Sta propustamo u zivotu ?

Bilo je hladno zimsko jutro. Nedaleko od ulaza u podzemnu železnicu u Vašingtonu jedan čovek je svirao violinu. Izveo je šest kompozicija Johana Sebastijana Baha za 43 minuta. Za to vreme, pored njega je prošlo nešto više od hiljadu ljudi. Većina njih žurila je ka svom radnom mestu.
Tri minuta nakon što je počeo da svira, primetio ga je jedan srednjovečni čovek i usporio korak, pogledao muzičara, pa u svoj sat i otišao. Minut kasnije, violinista je dobio prvu napojnicu. Jedna žena je, i ne osvrćući se ka njemu, u kutiju od instrumenta ubacila nekoliko kovanica. Nedugo potom, jedan mladić se naslonio na zid preko puta violiniste i odslušao deo Bahove partiture u D-molu. Naglo je pogledao na sat i užurbanim korakom nastavio ka željenom cilju. Bilo je očigledno da je kasnio na posao.
Zatim je naišao jedan trogodišnji dečak koji je, iako ga je majka požurivala, zastao i pažljivo promatrao violinistu. Nije se opirao kada ga je majka povukla za ruku, već je mirno nastavio dalje, ne skrećući pogled sa muzičara. I nekoliko druge dece je primetilo violinistu, ali su ih roditelji, i to bez izuzetka, primorali da krenu dalje.
Tokom 43 minuta, koliko je svirao tokom jutarnje špice u metrou, samo šest osoba nakratko je stalo i poslušalo muziku. Dvadesetak ljudi mu je dalo novac, ali niko od njih nije imao vremena ni želje da čuje šta svira. Violinista je zaradio 32 dolara i 17 centi.
Niko nije primetio kada je prestao da svira. Nije se čuo aplauz niti ijedan znak zahvalnosti. Niko ga čak nije ni prepoznao, a bio je jedan od najboljih svetskih violinista. Džošua Bel je tog hladnog januarskog jutra na Stradivarijevoj violini, vrednoj 3,5 miliona dolara, odsvirao najkomplikovanije muzičko delo ikada napisano. Samo tri dana ranije, Bel je nastupio u prepunoj sali čuvene bostonske dvorane. Koncert je bio unapred rasprodat, iako je najjeftinija karta bila skoro 100 dolara.

Ovo je istinita priča. Belov nastup u metrou organizovalo je nekoliko novinara uglednog američkog lista "Vašington post" kako bi saznali nešto više o ukusu i prioritetima svojih sugrađana i na osnovu toga utvrdili kolika je zaista moć njihovog opažanja. Jer, ako nemamo vremena da stanemo i poslušamo svetski poznatog violinistu dok izvodi jedno od najboljih muzičkih dela, koliko drugih lepih stvari propuštamo u životu?
Britanski pisac Džon Lejn, autor bestselera „Lepota beskraja: Umetnost svakodnevnog života“, smatra da je glavni problem savremenog društva nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje. On tvrdi da ljudi mogu da je prepoznaju, ali im, u svakodnevnoj borbi za boljim životom, postaje nevažna i daleka.
"Danas, nažalost, pogrešni prioriteti zasenjuju lepotu življenja", kaže Lejn.
Za razliku od njega, novinar Džin Vejngarten, koji je i inicirao ovaj eksperiment, upotrebio je Kantovu teoriju o lepoti i zaključio da ljudi opažaju univerzalno lepo samo u optimalnim uslovima. On, naime, smatra da bi se ti isti ljudi, ukoliko bi samoinicijativno prisustvovali Belovom koncertu, bez dvoumljenja divili njegovoj virtuoznosti. To je potvrdio i nemački muzikolog Teodor Adorno, rekavši da će nam se uvek više svideti koncert, za koji smo uredno platili ulaznicu, nego muzika koju smo tom prilikom čuli.