Mrznja...najiskreniji ljudski osecaj

„Mržnja je najiskreniji ljudski osjećaj. Ako vam netko kaže da vas mrzi, nemate nijedan razuman razlog da mu ne vjerujete. Ako vam pak netko kaže da vas voli, imate sto i jedan razlog zašto bi posumnjali u rečeno. Mržnja je iskren, postojan i neupitan osjećaj s kojim uvijek znamo na čemu smo, za razliku od ljubavi, s kojom se teško nosimo i za koju nikad ne znamo kamo će nas odvesti. Zato će se mnogi radije prikloniti mržnji nego ljubavi. Lakše je. Manje zahtjevno. Barem na prvi pogled. Do drugog pogleda ionako većina i ne dogura. Sve ovo možda nije lako prihvatiti, ali se može razumjeti, zar ne? Dakle, važno je znati da li vas netko mrzi ili voli. Jedino gore stanje od tog (ne)znanja jest ne znati razlikovati mržnju od ljubavi. Zamijeniti ih. I tako zavoljeti nekog tko te mrzi ili zamrziti nekog tko te voli. Treba biti užasno oprezan s tim osjećajima…" (Odlomak iz romana „I nebo je za ljude")

Dekart je definisao mržnju kao svjesnost da je neko ili nešto loše, u kombinaciji sa jakom potrebom da se od toga udalji. Baruh Spinoza je definisao mržnju kao tip bola čiji uzrok leži u spoljašnjim izvorima. Aristotel je posmatrao mržnju kao želju za uništenjem nečega što je neizlječivo vremenom. Dejvid Hjum je mržnju smatrao osjećanjem koje se ne može umanjiti i koje se uopšte ne može definisati.[1]

U psihologiji, Sigmund Frojd je definisao mržnju kao stanje ega koje želi da uništi izvor svoje nesrećnosti.[2] U nešto modernijem stanovištu, u knjizi Penguin Dictionary of Psychology (psihološki riječnik) mržnja se opisuje kao „duboko, trajno, jako osjećanje koje izražava animozitet, ljutnju i neprijateljstvo prema osobi, grupi ili predmetu"[3]. Pošto se smatra da je mržnja dugotrajno osjećanje, mnogi psiholozi smatraju da je to više trajni stav osobe nego (privremeno) emocionalno stanje.

Mržnja može da se ispolji neuvijeno, ponekad prilično brutalno ali veoma često ume da bude duboko prikrivena, tako da je čovek ni sam nije svestan. Bilo u otvorenom, bilo u prerušenom obliku, mržnja je žilava i strasna koliko i ljubav. Zapravo, strasnija i žilavija jer mnoge sveobuhvatnije prožima, u mnogima duže bukti i teže zgasne.


Ogromna je razorna snaga mržnje. U to se svakodnevno uveravamo. Ona truje, pustoši i uništava živote kako onih koji mrze tako i onih na kojima se iskaljuje. Ma koliko bila štetna, mržnja se, međutim, ne može prosto odstraniti voljnom odlukom, nekom vrstom moralne hirurške intervencije.

Mržnju nećemo ukloniti naređenjem i zabranom. Osoba koja sebi zabrani da mrzi će možda uspeti da svoju mržnju uvije u slatke oblande ali ne i da je se reši. Ona će nastaviti da u njoj besni bez obzira što osoba odbija da prizna njeno postojanje.

Mržnja ima svoje uzroke i možemo je prevazići tek kada se ovim uzrocima ozbiljno pozabavimo.

Koga i zašto mrzimo?

Iz mržnje progovara strah. Mrzimo one kojih se bojimo jer nas ugrožavaju ili bar verujemo da nas ugrožavaju, što nikako nije isto. Naše su procene veoma često nepouzdane i varljive. Veoma retko procenjujemo ljude na osnovu onog što stvarno jesu i stvarno čine, daleko češće na osnovu naših predubeđenja, očekivanja i zahteva. Lako možemo poverovati da su nam neprijatelji oni koji nam niti nanose niti smeraju ikakvo zlo.

