HERMAN HESE

drugasansa ::

Oblačić,da li si čitala Narcisa i Zlatoustog?
Željela bih da mi nešto napišeš o tome kako si je doživjela,ako si je pročitala?

Knjigu sam procitala,nemam vremena danas da pisem,u pripremama sam za slavlje,pozdrav,bice napisano ............

oblacic ::

drugasansa ::

Oblačić,da li si čitala Narcisa i Zlatoustog?
Željela bih da mi nešto napišeš o tome kako si je doživjela,ako si je pročitala?

Knjigu sam procitala,nemam vremena danas da pisem,u pripremama sam za slavlje,pozdrav,bice napisano ............

Samo se ti dobro pripremi i dočekaj valjano Jovanjdan!

"...imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali....svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi..."
Herman Hesse

Citat :

,,,pitomi kesten snaznog stabla,njegova okrugla krosnja nezno se nadnosila na put,isprseno disala na vetru,u prolece je ,kad bi u naokolo vec sve zelenilo,pa se cak i manastirski orasi zaodeli crvenkastim mladim liscem,jos dugo oklevala da razvije pupoljke,pa bi onda,kad su noci najkrace,iz lisnatih bokora poterala bledaunjave,belicasto zelene zrake svojih neobicnih cvetova,sto mirisu tako opominjuci,tako obespokojavajuci oporo i snazno,a u oktobru,kad su voce i grozdje vec pobrani,jesenji vetar bi iz zazutele krosnje obarao bodljikave plodove,koji nekih godina nistu ni stizali da sazru,,,,,,

Pitam se da li su ovi opominjuci,opori i snazni mirisi mamili Zlatoustog u zivot van manastira.
Zanimljiv je opis dolaska Zlatoustog u manastir i prijateljstvo s Narcisom.

Citat :

....izmedju njih se postepeno razvijao jedan jezik duse i znakova,bas kao sto se izmedju dva doma moze nalaziti putkojim se voze koja i jasu konjanici,ali pored njega nastaje jos mnostvo malih,sporednih,okolisnih,skrovitih puteva,deciji puteljci,staze zaljubljenih,jedva primetne putanje psa i macke.....

.

.

Citat :

kod svakog coveka naci obelezeja
koja ga razlikuju od drugih,znaci saznati ga..

.

Citat :

..Nas dvojica smo prijatelju dragi,sunce i mesec,mi smo more i kopno.Nas cilj nije da se slijemo jedan s drugim,vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i postujemo ono sto taj drugi jeste,nasa suprotnost i dopuna,,,

Zlatousti i Narcis dve suprotnosti.Narcis nadmasuje svojom budnoscu,razumom,kontrolise slabosti,a Zlatousti ima svest i svet snova i duh i priroda su mu u raskoraku.

Citat :

,,Ne ,ipak je sreca sto ljubavi nisu potrebne reci inace bi u nju uslo toliko nesporazuma i budalastina,,,,Ali ipak mu je bilo cudno i pomalo tuzno sto se ljubav svuda cinila toliko prolazna,i ljubav zena i njegova sopstvena,sto se ona isto brzo zasiti kao sto se i rasplamsa...
Ima ljudi kojima je dato da duboko i snazno osecaju lepotu sveta i da u svojoj dusi nose uzvisene,plemenite slike,ali koji ne nalaze puta da se tih slika lise i da ih na radost ostalima iznesu i saopste,,,,,

Citat :

,,,Zestokim talasom ga zapljusnu osecanje prolaznosti ,koje je cesto znalo da ga tako duboko muci i tako duboko opija,Brzo sve procvetava ,brzo se iscrpe svako uzivanje i nista ne preostaje sem kostiju i praha,,,,,,,,,,

Kako sam dozivela knjigu?
Prolaznost.Zivot proleti kao cvetanje opojnog kestena.Pred nas zivot baci dva puta koja biramo za zivot.Da udahnemo u nas sve lepote na putu i prenesemo drugima,da zivot prelijemo bojama.jer jednom kad nas odnese smrt cela slikovnica puna ljubavi ,letnjih jutara i zimskih noci ce se ugasiti.

