CARSTVO MISTERIJE

Gost

VELIKA ZABLUDA

'Oslušni mu srce!'
'Ne kuca'.
'Znači - gotovo je'.
Dijalog sličan ovome vođen je vekovima, i vekovima je činjena ista greška: sahranjivali su ljude čije je srce prestalo da kuca, jer je smatrano da bez rada srca - život više ne može da postoji. Kakva zabluda! Čak i kad srce prestane da kuca - život može i dalje skoro sasvim normalno da se odvija. Jedan francuski kardiolog, koji je u Indiji boravio sa pokretnim elekrokardiografom zabeležio je na traci mnoge slučajeve živih ljudi čije srce na osetljivom instrumentu nije davalo znake života. Reč je naravno o poklonicima joge. Jedan francuski stručnjak za jogu pre 35 godina javno je demontrirao lekarima i svim zainteresovanim da je čovek u stanju da živi, a da mu pri tome srce ne kuca. Pod kontrolom više lekara je privezan za mnoštvo instrumenata koji su merili sve životne funkcije, a on je u više navrata zaustavljao rad sopstvenog srca po tri minuta, a nekad i duže. Američki istraživač dr Vatson zabeležio je u Indiji slučaj fakira koji je bio u stanju da zaustavi u potpunosti rad srca - 12 minuta.
U školi se i danas uči da je osnov života - krvotok, i cirkulacija krvi u organizmu. Osnov svega je, naravno, srčani mišić: on tera krv kroz telo, zahvaljujući njegovom radu mi živimo. Zanimljivo je, sa stanovišta danas razvijenih tehničkih nauka, pobliže osmotriti ovu teoriju: da li je srčani mišić zaista u stanju da svojom snagom, potpomognut kontrakcijama arterija, potera krv do najsitnijih kapilara, kilometrima dugim putem kroz organizam? Hidroinženjeri tvrde - da nije. Čak je pravljen i eksperiment: uvećani krvotok, pumpa snage srca, u odgovarajućoj srazmeri, i - pun promašaj. Tečnost gustine krvi nije stigla ni do krupnijih krajeva sistema, a kamoli do kapilarnih žilica.
Nvešćemo odmah primer od pre skoro 40 godina kada je jedna devojka dovedena u bolnicu zbog trovanja barbituratima. Konstatovani su svi znaci smrtnog slučaja. Na svu sreću jedan novinar je zamolio da još jednom bude izvršena kontrola rada srca, kardioskopija, ali da instrument bude povezan sa zvučnim signalizatorom, koji lekari ređe koriste. Molba mu je uslišena, i kad je već i njega napustila nada, začulo se spasonosno 'bi-bip'. Zahvaljujući hitno izvedenoj reanimaciji, devojka je preživela. Kod trovanja barbituratima dolazi do zaustavljanja krvotoka, i simptoma koji su veoma slični smrti. Lekari su se posle objavljivanja ovakvih slučajeva pozabavili mišlju - kako bi to izgledalo da se ne samo u slučaju sa barbituratima, već prilikom svakog konstatovanja prestanka života - upotrebe svi raspoloživi metodi reanimacije: ostalo je otvoreno pitanje koliko bi života na taj način bilo spašeno i koliko bi manje ljudi bilo živo sahranjeno.

Mnoge smrti su se zaključile na osnovu prestanka disanja i odsustva pulsa. Koliko je to danas bespredmetno, ilustruju i današnje operacije na sniženim temperaturama, na kojima se srce zaustavlja samo od sebe. Da se, nekim slučajem u operacionoj sali neke savremene bolnice danas zatekne hirurg iz prve polovine XIX veka - ne bi mu sigurno bilo jasno zbog čega se njegove kolege petljaju oko 'leševa'. Bez pulsa, pod narkozom, on bi pacijenta glatko proglasio mrtvim. Da ne govorimo o operacijama srca, gde njegovu funkciju obavlja aparat, dok druga mašina radi umesto pluća.
'Ukoliko priznamo, izgubićemo klijentelu. Svi će da pređu na kremiranje!' - izjavio je u jednom razgovoru direktor firme koja se bavi sahranama u Parizu. Reč je o priznanju činjenice da kod svakog otkopavanja starog dela groblja, u kome se oslobađaju mesta za nove pokojnike biva pronađen isuviše veliki broj skeleta sa izlomljenim prstima, i tragovima noktiju, pa čak i kostiju u unutrašnjem poklopcu sanduka: tragovima uzaludnih pokušaja pogrešno sahranjenih da se izvuku iz groba.

