HERMAN HESE

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekada u mojoj ležala
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju
s mojih usana na tvoje prelila
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja
a casovi srece ostaju
njihov je sjaj u nama.

Tajanstvene

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je naša
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad uledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu.
kao da jednom nismo bili par

MUNJA

Negde u daljini blesnu munja,
jasmin čudnim sjajem
kao odlesak plašljive zvezde,
gori u tvojoj kosi.

Tvojoj čudesnoj moći,
olovnom nebu bez zbezda,
prinosimo poljupce i ruže,
o, umorna, sparna noći.

Poljupci bez sreće i sjaja
zbog kojih se odmah pokajasmo,
ruže su što u tužnom plesu
uvele latice rasipaju.

Noć prolazi bez zore!
Ljubav bez radosti i suza,
u nemirnom iščekivanju
novog uragana!
_________________

Usamljenje

Volim da slusam vetar i kisu i da sam
Lutam unaokolo kroz sumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.

Tesim se kad kao putnik u neki tudji stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako zivi i srecan je i pati,
Pa, negledavsi se, sve to odnosim u svoj dan.

Al`nocu, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bica i posmatram sa stravom
Tudjinu silnu i pustos sred samog srca mog

Herman Hesse

Citat :

Većina ljudi slični su listu koji opada, lelujaju se u vazduhu i u kovitlacu padaju na zemlju.
Drugi, ali malobrojni su kao zvezde, kreću se utvrdjenom putanjom, do njih ne dopiru nikakvi vetrovi, oni u sebi nose svoj zakon i svoj put.

Kada baciš u vodu kamen, on najbržim putem tone do dna.
Tako je to i kada čovek ima neki cilj, neku nameru.

On ne preduzima ništa, on čeka, on razmišlja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kamen kroz vodu, a da ništa ne uradi, a da se ne pomakne.
On biva povučen, on se opušta i pada. Njegov cilj ga privlači, on ne dopušta da mu u dušu prodre bilo šta što bi bilo suprotno cilju.
To je ono što neznalice nazivaju činima, misleći da to izvode demoni.
Ali demoni ništa ne izvode, demoni ne postoje...Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da posti, ako ume da misli i ako ume da čeka...

Herman Hese
ODLOMAK IZ DNEVNIKA

Noćas sam vrlo mnogo sanjao, a ipak ništa od toga nisam jasno zapamtio.
Znam samo to da su doživljaji i misli tih snova tekli u dva pravca: jedni su bili zaokupljeni i ispunjeni svakojakim patnjama koje sam podnosio - drugi su bili puni želje i težnje da te patnje savladam savršenim razumevanjem, svetošću.

Tako su se moje misli, želje i fantazije do izranjavljenosti, do bolnog zamora, satima pentrale po strmim zidovima između jada i prisebnosti, između patnje i najprisnijeg stremljenja, povremeno su se pretvarale u polutamna telesna osećanja: čudnovato tačno označena, krajnje diferencirana stanja žalosti, muke, zamorenosti srca, čulno su se prikazivala u slikama i akordima, a istovremeno su u drugom sloju duše nailazila uzbuđenja više duhovne energije. opomena na strpljenje, na borbu, na nastavak puta koji nema kraja. Uzdahu ovde odgovarao je odvažan korak tamo; osećanje nevolje na jednom stupnju nalazilo je odgovor u opomeni, pokretačkoj sili, prisebnosti na drugom stupnju.

Ako uopšte ima nekakvog smisla zadržavati se na takvim doživljajima i naginjati se nad ivicu voda i klanaca koje čovek u sebi nosi, onda se taj smisao može dobiti samo ako što vernije i tačnije nastojimo da pratimo uzbuđenja svoje duše - mnogo dalje i mnogo dublje no što reči dopiru. Ko to pokušava da zabeleži, čini to sa osećanjem sa kojim bi se na stranom, površno naučenom jeziku govorilo o tananim, tugaljivim, ličnim stvarima.