Citat :

Cinilo se da sav zivot pociva na dvojstvu,na suprotnostima .il si zena ili covek,lutalica ili cifta,ili razuman ili osecajan,nikad ne mozes istovremeno doziveti udisanje i izdisanje,muskost i zenskost,slobodu i poredak,nagon i duh,uvek moras jedno platiti gubitkom drugog,i jedno je vazda isto onako vazno i pozeljno kao i ono drugo

SANSO i znas sta jos ,,,,pred zgradom ima jedan kesten koji me svakog proleca opcinjava opojnim cvetovima a u oktobru bodljikavim plodovima koji padaju na plocnik,,,

Citat :

„Природе твог кова,снажних и нежних чула,надахнути људи,сањалице,
песници,љубавници,готово увек надмашују нас остале,нас људе од духа.
Ви водите порекло од мајке.Ви живите у обиљу,вама је дата снага љубави и способности доживљавања.Ми,људи од духа,иако често изгледа да управљавамо вама осталима и да вас водимо,не живимо у обиљу,ми живимо у пустоши.
Вама припада изобиље живота,вама сок плодова,вама врт љубави,лепа земља уметности.Ваш завичај је земља,наш идеја.Ваша опасност је дављење у чулном свету,наша гушење у безваздушном простору.Ти си уметник,ја сам мислилац.
Ти спаваш на грудима мајке,ја бдим у пустињи.Мени сија Сунце,теби сијају Месец и звезде,твоји снови су о девојкама,моји о дечацима.“

Нарцис и Златоусти


Умјетност и наука,дух и разум,машта и реалност,спонтано и планирано...
Хесе је покушао да унесе мало реда у овај хаос људске природе,и да нађе заједничку основу наизглед неспојивим стварима.


Да ли је могуће упознати себе само кроз чула и осјећаје?
Да ли нас природа око нас може дефинисати?
Да ли је право сазнање о нама самима оно које пролази без задршке кроз сва искушења на овоме свијету,или је до њега могуће доћи одрицањем од чулног у себи?
Све су то питања која се провлаче кроз ову књигу,и на која није могуће дати потпун одговор,јер живот је ипак тајна...

Uspomene

U jednom mirnom, skrovitom kutku, gde me je velika stena stitila od oluje, pojeo sam svoj dorucak; crni hleb, kobasicu i sir. Posle nekoliko sati hoda uzbrdicom i po hladnom vetru, prvi zalogaj sendvica - evo jedinstvenog zadovoljstva koje je sacuvalo svu svoju draz, neizmerno blazenstvo prave decije radosti.

Sutra cu mozda svratiti tamo, u bukovu sumu, gde me je Julija prvi put poljubila. Bilo je to za vreme jednog izleta sa gradskim drustvom "Konkordija" u koje sam usao samo zbog nje. Sledeceg dana sam ga vec napustio.

A prekosutra cu mozda, ako sve bude u redu, ponovo videti Juliju. Udala se za imucnog trgovca, izvesnog Hershla, i mislim da imaju troje dece. Jedno od njih, devojcica, iznenadjujuce lici na nju i isto se zove Julija. To je sve sto znam.

Ali jos uvek se dobro secam da sam joj godinu dana nakon svog odlaska pisao iz inostranstva da nema nade da nadjem posao i zaradim novac i da ona ne treba da me ceka. Odgovorila mi je da ne brinem i da je bez razloga ne rastuzujem; kad se budem vratio, bilo kad da to bude, ona ce me cekati. Ali sest meseci kasnije ponovo mi je pisala trazeci da je oslobodim obaveze, zbog tog Hershla. U tim prvim trenucima bio sam ojadjen i gnevan. Nisam joj pisao, dao sam poslednji novcic za telegram s nekoliko bezlicnih reci. Te reci presle su okean; nije ih bilo moguce povuci.