GLEDAO SOPSTVENU SAHRANU

Navešćemo slučaj Huana G. iz Španije koji je preživeo svoju smrt pod zaista neuobičajenim okolnostima. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći, u toku noći i lekari hitne pomoći su ga bez većeg problema proglasili mrtvim, a zatim je kolima hitne pomoći prebačen do bolničke mrtvačnice. Stavljen je u sanduk-frižider, na temperaturu od -6 stepeni, i tu je ostao celih pet dana, dok nije otkriveno njegovo poreklo, s obzirom da u trenutku nesreće nije imao nikakva lična dokumenta kod sebe, a niko u tim danim nije prijavio njegov nestanak. Kada je otkriveno ko je, bio je prebačen u rodno selo, gde je trebao biti sahranjen. Sam Huan je kasnije pričao kako je, u trenutku kada je osetio toplinu, prilikom vađenja iz frižidera, imao utisak da se budi iz nekog dugog i teškog sna. Nije bio svestan gde se nalazi, znao je samo da ga nekuda voze, ne pretpostavljajući uopšte da se nalazi u mrtvačkom sanduku. Shvatio je o čemu je reč tek kada je na odru u kući čuo plač i glasove porodice, koja ga je oplakivala, ali nije bio u stanju da ispusti glas, ili da prisutnim da bilo kakav znak da je živ. Nešto kasnije je, pri svetlosti sveća, kroz proreze očnih kapaka koje nije bio u stanju da pomeri, video uplakana lica svojih najbližih. Nije znao koliko je vremena prošlo od časa kada su ga okupali i obrijali, pripremivši ga za sahranu. Bio se nadao da će primetiti koliko mu je brada porasla za vreme dok je 'bio mrtav', ali na taj detalj izgleda da niko nije obraćao pažnju. Obukli su ga svečano, i preneli u kapelu. Tu je prisustvovao sopstvenoj sahrani. Virio je kroz sopstvene oči na okolinu, na rođake, i video ono što bi mnogi voleli da vide - kako se ko ponaša u trenutku kada se oprašta od njega. Kada je ceremonija bila završena, rodbina se razišla, a na scenu su stupili grobari. Premestili su ga iz sanduka u kome je bio smešten u bolnici u obloženi sanduk za sahranu, koji je pripremila rodbina. Da nije bio nešto kratak za Huanov stas, verovatno bi ostao sahranjen zauvek. Ovako su grobari imali muke da mu smeste noge u prekratak sanduk, i jedan se dosetio da bi to lakše moglo da se izvede pomoću čekića. Kada je prvi put udario čekićem po potkolenici, ne bi li je nagurao u sanduk - grobar je spasao život Huanu: bol koji je osetio, pomešan sa željom da pokaže neki znak života i strahom da ne bude živ sahranjen, izazvao je reakciju koja se ne očekuje od mrtvaca: kriknuo je. Grobari, navikli na svakodnevni kontakt sa mrtvima, nisu baš lako preživeli susret sa živim čovekom. Pobegli su glavom bez obzira. Huan je trenutak posle toga uspeo sam da izađe iz sanduka. Grobari su u međuvremenu došli ksebi, vratili se nazad, dali mu čašu vode i pozvali lekare. Posle nekoliko dana vratio se kući, kao da se nikada ništa nije desilo. Posledice su bile zanimljive: promenio je ranije pripremljen testament, jer mu se činilo da su žena i sin kojima je ostavio imanje, pokazivali na sahrani više radosti nego tuge. Zanimljivo je da je Huan odbio svaki razgovor sa novinarima o svom 'periodu smrti'.
Samo u mediteranskim zemljama, za koje se imaju pouzdani podaci, govori se godišnje o više od dvestotine slučajeva živih - sahranjenih. Možda je prava sreća umreti u Španiji i Grčkoj, gde postoje običaji brzog sahranjivanja, i otvaranja groba posle nekoliko dana. Šta da rade oni kod kojih je običaj da se u zemlju spušta jednom zauvek?

