LJubav i ljubaznost

Љубазност је када се према онима које не волимо понашамо као да их волимо. То понекад значи да смо дволични, да лицемерно „меримо лице”, да носимо маску, да нисмо искрени. Па, наравно, тако и треба. Нема културног понашања без маске
Осећање љубави је засновано на емоционалном везивању за вољену особу. Овај психолошки механизам има ограничен капацитет: не можемо истовремено бити емоционално везани за много особа. Можемо претпоставити да је максимални капацитет неколико десетина људи. Ако у једном тренутку можемо истински волети само неколико десетина људи које познајемо, да ли то значи да не можемо волети остале људе?

Љубав према људима са којима нисмо блиски је заснована на друкчијим психолошким механизмима. Због тога можемо рећи да то није толико љубав, колико став љубави. А овај став ћемо имати ако сматрамо да су други људи добри, да су вредна људска бића. Тада сматрамо да су други људи исто тако или исто толико људи колико и ми сами. Онда се можемо поистоветити са другима: да у њима видимо себе или неке друге људе које волимо. На поистовећивању с другим је засновано и саосећање с другим, а на саосећању солидарност. И тако долазимо до оне „братске” љубави коју осећамо према онима који нам у стварности нису браћа. Долазимо до агапе и до каритаса.

Ако верујемо да су људи, укључујући и оне које не познајемо, добра и важна бића, имаћемо овај став љубави. А ако су они нама важни, тада нам је важно и како се они осећају, како емоционално реагују на нас. То је принцип саосећања: не желимо да учинимо нешто због чега ће се други непотребно непријатно осећати, односно чинимо нешто што нам није напор а што ће код њих изазвати пријатна осећања. Тако из саосећања настаје љубазност.

Волимо оне људе које добро познајемо и знамо да су добри. А када волимо из те љубави природно проистиче саосећајност, топло и нежно понашање према вољеној особи. Али када другу особу и не познајемо, наше понашање зависи од нашег става према људима. Један од начина да се мери цивилизацијски напредак јесте да се гледа какав је став према непознатим људима. Што су људи и културе цивилизованији, то су љубазнији према непознатима.

Љубазност је када се према онима које не волимо понашамо као да их волимо.

То понекад значи да смо дволични, да лицемерно „меримо лице”, да носимо маску, да нисмо искрени. Па, наравно, тако и треба. Нема културног понашања без маске! Продавачица која ми се пред крај радног времена смешка није искрена јер крије бол у леђима. Али она то чини јер се труди да мени не буде непријатно. Својим претварањем она ми поручује да ме поштује.

Важно је разликовати социјални свет блиских људи од јавности јер у њима постоје потпуно различита правила. Лицемерство је у социјалном свету блиских тешка оптужба, а у јавности је похвала. И зато треба колективно да радимо на лечењу става сумњичавости и страха од непознатих суграђана и сународника. А најбољи начин за то је да вежбамо љубазност, агапе у пракси.

... Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediri. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali deo srca života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svet koji ne poznaje godišnja doba, gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božjem." I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani spostveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama...

Halil Dzubran(Prorok)

U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli,
sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo.
Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajno
omrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnog
povoda.


Zaljubljeni covek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga
sto puta voleo; a dogadja se cak da veruje kako je odista samo ovaj
put istinski voleo.


Ljubav je nacesce jedno veliko mastanje, jer smo izmislili sve
vrline kod zene koju volimo, i uobrazili da su sve srece mogucne,
i zakljucili da su sve prepone sitne i neznatne.


Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - zacudo,
- uvek smesni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi
da je zaljubljen, pa da mu u vasim ocima padne cena.

Zene ne zna da postuje, nego da voli. Zene ne traze ni da vi njih
postujete, nego da ih volite. Postovanje za njih znaci odsustvo svake
ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nesto preosecajno i iz duse.
One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski
postovale, a ljudi misle obratno. Zene misle: gde je mnogo postovanja,
tu je malo ljubavi. Zene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad
one same ne vole, i zato se cesto predaju i ljudima koji su im inace
fizicki nemili.


Sve zene vole bogatase, jer je zena uvek siromah. Pametnih se
boje...

Zene pocnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle
da su vec voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od coveka. Zena
hoce vise da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je zele,
nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Covek joj se moze naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.
Zena moze da se zanese za bogatasem ili artistom, za vojnikom ili
sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, cesto za
ceo zivot, sasvim drukcijem coveku nego kakvog je zamisljala i
zelela. Ona uvek podlegne jacem, a ne lepsem i umnijem, ni boljem
i milijem. Retko koja zena visi o ruci coveka koji je bio odista
covek njenog ukusa... Padajuci pred jakim a ne pred dobrim i lepim,
zena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.


Govoriti o ljubavi, to je vec pomalo voleti. Nikad zena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne svidja kao covek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili pozeleti....


Ima ljudi na koje ni muva nece da padne.

Covek koji je postuje zenu, ne postuje ni ljubav za zenu.


Ima vrlo malo sveta srecnog u ljubavi. Ljubav napravi vise nesrecnih
nego srecnih, i vise bede nego radosti... Ljubav je najvece nespokojstvo
i nasilje nad sobom i nad drugima.


Prvi znak ljubavi jedne zene, to je kad zeli da se osami i izdvoji
iz sveta. Zena koja odmah ne napusti svoje dotadasnje navike, vara
i sebe i coveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz zenine ljubavi, to
je kult svakog vaseg momenta, svake vase navike, svakog vaseg predmeta.
Istinski zaljubljena zena postaje fetisist. Ona, kao svraka, cuva sve
sto je covek imao u rukama: njegov cvetic, sliku, olovku, dugme,
cigaretu, neupaljenu ili upola ispusenu. Ona u svemu vidi njega, i
sve pobozno prinosi k ustima.


Ako ljubav zavisi od nase slobodne volje, zasto ne prestanu da
vole oni koji bi hteli da prestanu; naprotiv, placu od bola i
robuju ljubavi, cak i oni ponosni ljudi koji inace smatraju ropstvo
za najvece zlo; i rado se lisavaju zbog ljubavi neceg cega se inace
nikada nisu hteli odreci; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov;
i zive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.

Jovan Ducic