Zivot je tako neverovatan! Da li je to bio slucaj ili sudbinska ravnoteza, da li je to bila hrabrost ili ocaj - ali cim se moja ljubavna sreca rasprsila, uspeh i novac stigli su kao carolijom; ono sto nikada nisam sanjao, postalo je moje kao u igri, ali za mene nije imalo vrednost. Sudbina je sasava, pomislih, i za dva dana i dve noci na drustvo i pice potrosih brdo novcanica.

Ali nisam hteo da razmisljam o tome; kad sam zavrsio svoj obrok i bacio praznu masnu hartiju u vetar, uvio sam se u mantil i resio da se malo odmorim. Radije sam mislio na svoju tadasnju ljubav, na Julijinu pojavu i njeno lice, na pravilnu liniju njenih obrva i krupne tamne oci, na onaj dan u bukovoj sumi kada mi se polako, oklevajuci, predala drhteci pod mojim poljupcima koje mi je na kraju uzvratila nezno se osmehujuci, kao u snu, dok su suze jos uvek blistale na njenim trepavicama.

Proslost! ... Ali nisu najlepsi bili poljupci ni ukradene vecernje setnje. Najlepsa je bila ona snaga koju je probudila ta ljubav, ona radosna zelja da zivim, da se borim i da se bacim u vatru zbog nje. Moci dati sebe u zamenu za jedan trenutak, moci zrtvovati godine za osmeh jedne zene, to je sreca,

I to nisam isgubio.

"Ljubav ne treba da moli, a ni da zahteva. Ljubav mora imati snage da u sebi samoj dodje do izvesnosti. Onda nju vise ne vuku, nego ona vuce"

H.Hesse

"Rosshalde" je svojevrsna oda prekoj potrebi stvaranja umetničkog dela. Pitanje koje se nameće je da li umetnik nužno mora biti usamljenik? Ne samo fizički, odlaskom na udaljeno mesto na planeti, u Indiju, Hesseov umetnik traži i u samome sebi prostor "u kome bi njegove patnje, brige, borbe i preganjanja postala daleka i bleda, u kome bi mu sa duše otpalo stotinu malih svakodnevnih tereta i u kome ga obavija čisto ozračje bez krivice i patnje". Lično, ne znam za briljantniju definiciju stvaraoca i njegove nasušne potrebe da živi i stvara, uprkos svemu. Jer, veliko delo zahteva žrtvu, najčešće najveću koju stvaralac može da prinese.
Svakodnevnica, život bez stvaranja, neizbežne porodične razmirice, za Hesseovog umetnika su sramota, nešto što se prikriva od drugih. A sramota rađa nesreću. Stvaranjem, radom, on dobrovoljno zida kulu u koju se živ zaziđuje i koja ga sklanja od pogleda i od sveta. Usamljenost i duševno samomučenje stvaralac kao tajnu krije na jedinom bezbednom mestu – u svojoj duši, odakle usamljenost tvori nezasiti poriv za stvaranjem. Odatle vodi poreklo i "ona neobična žalost kojom velika umetnička dela ispune tihog promatrača".

Knjiga se lako i brzo čita, upija, ali daleko od toga da je "lako štivo". Takođe, to je i jedna priča o preispitivanju samoga sebe, priča o nestajanju jedne porodice i priča o stvaralačkom radu kao zameni za sve što ne funkcioniše u zemaljskom životu.

Beskrajna tuga mori Hesseovog stvaraoca koji preživljava sve najgore što život može da mu priredi, a u kome je ljubav samo "težak okov", "srodna patnja". Potresna porodična tragedija, spoznaja oca da nije pružio preko potrebnu ljubav detetu koje je živelo od te iste ljubavi i za tu istu ljubav je detalj koji ovu knjigu duboko upisuje u engram čitaoca, nasuprot objašnjenju prijatelja (umirenju svoje savesti) da detetu ljubavi i nežnosti treba mnogo manje nego što mu odrasli daju. Otto Burkhardt je genijalno osmišljen lik, prijatelj umetnika koji zapravo predstavlja njegovu podsvest i materijalizuje skrivene misli i porive. "Moraš odbaciti sve, sve što imaš, i oprati se moraš od svega prošloga, inače nikada više nećeš moći posve bistro i slobodno pogledati u svet".