Gost

TAJNA KRISTALNE LOBANJE

TAJNA KOJU I VREME LJUBOMORNO ČUVA

DOSPELA je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo stvaraju legende, današnja tehnologija ne može nikako da napravi nešto slično, a nezamislivo je da je u ona vremena mogla biti napravljena primitivnim oruđem koje su ljudi tada koristili.Tvrdi se da je to najtajanstveniji predmet na svetu.Čudo izrađeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na ljudsku lobanju u prirodnoj veličini.Vrednost kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i zašto, kome je služila ?!
Kruže glasine da ona ima neobične moći, ljudi koji su joj se našli u blizini primećivali su kod sebe čudne promene.Kakvu tajanstvenu silu poseduje Kristalna Lobanja?Može li da isceljuje ili da transformiše čovekovu psihu?
Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova Lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.Mičel- Hedžisa. Pronađena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova) u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja.I samo njeno otkrivanje obavijeno je misterijom i intrigama.
Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog izotopa ugljenika, nemožemo odrediti tačnu starost Kristalne Lobanje.Pretpostavlja se da je njena starost 12.000 godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina.Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem Lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj, ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava.Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je nastao kristal, a ne i vreme kad je Lobanja izrađena.Pitanje je i zašto je Lobanja izrađena baš od kvarcnog kristala, kad je on izuzetno tvrd materijal koji je težak za obrađivanje.Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo stene, a zatim brušenjem rađeni neverovatno precizni detalji.Tvrdi se da Kristalna Lobanja ima čudesna isceliteljska svojstva i da sadrži telepatske informacije o poreklu ljudskog roda.Smatra se da je načinjena ili korišćena u mitološkoj Atlantidi.
Na osnovu toga što je Kristalna lobanja pronađena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je korišćen u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda.

Jedno vreme, naročito četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju.Za nju su verovali da je 'Lobanja Strašnog suda' i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti.Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj.Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija.Dolazak do ovih podataka i njihovo pronalaženje biće moguće tek kada naučimo da crpimo znanje iz ivog kristalnog kompjutera.
Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere.Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju.Izgleda da je on bio trgovačko središte za kakovac.Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja.Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere.
U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere.Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine posle Hrista.Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao ili se odselio.
Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji.Kristalna Lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima.Počelo je 1964. kada je Ana Mičel Hedžis odnela Lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend.Oni su 6 godina proučavali Lobanju u svom stanu u Kaliforniji.Jedne večeri kad su zaključili da CARSTVO MISTERIJE Kristalnalobanjarefleksija

CARSTVO MISTERIJE Kristalnalobanjarefleksija

je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je Lobanja.Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru.Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u Lobanju.Kako, to niko ne zna!Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku.U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni.Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod Lobanje u njene očne duplje.Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo.Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija.Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan.Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje.Zadnji deo lobanje je majstorski izrađen kao sočivo modernog fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje.Na Lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi.Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji.To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu.Vilična kost je odvojena i može da se skida.Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole!Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca.Prsten se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta.
1970.godine Kristalna Lobanja odneta je u Hjulit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja.To je jedna od vodećih laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja.laboratorije su sprovele dva osežna CARSTVO MISTERIJE Kristalna%20lobanja2

istraživanja.Posle toga jedan od zaposlenih je izjavio: ''Nema načina da se utvrdi starost Lobanje.Verovatno su mnoge ideje o misterijama i zlu koje kruže o Lobanji, potekle od njenih očiju.Pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja dobija se beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti.To može da deluje vrlo hipnotički.' I u samoj laboratoriji Lobanja je izazivala uzbuđenje i nemir.Ni profesionalco koji su tamo radili i koji su poznavali do najmanje sitnice kristale i njegove osobine, nisu ostajali imuni na Lobanju.Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvođači kristalnih komponenti sa najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da izrade Lobanju sličnu ovoj.Ili šta je izjavio jedan od kristalografičara iz laboratorije Hjulit Pakard-a : '…ova prokleta stvar jednostavno ne bi trebala da postoji!

