Olivera Vuco

Olivera Šakić rođena je u porodici Budimira Petrovića i Katarine Petrović (rođene Jovančić) 5. marta 1940. godine u Beogradu.
Otac Budimir je bio jedan od mnogobrojnih potomaka Alekse i Drage Petrović. Porodica Petrović živela je u Hercegovini u gazdinskoj kući okruženoj velikim vrtom.
Oliverini Jovančići su ime dobili po svecu kojeg su poštovali – svetom Jovanu. Bežeći od Turaka sa Kosova i Pomoravlja i Save i Dunava u Ugarsku, naselili su se u Dobanovce kod Beograda. Za vreme Prvog svetskog rata, Nemci su im porušili porodičnu kuću, ali je Oliverin deda Ljubomir, po povratku iz Francuske, gde se posle rata i školovao, zajedno sa svojom vernom ženom, Sremicom Nerandžom sagradio kuću, najlepšu u Dobanovcima
Olivera je krštena u crkvi Svetog Nikole u Dobanovcima, po dedinoj želji. Kao što je red, veselilo se, jelo i pilo, pa se dogodilo, da je kum usled sveg tog veselja, ponesen pićem zaboravio koje ime je trebalo da saopšti svešteniku. Tu se našla njegova mala kćer, koja ga je, povukavši za rukav od košulje, zamolila: “Tata, nek se beba zove Olivera” (kako se i sâma devojčica zvala). Pra-lik imena Olivera nalazi se u maslinovoj grančici, koju je biblijski golub doneo Noju posle potopa.
Svoje detinjstvo, Olivera je provodila igrajući se sa vršnjacima po ratnim ruševinama Beograda. Dok je trajao rat, njena porodica se često selila iz Beograda u Dobanovce, iz Dobanovaca u Valjevo, iz Valjeva u Zemun, da bi se na posletku nastanili u Pop Lukinoj ulici br. 15., pored mosta na Savi (današnji Brankov most). Baš taj, Brankov most, bio je glavno okupljalište Olivere i njene družine, koji su se, iako svesni rizika od neke zalutale bombe i obrušavanja zidina, ipak igrali na njemu. Olivera je praktično živela na reci. U zimsko doba, sankanje je bilo glavna zabava. Kako su sve ulice u blizini Brankovog mosta mahom strme, deca su ih “pretvarala” u malene klizaonice.
Olivera je pohađala osnovnu školu kod Saborne crkve (1947 – 1951), a uporedo je bila upisana i na balet, kod Ruskinje Sofije Velikove. Spremajući svoje učenice za baletsku predstavu “Pepeljuga”, profesorica Sofija je Oliveri dodelila ulogu pahuljice u predstavi, a njena drugarica dobila je ulogu Pepeljuge. Majka Katarina je uveliko šila belu haljinicu od tila. Premijera se bližila i trebalo je da se održi u današnjem pozorištu Boško Buha. Na dan premijere, dogodilo se da glavna glumica nije došla na predstavu. Profesorica je bila neutešna, jer je mislila da će propasti čitav trud oko pripreme. Međutim, ona nije ni slutila da je Olivera, čeznući što nije dobila glavnu ulogu, krišom učila tekst za vreme proba. Iznenadno ju je zamolila da prihvati ulogu Pepeljuge, što je Olivera sa ponosom uradila. Predstava je protekla bez greške. Publika je bila oduševljena. Sofija Velikova takođe. To je bio Oliverin prvi iskorak na polje glume i njena prva velika, glavna uloga.

Po završetku osnovne škole, Olivera upisuje Drugu žensku gimnaziju (1951 – 1955) , koja se nalazila u ulici Narodnog fronta. U to vreme, pored baleta, Olivera je pohađala i časove klavira. Njen otac Budimir, brodski kapetan, bio je jako strog čovek. Olivera nije smela da dolazi kasno kući. Krajnja granica je bila osam sati naveče. Njen prkos prema ocu je bio veliki. Njemu u inat, nosila je pantalone, pa bi je mati čekala u haustoru ispred kuće sa haljinom u ruci, samo da se ne bi pred ocem pojavila u pantalonama. Kad god bi nešto zabrljala, majka bi je slala u krevet, da je spase.
Stigao je i period zaljubljivanja i prve ljubavi. Oliverina prva, velika i nezaboravna ljubav bio je Milan Muškatirović-Gale, visoki momak, krupnih očiju, tada poznati vaterpolista, sudent Tehnološkog fakulteta. Bile su to čežnjive i pune snova, kasne pedesete. Svakoga dana, Gale bi čekao Oliveru posle škole, a zatim bi dugo hodali sve do njene kuće. Njih dvoje su često šetali na Adi koja je u njihovo vreme bila divlja i neukrotiva, baš kao i njih dvoje....