Moje stanje i krug doživljaja bili su, dakle, ovakvi: s jedne strane doživljavanje teške patnje, s druge strane svesna težnja ka savlađivanju patnje, ka skladu sa sudbinom. Tako je otprilike cenila moja svest ili pak prvi glas u mojoj svesti. Drugi glas, tiši, ali dublji i sa odjekom, drukčije je predstavljao položaj. Taj glas (koji sam, kao i prvi, jasno ali iz daljine čuo u spavanju i snu) nije osuđivao patnju, niti je davao za pravo duhovno-energičnoj težnji ka usavršavanju, već je pravo i nepravo raspodelio oboma. Taj drugi glas je pevao o slasti patnje, pevao je o njenoj neophodnosti, on nije hteo ništa da zna o savlađivanju ili ukidanju patnje, već o njenom produbljivanju i nadahnjivanju.

Prvi glas je rekao, grubo prevedeno u reči, otprilike ovako: "Patnja je patnja, tu nema šta da se cenka. Ona boli. Ona muči. Ona daje sile koje mogu da savladaju patnju. Dakle, potraži te sile, neguj ih, vežbaj ih, naoružaj se njima! Bio bi ludak i slabić, ako bi hteo večito da patiš i patiš."

Drugi glas je, međutim, grubo prevedeno u reči, rekao otprilike ovo: "Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Patnja zadaje bol samo zato što grdiš. Ona te proganja samo zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš grditi, ne moraš se bojati. Moraš voleti. Ti sam znaš sve to, ti u duši sasvim dobro znaš da postoji samo jedna jedina čarolija, jedna jedina sila, jedno jedino izbavljenje i jedna jedina sreća i da se ona zove ljubiti. Dakle, voli patnju! Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje! Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se, nemoj je primati s mržnjom! Samo tvoja mržnja je to što ti nanosi bol, inače ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne načiniš time! Patnja je najveličanstvenija muzika - ukoliko je slušaš. Ali ti je nikada ne slušaš, ti imaš drugu, sopstvenu, upornu muziku i ton u uhu, ti nju nećeš da ispustiš, a muzika patnje nije s njom u skladu. Čuj me! Čuj me i seti se: patnja nije ništa, patnja je zabluda. Samo ti sam je stvaraš, samo ti sam nanosiš sebi bol!"

I tako su, osim patnje i volje za izbavljenjem, ta dva glasa takođe uporno bila u sukobu i trvenju. Prvom, bližem svesti, mnogo toga išlo je u prilog. On je tupom carstvu nesvesnoga stavljao nasuprot svoju jasnoću. Na njegovoj strani su bili autoriteti, bili su Mojsije i proroci, bili su otac i majka, bila je škola, bio je Kant i Fihte. Drugi glas je zvučao iz daljine, zvučao je kao iz nesvesnog i iz same patnje. On nije stvarao suvo ostrvo u haosu, on nije stvarao svetlost u pomrčini. On sam bio je mračan, on sam bio je iskonski uzrok.

Nemoguće je, dakle, izraziti kako se koncert tih dvaju glasova razvijao. Naime, svaki od dva početna glasa se delio, i svaki novi podglas se opet delio, i to ne tako da bi jednostavno postala dva hora koja stoje jedan prema drugom, na primer jedan svetao i jedan mračan, jedan visok i jedan dubok, jedan muški i jedan ženski, ili bilo kako. Ne, nego je svaki nov glas sadržao nešto od oba viša glasa, sadržao je treptaje haosa i treptaje volje koja uobličava, sadržao je dan i noć, muško i žensko u novoj, sopstvenoj mešavini. Svaki glas je uvek imao karakter suprotan onome glasu čije je čedo i podeok izgleda bio.

Neki nov podglas haotičnog maternjeg glasa zvučao je sve više muški i jasno, sa htenjem i ograničenjem, i obrnuto. Ali svaki je bio neka mešavina, svaki je bio nastao iz čežnje za drugim principom.

Tako je nastala jedna polifonija i mnogostrukost i izgledalo je da je u njoj sadržan čitav svet sa svim milionima mogućnosti. Oni su svi jedan drugom održavali ravnotežu; izgledalo je da čitav svet traje pod stalnim tihim bolom u mojoj sanjalačkoj duši.
To je bio silovit zamah, ali je bilo i mnogo trenja, isključivosti i smetnje pune bola. Svet se obrtao, obrtao se lepo i strasno, ali je osovina škripala i pušila se.

Kao što sam rekao, više ništa ne znam o onome što sam sanjao. Note su nestale, samo prvi znaci tonova i glasova još stoje u meni napisani. Znam samo: doživeo sam mnogo rđavog, a svaki novi bol nanovo je zapalio žarku želju za oslobođenjem i izbavljenjem. Tako je uspostavljen večiti tok, krug pokretačke snage i prijemčivosti, uobličavanja i podnošenja, radnje i trpljenja, bez kraja.

Pri tom se nisam osećao dobro. Sve je jači bio ukus bola no zadovoljstva, a kada su se stanja sna ispoljavala u telesnim osećanjima, bilo je mučno: osećao sam glavobolju, nesvesticu, plašljivost.

To što mi se dešavalo bilo je složeno i na svaki nov doživljaj ili patnju odgovor je davao neki nov glas, svakom napadu sledila je unutrašnja opomena. Pojavljivali su se uzori, među ostalima video sam kako kao uzor učitelj dolazi starac Zosima, iz "Braće Karamazovih". Ali onaj materinski iskonski glas, večit i uvek drukčije uobličen, svaki put je protivrečio, upravo on nije protivrečio, nego je to bilo kao da se neko drago biće okretalo od mene i ćuteći vrtelo glavom.

"Nemoj uzimati uzor!" - činilo se da kaže taj glas. "Uzori su nešto čega nema, što ti sam sebi stvaraš i praviš. Težiti ka uzorima jalov je posao. Ono pravo dolazi samo po sebi. Samo pati, sinko moj, samo pati i ispij pehar! Ukoliko više pokušavaš da mu se izmigoljiš, utoliko napitak ima gorči ukus. Kukavica ispija sudbinu kao otrov ili kao lek, ali ti je moraš ispiti kao vino i vatru. Onda ona ima sladak ukus."

Ali ona je imala gorak ukus, a točak sveta se čitavu dugu noć brekćući vrteo na osovini koja se pušila. Ovde je bila slepa priroda, tamo duh koji je vidi - ali duh koji vidi stalno se preobraćao u slepe, mrtve, jednolike stvari: u moral, u filozofiju, u recepte, a slepa priroda je ovde-onde stalno otvarala jedno oko, jedno čudno, vlažno oko duše, zazorno i svetlo. Ništa nije ostalo verno svome imenu. Ništa nije ostalo verno svome biću. Sve je bilo samo ime, sve je bilo "samo" biće, a iza svega se svetost života i tajna misije sklanjala u stalno nove, udaljenije, skrovitije dubine ogledala.
Tako se moj svet, dimeći se, mogao dalje okretati, dokle god je osovina držala.

Kad sam se probudio, noć je bila gotovo prošla. Nisam pogledao na sat - nisam bio toliko budan, ali sam kratko vreme držao oči otvorene, a bledu jutarnju svetlost sam video na simsu, na stolici i na mom odelu. Rukav košulje je visio opušten i malo uvijen i pozivao na igre mašte oblikovanja - za našu dušu ništa na svetu nije plodnije i više pokretačko od sutona: u pomrčini mrlja beloga koja se rasplinjava, na magličastoj osnovi sistem sivih i crnih tmina koji se razliva.

Ali ja nisam prihvatio taj podstrek, da od viseće bele mrlje oblikujem lebdeće igračice, mlečne ulice koje su išle ukrug, snežne vrhove i svete kipove. Još sam bio obuzet dugim nastavkom sna, a moja svest je bila zaokupljena samo time da ustanovim da sam budan i da je jutro blizu, da me boli glava i da ću verovatno još jednom moći da zaspim. Po krovu i prozorskom kapku blago je dobovala kiša. U meni su se digli tuga, bol i otrežnjenje, sklopio sam oči bežeći i otpuzao natrag ka spavanju i snovima.

Međutim, nisam ih ponovo potpuno našao. Ostao sam u tananom, isprekidanom polusnu u kome nisam osećao ni umor ni bol. A sada sam opet doživeo nešto, nešto kao san, a nije san, nešto kao misao, a ipak nije mišljenje, nešto kao viziju, nešto kao valovima zrakova svesti ovlašno osvetljenje nesvesnoga.

U lakom jutarnjem polusnu doživeo sam jednog sveca. To je upola bilo kao da sam ja sam svetac, da mislim njegove misli i osećam njegova osećanja; upola je bilo takođe tako kao da je on neko drugi, odvojen od mene, ali koga ja skroz vidim i najdublje poznajem. To je bilo kao da ga vidim, to je bilo takođe kao da ga čujem ili da čitam o njemu. To je bilo kao da sam sebi pričam o tom svecu, u isto vreme je takođe bilo kao da mi on priča o sebi ili kao da preda mnom doživljava nešto što ja osećam kao sopstveno.

Svetac - svejedno, dakle, da li sam ja bio on ili neko drugi - svetac je doživeo jednu veliku patnju. Ali ja ne umem da opišem da li se ona desila nekom drugom, ili meni samom, ja lično sam je doživeo i osetio. Osetio sam: najdraže mi je oduzeto, deca su mi pomrla ili su baš umirala na moje oči. I ona nisu bila samo moja telesna, stvarna deca, sa svojim očima i čelima, svojim malim rukama i glasovima - to su bila i moja duhovna deca i nešto moje što sam video kako tu umire i odlazi od mene, to su bile moje najsopstvenije, najličnije mile misli i pesme, to je bila moja umetnost, moje mišljenje, svetlost mojih očiju i život. Više od toga nije mi moglo biti oduzeto.
Nisam mogao doživeti nešto teže i jezovitije no što su se te mile oči ugasile i više me nisu poznavale, što te mile usne više nisu disale.

To sam doživeo ja - ili je doživeo svetac. Sklopio je oči i smeškao se, a u njegovom malom osmejku sve je bilo patnja, što god se moglo izmisliti bilo je priznanje slabosti, ljubavi, ranjivosti.

Ali to je bilo lepo i tiho, taj mali osmejak bola, i on se nepromenjen i lep zadržao na njegovom licu. Tako izgleda drvo kad ga na jesenjem suncu napušta poslednje zlatno lišće. Tako izgleda stara Zemlja kada u ledu ili vatri propada njen dotadašnji život.
To je bio bol, to je bila patnja, najdublja patnja - ali to nije bio otpor, nije bilo protivrečje, to je bilo saglašavanje, predavanje, osluškivanje, to je bilo suznanje, suhtenje. Svetac se žrtvovao i on je slavio žrtvu. Patio je, a smeškao se. On se nije skamenio, ipak je ostao u životu, jer je bio besmrtan. Primao je radost i ljubav i davao ih je, vraćao ih je - ali ne nekom tuđinu, već sudbini, koja je bila njegova sopstvena. Kao što neka misao potone u sećanju i neki pokret u mirovanju, tako su svecu potonula njegova deca i sve što ima, uz bolove - ali neizgubljeni, potonuli u sopstvenu unutrašnjost. Oni su bili iščezli, ne ubijeni. Oni su bili preobraženi, ne uništeni.
Oni su se vratili u unutrašnjost, u unutrašnjost sveta, i unutrašnjost paćenika.
Oni su bili život i postali su slikovit izraz, kao što je sve slikovit izraz i jednom se pod bolovima gasi, da bi kao nov slikovit izraz odenulo drugo ruho.
_________________

(Odgovor u jednoj anketi)


Ne ljutite se što na vaše pitanje o pogrešno shvacenom pesniku necu odgovoriti direktno.
Naprezao sam se izvesno vreme ali, kako je moje secanje rdjavo, potrebna imena mi ne padoše na pamet.
Prizivao sam prošlost, misleci na pesnike ranijih vremena, na one koji su u svom vremenu bili krivo shvaceni a to su još i dan-danas,
na Zan Pola, Brentana, Arnima, ovoga i onoga,a potom sam iznenada primetio da drugih pesnika, krivo shvacenih, uopšte i nema.

Pesnik, šta vec? Sama po sebi sumnjiva pojava, ima,cini se, u okviru ljudske gomile izrazi tu sudbinu da bude pogrešno shvacen.
Cini se da je to njegova istinska i glavna misija.
Naravno a se to ne odvija uvek u gruboj formi usamjenicke askeze u nezagrejanim potkrovljima ,ili u ne manje omiljenoj formi ludila.
Ima pesnika cija se pogrešna shvacenost sastoji u tome što nisu citani.
Takvi su danas svi veliki nemacki pesnici.
Neki imaju srecu da im knjige dozive desetine i stotine izdanja, što ne znaci da su time manje pogrešno shvaceni.
Ne postoji, naime,istinsko priznanje, opšte priznavanje poeta od strane normalnih ljudi — to je samo fikcija književnih istoricara.
Pesnikova misija, suština, sastoji se u prepoznavanju ljudi u njihovoj slucajnosti i menjanju, u postavljanju njihovog sna o covecanstvu i poimanja sudbine coveka
na mesto slucajnog covecanstva.
Tako je cinio Dante, tako je cinio Gete, tako je cinio Helderlin; tako cini svaki pesnik, želeo on to ili ne.
Pesnik koji, gubeci naivnost, postaje svestan suštine svog dela, ima stoga samo dva izlaza iz neizdržive situacije: tragicni kraj, napuštanje ljudskog, ili bekstvo u humor.
Svi veliki pesnici išli su jednom od ove dve staze: treca ne postoji.
Duboka je i tragicna ludost našeg, ljudskog bitisanja to što je covecanstvu uopšte i potreban pesnik:
ono ga cak voli i ceni, najcešce precenjuje, ali, cini se, ono ipak nikada ne razume pesnike, ne sledi njihov poziv i ne usuduje se da ozbiljno prihvati njihova dela.
Ako bi covecanstvo bilo bez pesnika, igra života bi izgubila najvecu draž. Ali, ako bi covecanstvo ozbiljno shvatilo svoje pesnike i sledilo ih, izgubilo bi ravnotežu i propalo.
Potrebno je mnogo ozbiljnosti, mnogo plitkog idealizma, morala i gluposti da bi se održala egzistencija covecanstva i osigurao njegov dalji opstanak.
Pesnici se stoga moraju uvek pogrešno shvatati, tako ce i oni najpoznatiji i najomiljeniji: stalno mora neko od stvaralaca da oduzme sebi
i neki Helderlm da postane umobolnik.
Postoji mnogo pesnika kojih nema. Mnogo je i pesnika koji u sebi sadrže samo kap, samo jednu od deset strofa.

Ali, svi oni, bez obzira da li svet poštuje njihovu slavu ili smrt od gladi, pogrešno su shvaceni i moraju to ostati.

(Herman Hesse)

Citat :

Moja vera
Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li "bez misli" u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: "Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?" S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji

.

Herman Hesse

Usporavajuci korak mislilac je produzio put pitajuci sebe: "Sta je to sto si hteo da naucis iz ucenja i od ucitelja, a cemu te oni, koji su te mnogome ucili, ipak nisu mogli nauciti?"
I otkri:"Bilo je to moje ja ciji sam smisao i sustinu hteo da dokucim. Hteo sam da se otrgnem od svoga ja, da ga savladam. Ali, to mi nije poslo za rukom, uspeo sam da ga obmanem, da bezim i da se skrivam od njega.
Zacelo, nista na svetu nije toliko zaokupljalo moje misli kao to moje ja, ta zagonetka sto zivim, sto predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od svih drugih, sto sam Sidarta! I ni o cemu na svetu ne znam manje nego sto znao o sebi, o Sidarti!"
"To sto nista ne znam o sebi, sto je mene Sidarta ostao tudj i nepoznat proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plasio sam samog sebe, neprekidno sam bezao od sebe!
"Kako sam bio gluv i tup! Kad neko cita spis ciji smisao zeli da dokuci, tada nece sa prezirom gledati na znake i slova, rekavsi da su varka, slucajnost i bezvreda ljuska, vec ce ih citati, proucavati, voleti slovo po slovo..."
"Svako moze da baca cini, svako moze da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da ceka, ako ume da posti."
"Pisati je dobro, razmisljati je bolje. Mudrost je dobra, strpljenje je bolje."

Razgovor Kamale i Sidarte, ljubavnika:

Ti si kao i ja, a drugcija od vecine ljudi.
..., u tebi se kriju spokojstvo i utociste u koje se mozes povuci svakog casa i osecati se kao u svom domu, a to je i meni dato. Malo je ljudi koji to poseduju, mada bi svi mogli to imati.
- Nisu svi ljudi mudri - rece Kamala.
- Nisu - rece Sidarta - i upravo se o tome i radi.
Kamasvami je mudar koliko i ja, pa ipak nema utocista u sebi. Drugi ga pak imaju iako im je razum kao u malog deteta...
...- Ja sam kao i ti. Ni ti ne umes da volis, jer kako bi inace mogla da upraznjavas ljubav kao vestinu? Ljudi naseg soja kazu ne mogu da vole. TO MOGU LJUDI DETINJG UMA; U TOME JE NJIHOVA TAJNA.
"Nista nije bilo, nista nece biti, sve jeste sve ima svoje bitisanje i sadasnjost!"
"Onaj ko istinski trazi, ko istinski zeli da nadje put, ne moze primati nikakvo ucenje. Ali, onaj ko ga j enasao, taj je mogao da odobrava svako ucenje, svaki cilj, toga vise nista ne odvaja od hiljade drugih koji su ziveli u duhu vecnog, u duhu bozanskog."

Citat :

Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade.On se povukao potpuno u svoju dusu,i mislio je da ce sagoreti od ljubavi.Svet za njega nije postojao,on nije vise video plavo nebo i zelenu sumu,potok mu nije zuborio,harfa mu nije jecala,sve je bilo utonulo,i on je osiromasio i postao bedan.Ali njegova ljubav je rasla,i on je mnogo ranije hteo da umre i propadne,nego da se odrekne posedovanja lepe zene koju je voleo.Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu,te postade mocna,i privlacila je i privlacila,i lepa zena je morala joj se povinovati,i dosla je i on je stajao rasirenih ruku da bi je privukao sebi.Ali ,dok je pred njim stajala,najedanput se sasvim izmenila,i on sa grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet.Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se,nebo i suma i potok,sve mu je u novim bojama,sveze i divno,dolazilo u susret,pripadalo mu,govorilo njegovim jezikom.I umesto da dobije jednu zenu,imao je ceo svet na srcu,i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dusu-on je voleo i pri tome nasao sebe samog.VEĆINA NJIH PAK VOLE DA BI PRI TOME SEBE IZGUBILI"odlomak iz Demijana

Herman Hese

Citat :

Ja sam dvaput u životu imao ljubav, mislim onu pravu, i oba puta sam pouzdano znao da je to zauvek i da može prestati samo sa smrću, i oba puta je tome došao kraj, a ja nisam umro. Imao sam i jednog prijatelja, i ne bih mogao ni pomisliti da se nas dvojica za života možemo razići, ali ipak smo se razišli već odavno.
... Svaki čovek ima svoju dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dve osobe se mogu posećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove duše su kao cvetovi, ukorenjene svaka na svome mestu, i ni jedna ne mže preći ka drugoj, jer bi se inače morala odvojiti od svog korena, a to joj nije moguće. Cvetovi šalju svoj miris i svoje semenje, jer bi voleli da se približe jedni drugima; ali cvet ne može ništa da učini da bi neka semenka došla na svoje pravo mesto. To čini vetar, a on dolazi i odlazi kako mu je volja.