Kada se osetimo napadnutim, ugroženim, povređenim, veoma je važno da se zapitamo šta je zaista napadnuto, ugroženo, povređeno – mi sami ili nestvarna, preuveličana predstava koju gajimo o sebi, svojoj vrednosti i svom značaju. Najljuće mržnje po pravilu izazivaju povrede ove druge vrste. To znači da se osećamo ugroženim, napadnutim, teško povređenim jer drugi odbijaju da podele i priznaju našu umišljenu predstavu o sebi samima. Na ugroženost zuatim odgovaramo žestokom mržnjom.

Tako možemo proglasti neprijateljem i zamrzeti nekoga ko je zapravo prema nama potpuno ravnodušan ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši naše uverenje o vlastitom značaju.

Ili možemo, što je veoma čest slučaj, zamrzeti nekoga zato što nam je u bilo kom pogledu isprednjačio jer, u svojoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude ispred nas.

Ali okrutno možemo zamrzeti i one koji previše liče na ono što ne bismo želeli da budemo a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti „lenštine" onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, „nesposobnjakoviće" onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, „glupake" onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, „lopove" onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorištavanju i krađi a „prevarante" onaj koji i sam voli da podvali.

Ovde je reč o klasičnom premeštanju gde se mržnja prema sebi ispoljava prerušena kao mržnja prema drugima.

Što čovek nemilosrdnije mrzi sebe, surovije će mrzeti druge.

Što je prema sebi nerealniji, osećaće se to ugroženijim i to će žešće zamrzeti one za koje je umislio da ga napadaju.

Mržnja - reakcija iz očaja
Često smo skloni da poverujemo da su nam neprijatelji čak i oni koji nikad nikome nisu naneli ni najmanje zlo
Svakodnevno čitamo u medijima ili srećemo ljude koji gotovo orgazmiraju kad govore kako nekog mrze, kako će se okrutno nekome osvetiti, na koje će sve perfidne načine drugoga povrediti, uništiti. Ali, zato se retko može čuti da neko govori kakve je sve nežnosti smislio za nekog. Zašto je to tako, odgovor na to pitanje ne možemo tražiti ni od verskih institucija, ni od političara, već je to pitanje za nas same.

Mržnja nije nešto što se dešava van našeg života „tamo negde daleko", nego svakom od nas preti opasnost da postane objekat mržnje ili da mu se začne mržnja u vlastitoj psihi, kaže Petar Lauster, nemački psiholog koji u svojoj knjizi „LJubav" naučno dokazuje kako je ljubav najvažniji temelj za sreću u ljudskom životu. Za razliku od ljubavi koja nas integriše, prisabira i daje stasitost našoj ličnosti, mržnja je ta koja nas u svakom pogledu raščovečuje i stvara pustoš i u nama i oko nas. Svako ko mrzi boluje od mržnje i oseća se duboko obespravljenim, jer naslućuje da ga mržnja blokira, koči i uništava, a da mu je smisao života promašen. Mržnja se često ispoljava otvoreno, javno, ali i veoma često može biti prikrivena, tako da je mnogi nisu ni svesni. NJeno razarajuće dejstvo čest je uzrok velikih tragedija. No, ma koliko mržnja bila opasna i sa tragičnim posledicama, ona se ne može odstraniti ni voljnim odlukama, ni moralnim načelima, niti ukinuti dekretom. Mržnja ima svoje duboke korene i može se prevazići samo ako se otklone njeni uzroci. Koga, zapravo, i zašto mrzimo?

Iz mržnje govori strah. Mrzimo one kojih se plašimo, jer nas ugrožavaju ili nam se čini da nas ugrožavaju, što ne može biti isto. Naše procene ponekad dolaze iz sveta mašte, pa zato ne mogu biti ni realne, ni pouzdane. Često smo nesposobni da procenjujemo ljude na osnovu onog što oni stvarno jesu i što stvarno čine, već ih procenjujemo na osnovu predrasuda, naših očekivanja i zahteva. Skloni smo da poverujemo da su nam neprijatelji čak i oni koji nikad nikome nisu naneli ni najmanje zlo. Kada osetimo da smo povređeni, ugroženi ili napadnuti, veoma je bitno da se zapitamo šta je to zaista povređeno, ugroženo ili napadnuto? Mi sami ili naša predstava koju imamo o sebi, svojim vrednostima i svom značaju? Tako, primera radi, možemo proglasiti za neprijatelja i zamrzeti nekoga ko se, zapravo, prema nama ponaša potpuno ravnodušno ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši mit o vlastitom značaju. Ili možemo zamrzeti nekoga zato što je taj neko u nečemu uspešniji od nas jer, u svojoj narcističkoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude uspešniji od nas. Međutim, možemo mrzeti i one koji previše liče na ono što mi ne bismo želeli da budemo, a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti „lenštine" onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, „nesposobnjakoviće" onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, „glupake" onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, „lopove" onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorišćavanju i krađi, a „prevarante" onaj koji je i sam sklon podvalama i prevarama. Što čovek više mrzi sebe, surovije će mrzeti druge. Psihološki poremećaj blokirane sposobnosti da se voli je najjači duševni stres, a za mnoge trajni stres koji ih toliko otupi, da na kraju uvenu, uočava psiholog Lauster.

