Garsija Markes

Gabrijel Hose Garsija Markes Gabriel José García Márquez; rođen 6. mart 1928.) je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivist.
Rodio se u gradu Arakataka, departman Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Trenutno najveći deo vremena provodi u gradu Meksiko Siti.

Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.

Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodano je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao nešto najobičnije.

Dela
Sto godina samoće
Ljubav u doba kolere,
Pukovniku nema ko da piše
Dvanaest hodočasnika
Hronika najavljene smrti
Jesen patrijarha
Sretan put, gospodine predsedniče!
Sahrana Velike Mame.
Vest o jednoj otmici
Riba je crvena
O ljubavi i drugim demonima

u periodu 1961 - 1965 imao jednu inspirativnu blokadu, i u tom periodu posvetio se porodici...

Svoje najpoznatije djelo “Sto godina samoće” Gabrijel Garsija Markes napisao je u toku 18 meseci između 1965 i 1967 godine u Siudad Meksiku, gradu u koji se preselio sa svojom porodicom iz Kolumbije. Na početnu ideju za stvaranje ovog dela autor je došao tokom jednog putovanja u svoje rodno selo, Arakataka (Aracataca), u Kolumbiji, koje je izveo u društvu sa svojom majkom. U jednoj priči pod nazivom, "Jedan dan posle subote", objavljenoj 1954, pominje se po prvi put Makondo, a većina likova iz ovog dela pojavljuju se takođe u nekim njegovim ranijim pričama i romanima. U početku, on je mislio svoj roman da nazove “Kuća”, ali se odlučio za naslov "Sto godina samoće" da bi izbegao zabunu i mješanje sa romanom "Velika kuća" (“La casa grande”) koji je objavio 1954 sa svojim prijateljem, takođe kolumbijskim piscem, Alvarom Samudiom (Alvaro Cepeda Samudio). Prvo izdanje "Sto godina samoće" objavljeno je 5. juna 1967, kod izdavača Sudamerikana iz Buenos Airesa, kome je original ovog romana bio predat preko kurira odvojeno u dva dela.

Knjiga se sastoji iz 20 poglavlja bez naslova, u kojima je ispričana jedna istorija u formi ciklične temporalne (vremenske) strukture, tokom koje se događaji u selu, kao i u familiji Buendia (Buendia), stalno i nanovo ponavljaju, uz mešanje i stapanje fantastike i realnosti. U trima prvim poglavljima ispričan je egzodus grupe familija iz establišmenta sela Makondo, dok radnja od 4. do 16. poglavlja opisuje ekonomski, politički i socijalni razvoj sela, a u završna četiri poglavlja priča se o njegovoj dekadenciji i propadanju.

Ovo djelo je vrlo lična knjiga za Markesa jer je on unio mnoga autobiografskih podataka. Kao i u svim njegovim djelima, ima malo istine i mnogo fantazije. Istina o knjizi je da je jako lična za pisca. Markes je pristupao pisanju ovog djela kombinujući svoja sjećanja, maštu sa određenom estetikom i osjećajem za tragičnu istoriju zemlje. Imao je veliki uticaj na pisce svih narodnosti.

Ovaj roman prvi put je objavio izdavač Editorijal Sudamerikana (Editorial Sudamericana) u Buenos Airesu, 1967, sa početnim tiražem od 8.000 primeraka; do sada je prodat u više od 30 miliona primeraka i preveden je na 35 jezika. Nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost, 1982 godine, i smatra se remek djelom hispanoameričke i svjetske literature. Ovo je jedno od najviše prevođenih i najviše čitanih djela španskog jezika.

Garsija Markes priprema novi roman, tvrdi njegov prijatelj

Kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes nije napustio pisanje već priprema novi roman, najavio je njegov blizak prijatelj, a objavljuje britanski Gardijan.

Naredna knjiga 82-godišnjeg Garsije Markesa biće ljubavna priča, rekao je njegov prijatelj, pisac Plinio Apulejo Mendosa, koji je dodao da autor nikako da napiše verziju kojom će biti zadovoljan.
"On ima četiri verzije", izjavio je Apulejo, koautor zbirke razgovora sa nobelovcem "The Smell of the Guava Tree" iz 1982.
"Rekao mi je da sada pokušava da od svake uzme ono najbolje", dodao je on.

Garsija Markes je pre tri godine izjavio da je prestao da piše i da je 2005. godina bila prva u njegovom životu u kojoj nije napisao ništa.
Priznao je, međutim, da se problem više tiče entuzijazma nego inspiracije. "Sa svom mojom praksom, nemam problema da napišem novi roman. Ali ljudi primete ako to niste uradili od srca."

