родбини се показује у људском облику, а осталима у облику животиње (в. Ет. Слов, 1995: 283-284).

Према народном веровању, у вампира се претвара сваки онај мртвац-преко кога се другом човеку даје предмет или се рукује, па чак и ако је на умрло тело пала сенка; у вампире се претварају и они који су сахрањени с дугим ноктима; вампир настаје и онда када је умрли сахрањен у одећи која је плетена за време "Вучје недеље" - Мратинаца, или, пак, од мртваца чија је мајка за време трудноће јела месо животиње, коју је оњушио или заклао вук; најзад, у вампира се преображава и сваки неокупан мртвац (Георг., 1993: 196-197). Једном речи, вампир се, најчешће, појављује као зао демон, али не безусловно, и не у толикој мери "зао" као што то може бити други демонски лик вештица. Вампир, са једне стране, може бити крволочан, али, такође, он каткада може помагати својима у кући.

3 - Како упокојити вампира?
Већина наших митолога ослања се на Вуково одређење вампира, односно вукодлака, чије смо одређење већ дали. Остаје нам да наведемо део који се односи на питање: како се у народу препознаје гроб из кога ноћу излази вампир? Када се у селу појави вампир тада људи из села учине следеће:

"узму врана ждријепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак: јер кажу да такови ждријебац неће, нити смије, пријећи преко вукодлака. Ако се о ком увјере и догоди се да га ископавају, онда се скупе сви сељаци с глоговим кољем [...], па раскопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а они га избоду онијем кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога вукодлака нађу у гробу а он се угојио, надуо и поцрвењео од љуцке крви ('црвен као вампир'). Вукодлак долази кашто и својој жени (а особито ако му је лијепа и млада) те спава с њоме; и кажу да оно дијете нема костију које се роди с вукодлаком. А у вријеме глади често га привиђају око воденица, око амбара житнијех [...]. Кажу да све иде са својијем покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу".

Верује се да деца рођена из везе са вампиром и сама постају вампирима или вампировићима. Управо су ти људи способни да виде и убију вампира.
Деца вампира немају сенке; код њих се запажа изразито велика глава.
Ловци на вампире су, дакле, његови потомци, али и особе рсфене у суботу, које су у стању да виде и осете његово присуство. У једној приповеци В. Врчевића налазимо занимљив и истинит опис случаја у једном селу у коме се појавио вампир. "Неки говораху, да се појавио вукодлак; други: није него тенац; трећи: није него вјетрогоња; а многи, да је некаква ђавоља приказа'' (Врчевић, 1881: 51). Реч је о томе што је нека неверна жена, удовица, по смрти мужа занела дете са другим мушкарцем, па је била приморана да сељанима објашњава како је ето њен покојни муж, поставши вукодлак, долазио ноћу у њен кревет и она тако остала трудна.

"Мој покојни муж Милутин претворио се је у вукодлака, и сваку ноћ ево га к мене у бијело обучена кроз једну мазгалу од зида; сваки пут кад је од мене полазио у зору кад први кокоти запоју, запријетио би ми: ако икоме кажеш да к теби долазим, знади да ћу најприје тебе па све твоје, до девете капље крви, смртном косом пожњети".

Сељани упиташе попа да ли је тако што могуће:

"Може ли се, попе, млад човјек повампирити и своју вјенчану жену затрудљети? - Поп им каже: може, ако се родио у крвавој кошуљици, или ако је про њега, док је у кући мртав лежао, каква четвероножна или нечиста животиња прешла".

Сељани се тада договоре да у прву наредну недељу оду на гроб умрлога рекнавши себи:

"ако га нађемо надута и црвених очију, пробости ћемо га трновим коцем, а поткинут му жиле испод кољена ножем црних корица, па више неће никад долазити; а ако се буде распаднуо, твоја невјеста није с Милутином затрудњела, него - како се по селу ћука - с неким другим". (Врчевић, 1881: 60-61). Испоставило се да леш природно труне, те ни говора о вампиру!
Како смо видели, покров је стални атрибут вампиров, зато што је он хтонични демон. Чајкановић је међу првима поставио хипотезу да је наш највећи врховни бог хтонично божанство, које у ствари и није "првобитно био ништа друго него највећи и најстарији вампир". "Телесне везе између божанства или демона и смртне жене познат је и омиљен мотив у митологији". Дакле, као велики љубавници јављају се нарочито хтонична божанства и демони; у тој су групи и змај и донекле вампир.

Занимљив је топоним са основом "вампир" у Србији, у околини Пожаревца: Вампирача. У Невесињу постоји планина Вукодлачица. Врло је индикативно да се у Истри, у околини Перунковца, на коме простору, иначе, налазимо бројне топониме српске језичке редакције, два пута јавља топоним Тенчићи - као назив мањих насеобина. У Бугарској, у плевенској области, постоји занимљив топоним Тенча, који би могао указивати на другу варијанту "вампира" у форми "тенац". И иначе се за некога ко се повампирио у источној Србији и северозападној Бугарској каже: "утенчио се".

2. Вештица и мора

"У Кучима вјештица се, веле, рађа у црвеној кошуљици коју мајка од свакога крије и предаје ју шћери кад ова буде пунолетна и способна за кобно дјеловање'. У Грбљу вјерују: 'Које се дијете роди с тљеницом природном, која се овђек зове крвава кошуљица, ако је мушко ваља да буде вједогоња, а ако је женско да је вјештица" . /Тихомир Ђорђевић/

"У Гацку, кад која вештица хоће кога да умори, дође нада њ, па га удари оном шипком преко прсију. Прса се отворе и она извади срце намењујући каквом ће смрти он умријети и до колико дана" /Л. Грђић-Бјелокосић/



1 - Вештица је женски корелат вампира, како је "вештицу" одредио Тихомир Ђорђевић, приметивши како постоји и доследно мушки облик вештице у језичкој форми "вештац". "Вештица је женскиње, а вештац је мушкиње, или, како је то у једном нашем речнику објашњено, вештац је 'мушко што је женско вјештица'. И за вешца има у народу различитих имена: вјештац, вештер (у Скопској Котлини) [...] полуноћанин (у селима под Фрушком Гором)" (Ђорђевић Т., 1989; 53). Следећи већ објављени материјал из народног веровања, Вук Караџић га је синтетисао у целовитој слици о вештпци коју је описао у Рјечнику.

"Вјештица се зове жена која има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу: кад нађе човјека гдје спава, а она га удари некаквом шипком преко лијеве сисе те му се отворе прси док извади срце и изједе, па се онда прси опет срасту".

2 - Како постаје "вештица" и који су њени атрибути.
У Скопској котлини постоји веровање да вештицом постаје стара жена после смрти. За овај став има више потврда у етноматеријалу и у веровању народа источне Србије, по коме вештице, као и вампири, живе у гробљу и отуда излазе ноћу па "море децу". Вук Врчевић је средином прошлога века забележио како "права вештица има крст под нос, свака злокобница по неколико брчних длака, а мађоница намрскана чела и крваве печате по образу. А да су највише похлепне на луду ђецу" (Врчевић, 1881: 93). Имајући све то у виду може се казати да вештица и вамиир припадају реду преанимистичких хтоничних демона.
Вештица је демон везан само за једну уже сродничку, породичну заједницу. Индикативна је наша пословица: "Вјештица на своју крв трчи'', односно стихови из једне песме: „Вештице су ме изеле:/ Мајка ми срце вадила". За разлику од вампира, који углавном сише људску крв, вештица се храни људским срцима и џигерицом. Вештице врше своје послове преко целе године, пре свега ноћу, а што се годишњих доба тиче, врло су опасне и насртљиве у пролеће и то за време Белих поклада. Честа одбрана од вештица је и бели лук, будући да се "на санскритском језику назива бели лук убица сатвари" (Софрић, 1990:250).

Према народном веровању, вештицом постаје жена која је продала душу ђаволу или у коју се уселио ђаво, затим, која је зачета у одређеном, судбоносном тренутку, најзад, која је као и "вукодлак" рођена у "крвавој кошуљици" или је дошла на свет у последњој месечевој мени. За вештицу је карактеристично да може попримити бројне облике; најчешће форме њене метаморфозе су лептир, ноћни лептир или црна птица, кокошка, ћурка, гуска, ређе - жаба, мачка, пас, вук. Њене су хипостазе искре, светлуцава тела. Верује се да док вештица спава њена душа лети у виду лептира и чини штету људима. Као и хала, и вештица може предводити градоносне облаке, али према руским изворима она може и "штитити усеве свога села од градоносних облака", при чему се за то време њено тело, као год и тело Здухача или Змаја, налази у стању успаваности, и при томе се наводе примери са острва Брача (Ет. Слов, 1995: 367).
У источној Србији сматра се да на Ђурђевдан вештице "обирају" људима млеко. Т. Ђорђевић (1989: 7) је цитирао занимљив опис "вештице" у народном веровању из пера Т. Драгачевића.

"У Босанској Крајини се приповеда како је неки човек имао жену за коју је народ у околини викао и сумњичио да је вјештица, али он у ње ништа није могао примјетити. Једна га бака посвјетује и он једне ноћи устане и почне будити жену, али је није могао пробудити. Он окрене жени главу гдје су биле ноге и запали вид (свијећу), па ће пазити када ће се пробудити. Кад су први орози запјевали долети у кућу мала, сињава птичица и стане облетати око жениних ногу гдје је прије била глава, и најпосле је стала тужно црвчати. Човјек окрене опет жену онако како је и прије лежала, а птичица улети жени у уста. Жена се на то протегне и пробуди. Човјек јој све каже што је било, али она није хтјела вјеровати, а кад ју стане бити призна да је вјештица'".

Према веровању нашег народа, "ако се неки зао дух претвори у лептира, кокошку или другу коју животињу он постаје вештица". Вештице се најрадије окупљају на ораху, гумну, а најчешће се појављују од Божића до Богојављања, у време "некрштених дана", када је по веровању "доњи свет отворен", тако да тада по земљи шетају вештице, авети и све друге нечастиве силе.
Вештица која лети ноћу сија се као ватра (Василев, 1985: 158). Занимљиво је народно веровање да жена која је вештица, кад из ње изађе зао вештичин дух, њено тело лежи као мртво, и када би јој човек окренуо главу где су јој ноге, она се не би више пробудила. Наш народ, када види увече лептира, односно лептирице које облећу на светлу, најпре помисли да је то вештица. Како се према веровању може установити која би то жена била вештица? Када се посумња да је нека жена вештица, сељани такву особу вежу и баце у воду да виде може ли потонути, јер је уврежено мишљење да вештица не може потонути. Па ако сада таква жена потоне, народ је извуче напоље и пусти, а ако не може потонути, они је убију, дубоко верујући да је вештица.