SLIKE PROLJEĆA

Proljeće

Crna me tjeskoba trncima žari.
Pijan sam od besmisla,
magla mi u glavi.
Jesen mi u glavi,
u grlu mi zima.
Ludim.
Bacam pepeljaru u zid
i izlazim van.

Plavo. Plavo nebo. Bliješti.
Spuštam pogled, žmirim,
otvaram krvave oči.
Visibaba pod grmom
gleda me stidljivo, blago.
Uplašeno.
Znam što misli.
"Je li to onaj isti čovjek
koji me je, davno, ovamo presadio
i svakog proljeća sretno uskliknuo
kad bih kroz suho lišće progurala glavicu?!"

Bijela krema nabacana po azuru
putuje polako.
Život, novi život klija
iz neba,
iz zemlje.
Donosi ljubav.
Bacam srce u središte praska
i klikćem mojoj visibabi:
"Ja sam to, kćeri moja, ljepotice draga!
Oprosti, i sam sam tek došao
i još sam zbunjen."

---

Kakav prekrasan dan
a tako sam očajan izašao van!


© Ivica Smolec, 7. veljače 2008.

Prolece
Teče kroz šumu rijeka mala,
donosi vijesti iz daljine.
Dva siva zeca kraj vode stala
zagledana u njene dubine.

Bućkaju vali novosti nove
o svemu novom što je u svijetu.
Neće se, kažu, smrzavat više,
jure u susret novome ljetu.

Zečiću, skači, radost ti nosim,
prošli su dani zime i leda,
na rubu šume šafrani cvatu,
sunce nas toplo odozgo gleda!

Sutra će listat' grmlje i trave,
opet će zelen biti tvoj dom,
vidjet ćeš opet marljive mrave,
ustat' će medo, snen, blag i trom.

Gle, cvatu li to već cica-mace?!
Već pupa vrba pod kojom čučiš!
Prošla je zima, bit će i hrane,
znam, zeko, da se po zimi mučiš.

Poljubi svoju zečicu ženu,
vidim, od sreće drhti ti rep,
a kada mali zečići dođu
šapni im, djeco, život je lijep!

Ivica Smolec, 5. ožujak 2008.

................................
Једна од легенди каже да се богиња Венера (у грчкој митологији Афродита) родила из морске пене и да је јашући на таласима стигла до обале, где је изашла и своју нагост прекрила миртом. Стога је мирта посвећена Венери, а преко грчке митологије у вези је и с ружом, гороцветом (адонисом) и нарцисом. Она је богиња женске лепоте и љубави, али и пробуђене природе и пролећа. Најдражеснија је међу богињама и у себи скрива све чари љубави. У њеној пратњи налазе се љупке грације и њен син Амор или Купидон (у грчкој митологији Ерос). Многи чувени сликари огледали су се у сликању сцена с Венером, а у Ботичелијевом „Пролећу” заузима средишње место, чак мало узвишено, као да влада над свима. Чини се јасним да је она на овој слици врхунац хуманистичке идеје лепоте, склада, равнотеже и љубави. Иза ње је жбун њене биљке, мирте...........................

Зефир
Зефир је бог ветра и симбол пролећа, при чему се мисли на западни ветар, као и на запад уопште, а у старом Риму називан је и латинским именом Фавоније. Доноси влагу, па га сматрају и заштитником биљака. Зефир је приказан испод грма ловора, који такође има необичну причу. Знамо да ловор означава победнике и слављенике и да се ловоровим венцем ките славодобитници. Међутим, митологија му приписује нешто другачије значење. Једном приликом, Аполон је увредио Ероса који га је из освете погодио стрелицом љубави, док је истовремено стрелицом која убија љубав погодио прелепу нимфу Дафне. Аполон се заљубио у Дафне која га је презирала и, бежећи од њега, замолила богове да јој промене лик. Они су јој услишили жељу тако што су је претворили у жбун ловора. У знак љубави према Дафне, Аполон је први уплео венац од ловора и носио га на глави. Стога ловор може да се тумачи и као знак неузвраћене љубави. Значи, Зефира испод ловора можемо описати и као некога из Ботичелијевог окружења ко је победник, ко је славан, и према коме неко са слике гаји неузвраћену љубав. А ко би то могао да буде до Лоренцо (Величанствени) Медичи. С друге стране, историјски извори кажу да је Ђулијано био заљубљен у Симонету, али да ни сам Лоренцо није био равнодушан према овој лепотици.

Флора

Флора је у римској митологији богиња пролећа и цвећа. Хаљина прекривена цвећем такође је надахнута стиховима Полицијана: „...Бела је она и одора јој бела, мада ружама и цвећем и травом осликана...” Ови стихови потичу из једне поеме у којој песник описује Симонету Катанео-Веспучи, тако да је оправдано веровање да је, сликајући Флору, Ботичели мислио на Симонету. Од мноштва цветова уплетених у њену косу и биљака насликаних на хаљини препознају се Fragaria vesca (јагода), Ranunculus sp. (љутић), Viola odorata(мирисна љубичица), Centaurea cyanus(различак), Bellis perennis(бела рада), Convallaria majalis (ђурђевак), Dianthus superbus(ибришим каранфил), Primula veris(јагорчевина), Rosa gallica(ружа месечарка) и неке друге. Окружење је такође богато биљкама при чему се неке понављају, а од нових ту су Hyacinhus orientalis (зумбул), Papaver rhoeas (мак, булка), Tussilago farfara (подбел)...

Меркур

Меркур (у грчкој митологији Хермес) бог је трговине и трговаца, али и божји гласник. Атрибути су му крилата капа и крилате ципеле. У руци носи крилати штап кадуцеус. Симбол је помирења, сунца и пролећа. О појасу му виси мач, а дршка мача на Ботичелијевој слици има облик шишарке бора (Pinus sp.). Управо ова шишарка упућује на Ђулијана Медичија на шта нам опет указује једна поема Полицијана.
Биљке, као што видимо, имају свој језик и могу да испричају своју причу, при чему су могућа различита тумачења, самим тим и различити исходи.......................

-SUDBA-

U prolece,
u prolece kad vrbe zelene
i potok tece plavim nebom umiven
u cvetovima kad mirisu magle,
u prolece,
u prolece ruze uvele
zavoleh miris skriven.

U maju,
nad srcem kad su mi se nagle
sudjenice vile nisu umele
od ludosti da mi ga spasu.
U prolece,
u prolece ja zavoleh
senke u necijem glasu.

U prolece,
u prolece, tako je sudjeno
srcu mom uvek ce ljudi da se cude
i zedji mu niko nece shvatiti.

O, zao mi je mladica
koji me bude voleo u prolece
jer ce patiti!/Desanka Maksimovic/