Jooooojjj, Oblacicu - jedna od reci koju ne izgovaram je mrzeti - umesto nje koristim reci ne volim i ne podnosim ili kad mi se bas nesto totalno ne dopada kazem bljak

Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka
mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne
mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi
nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u
prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga
preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.

Oblacicu, da bi neko nekoga ili nesto (upotrebicu rec mrzeti i ako nerado) treba da ima i razlog. Meni kad nesto ne odgovara ja to jednostavno ne podnosim - trudim se da tu osobu ili situaciju izbegnem. Nije u pitanju ponos, vec jednostavno da me ne bi iritiralo. Isto tako ni ne prezirem nikoga, jednostavno ne podnosim.
Mislim da zaista nije lepo ni mrzeti ni prezirati. Kad nesto nekome smeta - bolje da se skloni i bolje je za tu osobu.

Ljubav i mržnja blisko povezani?

'Ova povezanost može biti odgovorna za to da su ljubav i mržnja tako blisko povezane jedna s drugom u životu', napisali su istraživači u časopisu 'PloS One'.

'Naši rezultati pokazuju da postoji jedinstveni uzorak aktivnosti u mozgu u kontekstu mržnje.'


Pa me onda mrziš...
U svojoj studiji, istraživači su pokazivali dobrovoljcima, 17 muškaraca i žena, slike nekih osoba za koje su ti dobrovoljci rekli da ih mrze, zajedno sa još tri poznata, neutralna lica.

Omraženi pojedinci su svi bili bivši ljubavnici ili poslovni suradnici, uz iznimku jednog poznatog političara.

Snimke mozga su otkrile uzorak aktivnosti u različitim regijama mozga koje su istraživači nazvali 'krug mržnje' i koji se uključio kada su pojedinci ugledali lica koja preziru, objasnili su istraživači.

'Koliko mi možemo odrediti, to je jedinstven osjećaj mržnje čak iako pojedine regije unutar istih imaju opisanu aktivnost i u drugim stanjima koja su povezana s mržnjom,' napisali su istraživači.

Taj takozvani krug mržnje uključuje strukture u korteksu i sub-korteksu mozga i predstavlja uzorak koji se razlikuje od emocija kao što su strah, prijetnja i opasnost, izjavio je Zeki u telefonskom intervjuu.


Što se događa u mozgu?
Aktivnost u mozgu se pojavila i u putamenu i insuli, dvije regije koje su se aktivirale kada su ljudi gledali lice osobe koju vole. Znanstvenici su povezali te regije s agresivnim ponašanjem i potresnim situacijama.

Kritična regija mozga

Jedan dio mozga koji je bio uključen je bio u regiji koja se smatra kritičnom u predviđanju reakcija drugih osoba, nešto što je vjerojatno ključ kod suočavanja s omraženom osobom, rekli su istraživači.

Ali postojale su i značajne razlike isto tako. Veći dio korteksa mozga - regije povezane s odlučivanjem i mišljenjem - se deaktivira s ljubavlju u usporedbi s mržnjom.

I dok su obje emocije sveobuhvatni osjećaji, može biti da su zaljubljeni ljudi često manje kritični i sposobni za odlučivanje o svom partneru ali bi trebali zadržati pažnju kada su u kontaktu s omraženim rivalom, zaključili su istraživači.

'Veće su šanse da će u kontekstu mržnje onaj koji mrzi željeti vježbati procjenjivanje u planiranju pokreta za nanošenje štete', zaključio je Zeki u svojoj izjavi.