Kristali na neki tajanstven način mogu da utiču na ljudsku svet.I bračni par Dorlend koji je ispitivao Lobanju nije izbegao mentalnin efektima Lobanje.Sve godine dok su ispitivali Lobanju nisu pušili niti pili alkohol i kafu, a postali su i vegetarijanci.Na neki čudan način Kristalna Lobanja uticala je na njihovu svest.I drugi ljudi koji su se prvi put susreli sa Lobanjom, reagovali su na susret sa njom.Neke je hvatala sanjivost a neki su imali problema sa disanjem ili lupanjem srca.Kod nekih ljudi kao da je stimulisala čulo mirisa i stvorila utisak da emituje aromu mošusa, koja je bila neopisiva.U prisustvu Lobanje neki ljudi su čuli laki hor glasova ili zvonjavu praporaca.
Filis Geld koautorka knjige 'Poruka Kristalne Lobanje' je napisala: 'Verujem da Lobanja može da se upotrebi kao duhovni fokus da se izvuku mudrost i znanje iz kolektivnog nesvesnog.Kristalnu lobanju porede s kristalnim sveznajućim kompjuterom koji samo čeka da otkrijemo pravi pristupni kod'.
Šta god Vi mislili o Kristalnoj Lobanji i njenoj nerazrešivoj misteriji, znajte da psiholozi ne preporučuju da sebe dovodite u izmenjena stanja svesti.Ali ko može odoleti Tajni Kristalne Lobanje.

Gost

svet tamo negde, svet na granici razuma, svet za koji niste ni znali da može da postoji...

LONGINOVO KOPLJE

ORUŽJE KOJE JE ODREĐIVALO SUDBINU ČOVEČANSTVA

Dobri poznavaoci stoje pred ovim kompljem puni strahopoštovanja. Sveto Koplje ili Koplje Longina, ključ je za razumevanje sudbine čovečanstva, jer je oglašeno da sečivo predstavlja sudbinu, a da je klin koji je dodat Koplju simbol sudbine svakog pojedinca nerazmrsivo upletenog u tkivo istorijskog procesa.
Odakle ovakva opčinjenost Kopljem.? Po legendi, ovim Kopljem je rimski kapetan Longin probo Isusa Hrista na krstu i o ovome postoji zapis u Svetom Pismu (Jovan 19:33-37). Ovo Koplje, umočeno u Hristovu krv postaje uz Sveti Gral objekt legendi, narodnog predanja, sve do današnjeg dana, vezujući se za mnoge istorijske ličnosti od doba Josifa preko Justinijana, kralja Artura i vitezova okruglog stola, Karla Velikog, Hajnriha Ptičara, Barbarose, do vladara iz Habzburške dinastije, zaključno sa drugim svetskim ratom. Evidentno je da su ovi vladari u čijem posedu je bilo Koplje u jednom trenutku svog života vladali svetom i crpli svoju snagu iz Koplja.
Vraćamo se sada u vreme Isusa iz Nazareta i rimskog vojnika Gaja Kasija Longina koji je po nalogu prokonzula Poncija Pilata već dve godine pratio aktivnosti dotičnog Isusa koji je za sebe tvrdio da je Mesija i koji je pretio da će potkopati autoritet Rimljana.
Nije mogao a da se ne divi hrabrosti, ponosu i ponašanju Nazarećanina kada su ga legionari razapeli na krst. Isaija je prorekao o Mesiji: 'Nijedna kost mu se neće prelomiti'.
Ana, stari savetnik Sinedriona, i Kajafa, Prvosveštenik, nameravali su da iskasape telo Hrista i pokažu masama da Isus nije Mesija, već jedan jeretik i potencijalni uzurpator njihove vlasti.
Sati su brzo prolazili a Zakon određuje da niko ne može biti pogubljen na Sabat. Zbog toga su Prvosveštenici uputili peticiju Pontiju Pilatu da dozvoli da se polome kosti razapetog čoveka kako bi umro pre zalaska sunca, u petak popodne (5.april 33. godine naše ere). Vod garde Hrama je poslat sa ovim ciljem na Golgotu. Na čelu voda jedan kapetan nosio je Koplje Heroda Antipasa, kralja Jevreja koje je bilo simbol vlasti, koje je još pd Fineasa, drevnog Proroka, simbolizovalo magične moći sadržane u krvi od Boga izabranog Naroda. Kopljej e bilo stari talisman moći. Još je Džošua njime dao znak svojim vojnicima da velikom vikom sruše zidove Jerihona. To isto koplje je kralj Saul u trenutku ljubomore bacio na mladog Davida.
Herod Veliki je držao ovo koplje kao simbol moći nad životom i smrću ljudi, kada je naredio pokolj nevine dece u Judeji kako bi ubio dete po imenu Hrist koje će porasti i postati 'Kralj Jevreja'. Sada su koplje nosili u ime njegovog sina kao simbol izvršne vlasti spremni da polome kosti Isusu Hristu. Kada je vod garde Hrama stigao na mesto raspeća, rimski vojnici su okrenuli leđa sa gađenjem. Jedino je Gaj Kasije ostao kao svedok masakru Gestasa i Dismasa, lopova razapetih sa obe strane Isusa. Bio je toliko zgrožen prizorom strašnog kasapljenja tela dvojice lopova i toliko dirnut Hristovim poniznim i neustrašivim prihvatanjem surovog raspeća da je odlučio da zaštiti telo Nazarećanina. Mamuznuo je konja prema visokom centralnom krstu i zabio koplje u desni bok Isusa Hrista‚, probivši mu grudi između četvrtog i petog rebra. Ovaj način probadanja je bio običaj među rimskim vojnicima na bojnom polju kada bi želeli da provere da li je ranjeni neprijateljski vojnik još živ; jer krv ne ističe iz beživotnog tela. Ipak, , 'odmah poteče krv i voda', i u trenutku čudesnog isticanja krvi Spasitelja, Gaj Kasije potpuno povrati vid koji mu je bio oslabio zbog katarakte. Nije ostalo zapamćeno da li je Gaj Kasije zgrabio talisman moći iz ruku jevrejskog kapetana, ili je ovaj spontani čin izveo svojim kopljem. Nama istorijskih dokaza koje od ovih oružja je ispunilo proroštvo Jezekilja :'Gledaće na onog koga su proboli'.
Gaj Kasije, koji je izvršio ovo delo iz saosećanja da bi zaštitio telo Isusa Hrista, postao je poznat kao Longin Kopljaš, preobratio se u hrišćanstvo i smatran je velikim herojem i svecem prve hrišćanske komune u Jerusalimu, i kao glavni svedok prolivanja Krvi Novog Zaveta za koje je Koplje postalo simbol.