Oblačić,da li si čitala Narcisa i Zlatoustog?
Željela bih da mi nešto napišeš o tome kako si je doživjela,ako si je pročitala?

drugasansa ::

Oblačić,da li si čitala Narcisa i Zlatoustog?
Željela bih da mi nešto napišeš o tome kako si je doživjela,ako si je pročitala?

Citat :

Nemoj misliti da sam ja potpuno zaslepljen i nesposoban da gledam u buducnost.Nisam.Rado cu poci zato sto osecam da to mora biti,i zato sto sam danas doziveo nesto ovako divno.Ali ne zamisljam da cu uleteti u samu srecu i zadovoljstvo.Zamisljam da ce put biti tezak.A ipak ce biti lep nadam se.
Toliko je lepo pripadati nekoj zeni,sav joj se predati!Nemoj mi se smejati ako ono sto cu reci zazvuci budalasto.Ali pazi,voleti neku zenu,predati joj se savim obujmiti sobom i osecati da si obujmljen njome,to nije istovetno sa onim sto ti nazivas zaljubljenoscu i cemu se pomalo podrugljuje.To nije za podrugivanje.To je za mene put ka zivotu i put ka smislu zivota....

Nazalost,sve ono sto sam procitala je ovo par redova danas.I imam pravi razlog da procitam.Pa odgovor od *oblacica*uskoro.

ŠALA

Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju

Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.

Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.

Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

H. Hese

Njegova knjiga
Niinbersko putovanje je ostavila jako prijatan utisak.Tema knjige je odlicna. Nacin pisanja meni je delovao malo otegnut. Citala sam je u Nemackoj u ne bas prijatnom raspolozenju pa mi mozda zato to smetalo

Citat :

Zivi se tako i ide po zemlji,ili se jase kroz sume,a poneke stvari gledaju coveka sa tolikim ocekivanjem i obecavanjem,tako bude ceznju<neka zvezda uvece,neki plavi zvoncic,neko jezero zeleno od sevara,oci nekog coveka ili neke krave,i ponekad se cini kao da se istog trenutka mora desiti nesto dotle nevidjeno,a ipak odavno prizeljkivano,kao da sa svega mora spasti koprena,ali onda to prolazi,i nista se ne zbiva,i zagonetka se ne resava,niti iskrsava tajna carolija,i na koncu ostaris i izgledas prevejan kao otac Anselimo ili mudar kao opat Danijel,a mozda ni tada jos nista ne znas,i dalje jednako cekas i osluskujes..........

H Hese.
Narcis i Zlatousti

Citat :

„Бог,међутим,није мешовит,он је један,он нема могућности,него је потпуно и до краја стварност.А ми смо пролазни,ми настајемо,ми смо могућности,за нас нема савршенства,нема потпунога бића.Тамо пак ,где ми прелазимо од потенције ка делу,од могућности ка остварењу,тамо учествујемо у правоме бићу,постајемо за један степен сличнији савршеном и божанском.То значи:остварити се.
Ти свакако из сопственог искуства познајеш тај процес.Ти си уметник,зар не,израдио си доста кипова.Па,ако ти је неки такав кип заиста пошао за руком,ако си слику неког човека очистио од случајности и свео на чисту форму-онда си,као уметник,остварио тај људски лик.“

Нарцис и Златоусти

SEKARADA ::

Njegova knjiga
Niinbersko putovanje je ostavila jako prijatan utisak.Tema knjige je odlicna. Nacin pisanja meni je delovao malo otegnut. Citala sam je u Nemackoj u ne bas prijatnom raspolozenju pa mi mozda zato to smetalo

Можеш ли да нам у кратким цртама дочараш књигу,оно најупечатљивије?