Početkom ove godine počele su da kruže glasine da autor knjiga kao što su "Sto godina samoće" i "Ljubav u doba kolere", dovršava novi roman.
Agencija "Karmen Balsels", koja zastupa kolumbijskog pisca, saopštila je da nije određen datum za štampanje neke njegove nove knjige.
"Za sada nemamo ništa", izjavila je predstavnica.

Poslednji roman Gabrijela Garsije Markesa "Sećanje na moje tužne kurve" objavljen je 2004. Autor romana među kojima su i "Pukovniku nema ko da piše", "Hronika najavljene smrti", "Jesen patrijarha", "Sahrana Velike Mame", "Vest o jednoj otmici" i "O ljubavi i drugim demonima" dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1982. godine.

ESEN U MAKONDU

Poznati pisac danonoćno piše memoare, kako bi pretekao tešku bolest s kojom se nosi već godinama

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost Gabrijel Garsija Markes otima svaki dan, svaki minut, kako bi stigao sebi zadati cilj: da završi memoare. Nobelovac je upravo proslavio 75. rođendan u krugu najbližih i sa, u poslednje vreme, neizbežnom pisaćom mašinom koju sada zamenjuje - kompjuter.

Markes je, uprkos bolesti, s kojom se nosi već godinama, čvrsto rešen da mora da živi barem dok ne završi poslednji od tri planirana toma svojih memoara. Da bi to ostvario podneo je, za njega, najveću žrtvu, napustio je krajem prošle godine Bogotu i svoje "čedo" list " Kambio" i preselio se u omraženi mu Los Anđeles.

Vedri, bučni, energični Markes vise ne liči na sebe: povukao se, živi u potpunoj izolaciji, nedostupan svima osim najbližim članovima porodice. Uz njega su supruga Mercedes i unuci, a vezu sa redakcijom u Bogoti održava telefonom.

Američki lekari pokušavaju da velikom piscu, kod koga je 1999. godine otkriven rak limfnih žlezda, produže vek ali ishod je neizvestan.

Gabo, kako ga od milošte zovu prijatelji, već jednom je imao " bliski susret" sa opakom bolešću pre osam godina kada mu je uklonjeno desno plućno krilo. Tada su mu lekari preporučivali da napusti posao glavnog urednika i glavnog akcionara "Kambia", ali ih Markes nije poslušao. On se sa jos više elana bacio na pravljenje lista po sopstvenoj meri. Saradnici su mogli da ga vide u redakciji u svako doba dana sa zasukanim rukavima spremnog da popriča o svakom tekstu, da ponudi savet, pročita rukopis kao da tek počinje karijeru u novinarstvu.

A novinarstvo mu je oduvek, uz pisanje knjiga , bilo najveća strast, čak i onda kada je po želji roditelja studirao pravo. Za vreme studija Markes je uporedo radio kao reporter u listu "El Ekspektador" i objavljivao prve kratke priče.

Objavljivanje prvog romana "Oharaska" 1955. u kojem se prvi put pominje njegov mistični Makondo, za izvesno vreme ga je odvuklo od novinarstva, ali on ga se nikada nije sasvim odrekao i stalno mu se vraćao u svojoj literaturi. "Priča brodolomca" i "Izveštaj o kidnapovanju" su dela pisana u formi novinske reportaže koje istovremeno imaju i sve kvalitete njegove literature.

Otac "magičnog realizma" i pisac koji je najviše doprineo da latinoamerička literatura bude u centru pažnje svetske kulturne javnosti podjednako vešto beži u začarani svet nastanjen likovima iz njegovog detinjstva i dočarava surovu realnost u tradiciji najboljeg novinarstva.

To ga je i podstaklo da odabere svoju spisateljsku karijeru i život završi pisanjem memoara koji je trebalo prvobitno da imaju šest tomova. Surova bolest koja uzima maha primorala ga je da planove prepolovi i prvi tom memoara je vec stigao izdavaču.

Nemačka izdavačka kuća Bertelsman najavila je da će prvi tom biti štampan do maja ove godine. Markes u njemu priča o najranijem detinjstvu u malom karipskom gradu Arakataka gde je rođen 6. marta 1927. godine. Okružen ljubavlju dede a posebno bake koja mu je pričala čudesne priče i kako sam kaže "probudila mu imaginaciju" Markes će zauvek poneti taj svet detinjstva u sebi i iz njega će se "roditi" Makondo.


U trećem tomu piše o najbližim prijateljima među kojima je i vođa kubanske revolucije Fidel Kastro, kao i o ljudima koje je sretao na mnogobrojnim putovanjima širom sveta.

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju dase zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prode ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem