FEDERIKO GARSIJA LORKA

GAZELA STRASNOG PRISUSTVA

Hocu da voda ostane bez korita.
Hocu da vetar ostane bez doline.

Da noc ostane bez ociju
i moje srce bez zlatnog cveta.

Da volovi razgovaraju sa sirokim liscem
i da glista umre u hladu.

Da blistaju zubi lobanje
i da zuta boja preplavi svilu.

Mogu da podnesem suton zelenog otrova
i slomljene lukove gde pati vreme.

Ali ne pokazuj mi svoju cistu nagotu
kao otvoreni crni kaktus u siblju.

Ostavi me sa ceznjom tamnih planeta
ali ne pokazuj mi tvoj svezi struk.

Večer

Tri velika jablana
i jedna zvijezda.
Tišina
nagrizana od žaba
nalik je na ispisani veo
sa zelenim mrljicama.
U rijeci,
suho drvo procvjetalo
u krugovima koncentričnim.
I sanjario sam iznad voda
o maloj crnki iz Granade.


Federico Garcia Lorca

Ljepotica i vjetar

Amfibijskom kristal stazom
Posutom lovorikama
Tukuci u mjesec kozni
Stize vitka ljepotica.
Bjezeci od ludog zvuka
Tisina bez zvijuezda pada
Tu gdje huci pjeva more
Puno riba noci svoje.
Na planinskim vrhovima
Pozaspali su zandari
Cuvajuci bijele kule
Tamo gdje zive Englezi.
Valovi cigani mora
Dase zabave podizu
Bijele kucice puzeva
I zelene grane bora.

Bubnjajuc u mjesec kozni
Ljepotica vitka stize.
Spazivsi je uvijek budan

Obnazen Kristofor sveti,
Prepun nebeskih jezika,
Gleda djevojce I svira
U sviralu koje nema.
_ Pusti djevojce da skinem
tvoje halje da te vidim.

Plavu ruzu tvog trbuha
Otvori mi pod prstima.
Ljepotica def odbaci
I u divlji bijeg se dade.
Za njom vjetar muskarcina
Usijanim macem vija.

Namrsteno huci more.
Sjaj maslina bledji biva.
Pjevaju prisjenka frule
I blistavi gong od snijegaq.

Djevojcice trci lijepa,
Zeleni te vjetar vija!
Djevojcice trci lijepa!
Gledaj otkuda dolazi
Niskih zvijezda satir strasni
Sa plamenim jezicima.

Uplasena ljepotica,
U kucu je uletjela,
Gore medju borovima
Gdje engleski konzul biva.

Uzbunjeni krikovima
Stigla su i tri zandara,
S utegnutim plastevima
I nabijenim kapama.

Englez cigancici daje
Salicu toploga mlijeka
I u casici rakije
Ali ona to ne pije.

Dok ridajuc ona prica,
O svom jadu tim ljudima,
Crijepovima od skriljavca
Siloviti vjetar drma.

Ponoćni vjetar- Frederico Garcia Lorca.



Previše se plašim
umrlog lišća,
plašim se livada
kad ih rosa kiti.

Ja idem da zaspim;
ako me ne preneš;
hladno ću ti srce
uz bok ostaviti.

Što je to što zvoni
u daljini?
Ljubav. Vjetar u staklima,
ljubavi moja!

s biserjem od zore.
Zašto me ostavljaš
na putu da patim?
Kad pođeš daleko,
moja ptica plače
i vinograd zelen
neće vina dati.

Što je to što zvoni
u daljini?
Ljubav. Vjetar u staklima,
ljubavi moja.

Ti nikada nećeš
znati, sfingo nježna,
da sam te mnogo
volio u duši
u zore oblačne
kada kiša lije,
a s uvele grane
gnijezdo se ruši.

Što je to što zvoni
u daljini?
Ljubav. Vjetar u staklima,
ljubavi moja.

SONET

Strah me da ne bih izgubio čudo
tvojih očiju kipa i naglasak
koji mi noću postavlja na lice
samotnu ružu tvojega disanja.

Strah me da ne bih bio na obali
deblo bez grana, a najviše strepim
da ne ostanem bez cveta i mesa
i bez gline za crva mojih muka.

Ako ti jesi moje blago tajno,
ako si križ mog okupanog bola
ako sam ja pas tvojega gospodstva,

Nedaj da gubim što sam zaslužio
i daj ukrasi vode svoje reke
lišćem od moje jeseni bezumne.

F.G.Lorka

ГРОБ КОД ИЗВОРА СУЗА
Пред зору би у „проклетом селу” и петлови занемели: чули су се само плотуни. Таква је била последња ноћ песника чувених стихова „Кад умрем, оставите балкон отворен”. Али, нико се није усудио да отвори бар један прозор...

пет по подне маестро Мануел де Фаља ставља шешир, узима штап и креће се пустим улицама Гранаде. После много дана и ноћи, сад први пут излази из своје куће, из добрoвољног притвора: уместо гитара и фламенка, Гранадом се проламају пуцњи, уместо вина тече људска крв, чежњиву песму Гитаноса заменили су јауци и плач. Али, сењор Фаља сад мисли само на то да је ухапшен Федерико Гарсија Лорка, песник Лорка, некада његов студент, блиски пријатељ... Мора да га спасе.
Деветнаести је дан августа 1936. године. Сунце немилосрдно сија над Гранадом. Франкови жандарми ћутке поздрављају славног композитора. Он у Гранади живи већ петнаест година и сви га познају, иако га виђају ретко, најчешће на мисама у чувеној катедрали. И сад готово саблазно одјекују њена звона над замрлим градом. Де Фаља се ужурбано крсти, моли за Федериков живот и жури у градски штаб фалангиста. Убеђен је да тако племенито биће као што је Федерико Гарсија Лорка не може никоме да нанесе никакво зло. И сад га види како седи за клавиром и својим чистим гласом пева андалузијске песме које је чуо у народу, записао и обрадио.

Као музички и литерарно изузетно надареног, Де Фаља га и упућује да прикупља народне песме и мелодије. Чује га како на родном, кастиљанском дијалекту говори своје стихове. Називали су га и „андалузијски славуј”. Де Фаља је често прелиставао његове књиге стихова с посветама, осећајући увек језу читајући „Плач за Игнасиом Санчез Мехијасом”. Ту до грча болну тужбалицу Лорка је испевао кад је у августу 1935, годину дана пре, бик у арени убио омиљеног тореадора, песниковог пријатеља. Лорка је сузе целе Шпаније успео да преточи у потресне стихове који се већ деценијама налазе у многим антологијама широм света: „...Све друго било је смрт и само смрт / у пет по подне”.
Звона су умукла. Мануела де Фаљу спроводе пред месног шефа фалангиста. „Лорка, где је Лорка?”, пита. Следи одговор да је он „само” месни шеф, он то не зна, али ће се одмах распитати код војног команданта Гранаде чија је то надлежност. Излази и оставља композитора да чека.
„Маестро, касно сте стигли”, чује најзад хладни, службени глас. „Лорка је прошле ноћи стрељан. Адиос.” Сломљен ужасним сазнањем, тешка корака иде ка кући Лоркиних у самом центру Гранаде. Ту су отац Федерико, мајка Винсента, брат Франсиско и сестра Кончита. Угледавши их уплакане, Де Фаља нема снаге да им саопшти истину. Међутим, то није била једина зла коб ове породице...



LORKINI LIMUNOVI

Песма заспала на уснама

На југу Шпаније је Андалузија, земља сунца и фламенка, „где може да се умре од песме и љубави”. У њој је Гранада, чије је знамење зрео, распукнут нар. Приповеда се да је нека госпођа, идући њеном улицом, не осврнувши се прошла поред слепог просјака. Ганут призором, обратио јој се један од пролазника:
„Сењора, уделите му милостињу. Знате, у животу нема веће казне него бити слеп у Гранади.”
Двадесетак километара западно од Гранаде налази се село Фуенте Вакерос. Ту један црнокоси, крупнооки дечак већ у детињству заувек упија у себе сву живописност свог завичаја. Није онда чудно што тај малишан, рођен 1898. године, син имућног велепоседника и мајке учитељице, више воли да слуша мистичне легенде и очаравајуће песме Гитаноса, шпанских Цигана, него да учи. Од мајке Винсенте, која изврсно свира клавир, наслеђује изразит дар за музику. Машта да буде пијаниста. Андалузија му издашно дарује праву симфонију боја, и све те неизбрисиве утиске носиће у себи дословно до последњег часа. Напомињао је: „Пишем поезију да се отворе вене...”
...............................................................................
НОКТУРНО

Бојим се мртвог лишћа.
Бојим се гаја
пуног росе.
Одох да спавам.
Ако ме не пробудиш,
оставићу крај тебе
моје хладно срце.

Шта то звони
Тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Ставио сам ти ђердане
од зориних драгуља.
Зашто ме остављаш
на овом путу?

Ако одеш далеко,
моја ће птица плакати
и зелена лоза
неће дати вино.

Шта то звони
тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Никада нећеш знати,
сфинго од снега,
колико бих те волео
у свитањима
кад пљушти киша
и кад са суве гране
пада гнездо

ЛОРКА И ГОРАН
Несвакидашња песничка судбина повезује Федерика Гарсију Лорку и Ивана Горана Ковачића (1913–1943), творца чувене поеме „Јама”. На два краја Европе, обојица су страдали од сличне руке, млади и на врхунцу стваралачке моћи. Ковачић је убијен седам година после Лорке, у беспућима босанских планина, 1943. године. Ни једном од ова два велика песника не зна се гроб. Као у чудном сновиђењу, Горан је написао песму „Мој гроб” чија прва строфа гласи: „У планини мркој нек ми буде хум, / Над њим урлик вука, црних грана шум...” Обузет тамним слутњама, долазак Лоркиних јахача на црним коњима са црним потковицама спомиње Бранко Ћопић у предговору „Башти сљезове боје”.

Неко време после Лоркине смрти, Цигани су покушавали да на његову хумку поставе скроман крст. Жандарми су их растерали батинама и пуцњима. Тако је тај гроб, као и други, заувек остао без икаквог обележја и више нико не зна где се тачно налази. У годинама после рата још су се назирали обриси хумки, али се суморни рељеф временом све више мењао. Онда се франкистичка власт управо на том месту засадила хиљаде борова. Све је прекрила густа шума, дивље растиње и коров... Тиме, међутим, није скривено Лоркино име, дело и сама смрт, ма колико су франкисти настојали да разним лажима, претњама и цензуром скину са себе срамоту због тог злочина. Годинама су Лоркине књиге у Шпанији поезије биле сасвим ретке, његове драме у позориштима још ређе. О њему и његовој смрти много више се знало у иностранству него у његовој домовини.
Лорка је био познат и веома омиљен и код нас, још у време кад је у Шпанији био фашизам. Нараштаји су са заносом говорили и говоре „Зелено, волим те, зелено. / Зелен ветар, зелене гране...”, или познату песму „Неверна супруга”.
Већ 36 година у Шпанији нема каудиља Франка. Толико дуго постоји замисао да се најзад нађе песников гроб. Међутим, испоставља се да недужни Лорка дели Шпанију: једни су за овај поступак, други изричито против, тврдећи да се на тај начин поета поново убија. Међу овима су и Лоркини рођаци, деца његовог брата Франсиска и сестре Кончите, потомци стрељаног градоначелника Гранаде. Аурора Гарсија Лорка, кћерка песниковог брата, каже:
„Збио се велики злочин у Гранади и ми знамо ко га је починио. Мртве треба оставити на миру... Лорка је својом смрћу подигао споменик свим невино убијеним.” Аурора Лорка живи у Њујорку, директор је Фондације „Федерико Гарсија Лорка” и оснивач Меморијалног центра у Гранади посвећеног њеном стрицу.
Али, постоје и претпоставке да Лорка већ дуго није на месту где је стрељан и сахрањен. Наводно, његов отац је, одмах после грађанског рата, платио неком утицајном из власти да му омогући да ноћу, кришом, склони мртвог сина на сигурно, тајно место. Од 1976. године, прве после Франка, сваког 5. јуна, на дан песниковог рођења, у Гранади и Фуенте Вакеросу одржава се фијеста „У пет по подне”, на коју долазе хиљаде људи из Шпаније и разних делова света.
Извор суза и даље тече.