Teško da postoji gimnazijalac koji se nije "upecao" na "Sidartu" ili na "Demijana" ili, čak, "Stepskog vuka" ili "Igru staklenih perli". Sa te strane posmatrano, Hesse možda predstavlja, današnjim jezikom rečeno, najbrži link koji povezuje mladog čitaoca sa svetskom književnošću. Pitao sam se u čemu je "tajna" prijemčivosti Hesseovih knjiga mladima? Možda sam Hesse na to pitanje odgovara svojom konstatacijom da "čovek u punoj oštrini i svežini doživljava ono što mu je dano u prvoj mladosti, otprilike do trinaeste, četrnaeste godine, i od toga živi celoga života". Upravo Hessea kao velikog pisca karakteriše preciznost opisa prelomnih trenutaka u životu, posebno mladosti, registrovanje tih velikih trenutaka koji najavljuju da će se nešto bitno promeniti, ne samo u životu pojedinca. Prema autoru, važne događaje nije moguće ponoviti.

Najčešće, umetnici nisu "dobri" roditelji, skoncentrisani na svoju patnju ne primećuju patnju u okolini, patnju članova svoje porodice. Kao verni čitalac, prosto sam žalio zato što Hesseov junak slikar Johann Veraguth, svestan "opuštenosti i nemilosrdnosti vlastitog života" nije bio u prilici da pročita "Rosshade", te da u nekom paralelnom svetu za koji verujem da postoji, a u kome će se jednog dana naći svi književni likovi, bude bolji otac svome detetu. Otuda se i neka vrsta kajanja umetnika javlja na kraju knjige, onda kada je životno delo završeno, a žrtva već prineta. A žrtva boli, bol ponovo pokreće ceo mehanizam stvaranja i tuge i krug se zatvara.

Sukob oca i sina, taj toliko korišćeni motiv u literaturi i na filmu je uverljiv i reprezentativan u ovoj knjizi. Pretražujući po internetu, našao sam podatke o tome da je "Rosshalde" (inače jedan od manje poznatih Hesseovih romana) delimično i autobiografsko delo, što svedoči o jednom nesrećnom Hesseovom životnom periodu. Uz nesređen privatni život, sama činjenica da je Hesse bio Nemac koji je stvarao u vreme tokom i neposredno pre i posle oba svetska rata mnogo sugeriše o opterećenju koje je zasigurno pritiskalo autora. "Vidiš, mi ne možemo drugo no biti vredni i shvatiti prirodu što je moguće ozbiljnije", rekao je umetnik, odavno pomiren – ne sa smrću, ne sa prolaznošću, već sa životom...







Moja kritika: Emil Živadinović, 2009; Naslov knjige: Rosshalde; Autor: Hermann Hesse; godinja objavljivanja knjige: 1956; Izdanje: Nakladni zavod Znanje, Zagreb, 1977; Prevod: Truda Stamać

Cuj Kamalo

Cuj Kamalo: Kada bacis kamen u vodu, on najbrzim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj,neku nameru. Sidarta ne preduzima nista, on ceka on razmislja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da nista ne radi, a da se ne pomakne;on biva privucen, on se opusta i pada. Njegov cilj ga privlaci, on dopusta da mu u dusu prodre bilo sta sto bi bilo suprotnocilju. To je ono sto je Sidarta naucio kaod samana. To je ono sto ne znalice nazivaju cinim, misleci da to izvode demoni. Ali demoni nista ne izvode, demoni ne postoje.
Svako moze da baca cini,
svako moze da postigne cilj ako ume da misli,
ako ume da ceka,
ako ume da posti….