OTKRIVANJE LEGENDE
Za trenutak, Longin je držao sudbinu celog čovečanstva u svojim rukama. Koplje kojim je probo Hrista ostalo je jedno od velikih blaga hrišćanstva, a legenda koja je oko njega narasla dobijala je na snazi kroz vekove. Ko god da ga poseduje i shvata snage kojima ono služi, drži sudbinu čovečanstva u svojim rukama, bilo u dobru bilo u zlu.
Ova legenda koja se održavala kroz dva milenijuma hrišćanstva, svoje najstrašnije ispunjenje je doživela u XX veku. Čovek koji će odigrati ključnu ulogu u otkrivanju legende o Svetom Koplju se zvao Valter Johan Štajn, doktor filozofije rođen u Beču, koji je za vreme II svetskog rata bio poverljiv savetnik Vinstona Čerčila po pitanjima načina razmišljanja i motivacija Adolfa Hitlera i ostalih vodećih članova Nacističke partije.
Propust Nirnberškog procesa da identifikuje okultizam Nacističke partije i zlo na delu iza spoljne fasade nacionalsocijalizma naveli su Štajna i engloskog okultistu Ravenskrofta da napišu knjigu u kojoj razotkrivaju apokaliptičko shvatanje civilizacije koja se digla u Nemačkoj između dva svetska rata - civilizacije bazirane na magičnom Weltanschaungu koji se nalazio u direktnoj suprotnosti sa humanizmom i karteuijanskim sistemom zapadnog sveta. Još kao student na univerzitetu u Beču, Štajn se zainteresovao za misteriju Svetog Grala i Koplja Longinusa, a istraživanja ovih legendi će ga odvesti do poznanstva sa Adolfom Hitlerom, u to vreme beskućnikom koji se u Beču izdržavao slikanjem akvarela.
Svi Hitlerovi biografi se slažu da je period od 1909. i 1913. godine bio najnegativniji period njegovog života u kome se on jedino brinuo kako da obezbedi egzistenciju, živeći u jeftinim pansionima i prodajući razglednice na ulicama. Sa druge strane, Adolf Hitler je kasnije u svojoj autobiografiji Mein Kampf, napisao da su ovo bile njegove vitalne godine u kojima se formirao i u kojima je naučio sve što je trebala da zna, i da mu je to pomoglo da preuzme vođstvo u Nacističkoj partiji. Ovo je potvrdio i doktor Štajn, jer je bio prisutan u vreme kada je Hitler dostigao viša stanja svesti upotrebom droga i napisao izvanrednu studiju o srednjevekovnom okultizmu i ritualnoj magiji. Hitler i Štajn raspravljali su čitav niz tema iz oblasti politike, istorije i filozofije, kroz koje je Hitler kasnije formulisao nacistički pogled na svet.
Tragajući za Kopljem vekovima unazad, procenjujući slavne ličnosti i moćne dinastije iz niza ljudi koji su fa posedovali i tvrdili da su upravljali njegovim moćima, Hitler je sa uzbuđenjem otkrio da se u svakom veku zapanjujuća legenda o Koplju ispunjavala u dobru i u zlu.
Mauricijus, komandant Tebanske legije, do svog zadnjeg daha čvrsto je držao Koplje u CARSTVO MISTERIJE Longinovo_koplje

rukama, kada ga je rimski tiranin Maksimilijan umorio mučeničkom smrću zbog odbijanja da se moli paganskim bogovima Rima. Tebanska legija je bila uhvaćena u klopku kada se iz Egipta po naredbi Dioklecijana vratila da prisustvuje masovnom skupu rimske vojske kod Le Valea, 285. godine naše ere, gde se održavala paganska svetkovina žrtvovanja da bi se povratio oslabljeni žar legije prema Panteonu rimskih bogova.
mauricijus, manihejski hrišćanin, ustao je protiv Maksimilijanove pretnje da će desetkovati njegovu legiju zbog hrišćanske vere i kao krajnji gest pasivnog otpora, sam je kleknuo pred strojem svojih vojnika i ponudio svoju glavu umesto njihovih. Poslednje zabeležene reči su mu bile: 'Za Hrista umirem'.
Veterani Tebanske legije, podstaknuti ovim primerom, izabrali su da umru sa svojim vođom umesto da se vrate obožavanju rimskih bogova u koje više nisu verovali. Maksimilijan je doneo užasnu odluku da masakrira čitavu legiju i ponudi je kao žrtvu svome bogu, što predstavlja najstravičniji primer žrtvovanja ljudi u istoriji starog sveta.
Mučenička smrt Tebanske legije omekšala je dušu paganskog sveta i prokrčila put meteorskom usponu Konstantina velikog i preobraćanju Rimskog carstva u hrišćansko.
Konstantin Veliki, jedna od najzagonetnijih ličnosti sveta, tvrdi da je držeći Koplje Longina bio vođen kroz 'Proviđenje' u bici kod Milvijanskog mosta u predgrađu Rima. Ova bitka rešila je pitanje vlasti Rimskog carstva i direktno dovela do proglašenja hrišćanstva kao zvanične religije Rima.

» ARHEOLOSHKE MISTERIJE