Olivera se po želji svoga oca i Galetovoj želji upisala na Pravni fakultet (1958). Svi su bili zadovoljni osim nje. Redovno je pohađala predavanja, ali bez obzira na to, ona nikad sebe nije mogla da zamisli kao sudiju ili advokata. Gale je dosta uticao na njeno vaspitanje. Međutim, nije mogao da utiče na Oliverine gene i na ono, čega je još kao mala postala svesna, dok je slušala iz muzičke kutije glas koji je pevao “Belle amie” i plakala svaki put kad bi se pesma završila. U početku nije imala snage da progovori istinu i pretvarala se da uživa, pohađajući Pravni fakultet. Međutim, želja u njenoj duši je bila toliko jaka, da je na kraju plačeći molila Galeta da joj dozvoli da ode na Akademiju. Sve je isplanirala – dok on bude na odsluženju vojnog roka, ona će biti u Parizu da nauči jezik. Bio je to početak 1959. godine. Sa svojih nepunih devetnaest godina, spremno je rešila da ode u Pariz. Majka joj se oštro protivila, iz straha da se tamo neće snaći. Odlučila da svoju Oliveru prati do Venecije vozom. Bila je ubeđena da će se dotle predomisliti. Verovala je da nema hrabrosti da ode u inostrani grad bez ijedne adrese, bez preporuke. Olivera, međutim, nije popuštala u svojoj zamisli da ode u Pariz. Ukrcala se na voz i otišla u Pariz, ostavljajući ubledelu majku na peronu u Veneciji. Prvi utisak na pariskoj železničkoj stanici bio je poražavajući. Hladan doček. Upisala se u školu francuskog jezika “Alliance Française”, i upoznala devojke iz Beograda, koje su je lepo prihvatile. Pokušavala je da nađe posao, ali Francuskinje su odbijale da je zaposle, jer su mislile da je iz „Čehoslovakije“ a i njena lepota i mladost nije ulivala poverenje. Bila je često gladna i sama, ali je izdržala da do kraja leta ostane u Parizu.
Došao je septembar. Bilo je vreme da se vrati u Beograd. Pomalo je bila umorna od tolike užurbanosti, metroa, vike njene gazdarice i stalne strepnje da negde ne zakasni. Vratila se u svoju zemlju za kojom je čeznula sve vreme boravka u Parizu. Ponovo je bila sa svojim Galetom. Dugo su šetali Kalemegdanom. Međutim, ćutanje se među njih dvoje isprečilo. Ljubomora se uvukla u Galetovo srce. I strepnja i sumnja. Oliverin neizbežan odlazak na Akademiju je presudio.
Tog septembra 1959. godine, prijavila se na Akademiju. Otišla je do Mire Stupice, da bi ona procenila ima li dara za glumu. Donela joj je monolog Lavrensije iz komada Lope de Vega i jednu japansku pesmu. Petnaest dana je Olivera pred majkom naglas vežbala tekst. Izašla je na prijemni ispit. Krenula je prvo sa japanskom pesmom. Time nije mogla da izkaže svoj vreli i nemirni temperament. Odmah su je ironično upitali: “I ti želiš sa OVIM da budeš glumica?!” To je nije obeshrabrilo! Kao iz topa je krenula da sipa monolog Lavrensije, koji je upućen ocu, pun žestine i prekora. Ostavila je potom, veoma dobar utisak na komisiju. Primljena je na Akademiju u klasi profesorke Ognjenke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić i Mićom Uzelcem. Olivera je bila prepuna radosti i zadovoljstva i sa velikom pažnjom je pohađala sva predavanja. Već na prvoj godini je bila zapažena i dobila je angažman za Atelje 212 koji je tada bio u zgradi “Borbe”, da odigra ulogu u farsi “Kad je žena nema” (1960) sa Borom Todorovićem, Taškom Načićem i drugima. Sve više je ulazila u svet glume. Gale je bivao sve uznemireniji. Sve su se ređe viđali, a kada bi se videli, izbila bi svađa. Svemu tome, doprinelo je i potajno udvaranje Miloša Žutića, Oliverinog starijeg kolege, koji je umeo da joj šalje po čitave korpe cveća. Budio je u njoj nežnost i poštovanje, ali ne i nešto više od toga…
Olivera je uveliko bila u glumačkom svetu, i uživala bi u društvu svojih kolega u punom bifeu pozorišta, posle uspešno izvedene predstave. Jedan od tih susreta iza scene, imaće veliki uticaj na Oliverin život. Naime, posle odigrane predstave “Koštana” Bore Stankovića (1960) , u kojoj je Olivera imala glavnu ulogu, sastali su se u bifeu Narodnog pozorišta reditelj predstave – Milenko Maričić, Olivera, Miloš Žutić,