Herman Hesse - Sidarta

'Ne smem sebe nazvati covekom koji je dosao do saznanja. Bio sam tragalac, i jos sam to, ali ne tragam vise po zvezdama i po knjigama, pocinjem da osluskujem ona ucenja kojima sumori krv u meni.
Moja istorija nije prijatna, nije slatka i skladna kao izmisljene price, ima ukus besmisla i pometnje, ludila i sna kao i zivot svih onih ljudi koji vise ne zele da se obmanjuju.'

Herman Hesse - Demijan

Citat :

Sretni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Citat :

Ništa nije bilo, ništa neće biti, SVE JESTE, sve ima svoje bitisanje i sadašnjost.

Citat :

Ozbiljnost nastaje zbog precjenjivanja vremena! Ali u vječnosti vrijeme ne postoji, vječnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.

Bez Tebe

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da če toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zbezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!

Gavran

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

PRIČA O JEDNOM LJUBAVNIKU


Bio je jedan ljubavnik koji je volio bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu i mislio je da će sagorjeti od ljubavi. Svijet za njega nije postojao, on nije više vidio plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bijedan. Ali je njegova ljubav rasla, i on je puno radije volio umrijeti i propasti, nego se odreći posjedovanja lijepe žene koju je volio. Tada osjeti kako je njegova ljubav sagorjela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lijepa žena joj se morala pokoriti, i došla je, i on je stajao raširenih ruku kako bi je privukao sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmijenila, i on s grozom osjeti i spazi kako je privukao k sebi cio izgubljeni svijet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, svježe i divno, dolazilo ususret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umjesto da dobije samo jednu ženu, imao je cijeli svijet na srcu, i svaka zvijezda na nebu plamtjela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu. On je volio, i pri tom je našao sebe samog.

Većina njih, voli da bi pri tom izgubila sebe.

Herman Hese

Šala - Herman Hese

Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju

Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.

Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.

Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

ELIZABET

Na tvoje ruke, usta i celo
pada belo prolecno svetlo.
Poznajem tu neznu caroliju-
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, drazesna i vitka,
u nekom drugom zivotu
za Boticelija si boginja bila
u cvece odevena.

Ti bese ona od cijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
naslo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, neznu i daleku,
osecam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noc.

On plovi i srebrom svetluca...
i od tog casa,
za tim neznim oblakom
uvek ce u tebi ostati slatki zal.

H. Hese

"besane noci" herman hese

poznajete li muzu nesanice? bledu, budnu, sto sedi na krevetima samotnjaka?
na mom krevetu samotnjaka sedela je nocima, stavljala svoju usku,bolesnu ruku na moje celo,pevala mi pesme svojim umornim glasom, pesme bez broja, pesme o domovini,o detinjstvu,pesme ljubavi, nostalgije i melanholije.
i umesto odbeglog sna, navlacila je preko mojih umornih ociju tanak, sareni
veo secanja i fantazije.
o, te duge,neprolazne noci, noci u kojima nase stvarno bice odbacuje, sve
one, u toku dana izatkane, ukrasene haljine, i obasipa nas pitanjima,
molbama i prekorima, poput bolesnog deteta.
o, ta bolno jasna secanja, na sve one trenutke naseg zivota u kojima
smo zgresili sebi samima, zgresili tajanstvenim zakonima zivota.
ti lanci slepila,grubosti i nesporazuma, koje smo sami iskovali u trenucima
straha, vezuju nas neizbeznim mukama za te trenutke.
da li postoji neko, toliko cist, da moze u jednoj ovakvoj noci da pogleda u
svoju dusu pogledom nevinog deteta, bez bezbrojnih prebacivanja i
samoprekora?
ne znam, i ne verujem.

Tajanstvene

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je naša
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

"Koraci odzvanjaju u sećanju
Niz prolaz kojim nismo prošli
Prema vratima koje nikada
nismo otvorili
Ka ružicnjaku..."

Herman Hese