Stari zanati

Liciderski kolaci

Molski licideri- preneto da se nezaboravi
4.11.2008
Molski licideri
Jedini preostali majstor starog, retkog ali slatkog zanata u Vojvodini, Stanko Jakšić sa svojom saputnicom Julkom živi i radi u Molu

Svi se još dobro sećamo davnog i sretnog detinjstva kad nas je majka uzela za ruke i vodila u vašar koji je bio najveće okupljanje ljudi iz bliže i dalje okoline. Bilo je tu nepreglednog šarenog sveta, raznih majstora, tkača, koritara i sitara, užara, grnčara, lončara, sarača, bačvara, kablara, trgovaca svakakve robe, stoke, zatim zabavljača, pečenjara i konobara u šatorima, poslastičara, fotografa, vlasnika ringlišpila...
Među najprivlačnijima – bar za mene – bili su uvek medičari sa čarobnim ogledalastim lutkama, srcima, konjanicima. Nijedan vašar nije prošao a da ne kupimo konjanika za mene i lutku za sestru. Bilo je to pravo zadovoljstvo, naročito ako je palo i po koji sladoled i flašica kabesoa!
I gledajte čuda: ove jeseni u Adi ponovo ugledah pravog pravcatog medičara u šatoru, kako ljubazno nudi iste – možda čak i lepše – lutke i srca sa ogledalom, ponosne konjanike i druge slatkiše. Pitam se, odakle su. Kažu iz Mola! Iz Mola? Da, da sinko, iz Mola!

U Molu, pored kancelarije radikala, u ulici Maršala Tita poveća kuća sa ispisanom firmom:
- Piši ti lepo po pravom nazivu licider ! To je pravi naziv za medičara, pravi starinski naziv – kaže tetka Jula kad sam ih posetio u tom lepom malom mestu, Molu (nikad neću zaboraviti dobrodošlicu ali i izvinjenje "nemamo vremena jer žurimo u berbu kukuruza, a zatim koljemo svinju").
- Ja sam jedini živi licider u Vojvodini – kaže čika Stanko koji je sa svojih 74 godina mnogo što šta video i preživeo. – Počeo sam odlaziti na vašare biciklom. Kolače sam nosio na paktregeru u velikom pletenom kuferu od pruća! Putem sam često pokisneo i kad sam stigao do čarnoka u Senti ništa suvo na meni nije ostalo...

Molski licideri: bračni par Jakšić

Obojica se prisećaju starih uspomena i dogodovština, čega je bilo zaista dosta. Iako malo bolestan, čika Stanko se raduje velikom plakatu iz Debeljače, koji je stigao poštom na njegovu adresu i u kojem ga učtivo i sa poštovanjem JKP "4. oktobar" iz Debeljače poziva na novembarski vašar.
- Već dve godine ne idemo u Debeljaču, ali pozivi još uvek stižu – kaže Stanko. – Aoj, sve je bilo pa brzo prošao. Ceo dan smo radili od zore do mraka, sve ti dosadi bilo je toliko posla. Ne možeš ni film pogledati jer u 2 sata treba ustati i krenuti na vašar.
- Sve radimo ručno, primitivno, bez mašina – nadovezuje se tetka Jula koja se majstoru Stanku pridružila posle ženine smrti i gledajući ga naučila zanat, mesi i peče medenjake a čika Stanko ih šara. – Šara i te kako šara! I zatvorenih očiju kiti slatke figurice lutaka, srca i konjanika.
Pitam ih za sreću i zadovoljstvo u zanatu koji je pomalo i umetnički, stvaralački.
- Patnje žive, stalno u radu i pokretu, ideš po kiši i blatu...Bicikl sam zamenio na seljačka kola, zatim uzeo Fiću i odmah je bilo lakše, komotnije – kaže Stanko. – Mi sedimo u kolima, a medenjaci i oprema na krovu! Kasnije Fiće sam zamenio na Stojadina, a još kasnije na Vartburga.
Ipak, po licima vidim da znaju i osećaju sve lepote svog zanata i sa pravom su ponosni da su danas jedini medičari u celoj Vojvodini. Kažu, živelo se od zanata veoma dobro za vreme Tita a i kasnije sve do polovine Miloševićeve ere. Od tada sve lošije i lošije. Ljudi nemaju para a medenjake kupuju samo radi ukrasa. Doduše nose ih i kao poklone. Nose ih i u inostranstvo...
- Pre nekoliko godina snimila nas je i beogradska televizija – kaže Jula. – Stanko međutim ne voli puno govoriti, nikad ne traži popularnost. Ali je mnogo dobar majstor, pravi licider. 1961. godine zanat je (silom) preuzeo od tetke, Ružice Džakulin koja je nakon smrti supruge Mite Džakulina nastavila ovu drevnu porodičnu tardiciju.
- Ove godine već je kraj sezone. Polako prestajemo sa pripremanjem kolača ali još ne posustajemo – nastavlja Jula. – Asortiman naše robe je atraktivan i predstavlja pravu retkost. Pravimo šest vrsta srca (po veličini i po šarama) sa ogledalom, tri vrste konjića, dve vrste lutkica sa ogledalom i slikama, zatim male papučice, đerdane (olvašo, drotulje ili vezulje), ukrase za jelku: male lutkice, malog konjića. Odlazimo na vašare u Senti, Bačkoj Topoli, Žablju, Temerinu, idemo u buče u okolna mesta. Najveću prođu i dan danas imaju đerdani ali nažalost, nemamo naslednika u zanatu i posle nas nema nade da će ga iko nastaviti.
Svako kome je makar malo stalo do tradicije, neka požuri da uzme po neki liciderski kolač sa figurom za uspomenu, jer ovi kolači su postojani, traju godinama a stalno nas podsećaju na veštinu i umešnost starih majstora iz vremena naših baka i dedova. Često se dešava da verenici donose svoju sliku vereničku a naši majstori ih vešto ugrade u prelepa srca koja zatim godinama – možda decenijama – služe kao ukras i uspomena na srećne dane i lepe godine.
Zato požurite i vi, nađite neki povod da biste naručili ili nabavili ove lepe medenjake. Nisu skupi a desetostruko vrede više jer sada u Vojvodini medenjaka ima samo kod molskih licidera! Radujemo se što smo ih našli i fotografisali za uspomenu, zabeležili za večnost.

Janoš Kiralj

TKANJE

DUGO U NOĆ, U HLADNU ZIMSKU NOĆ, MOJA MATI BIJELO PLATNO TKA...

Tkanje lana
Na dugoselskom je području, u ne tako davnoj prošlosti, negdje do šezdesetih godina prošlog stoljeća, (kada su narodne nošnje iščezle iz svakodnevnog nošenja), tekstilno narodno rukotvorstvo bilo je značajna kućna radinost svake obitelji koje su proizvodnjom na vlastitom gospodarstvu namirivale svoje potrebe za tekstilom i odjevnim ruhom. Danas u sferi modernog života, pomalo blijede sjećanja na te poslove, no ipak u spremnicima sjećanja još uvijek stanuju uspomene koje obavijaju srce toplinom pri spomenu kako je to nekada bilo. I tako priča počinje...
Tekstilno je rukotvorstvo na dugoselskom području bilo jedinstveno, uz male varijacije prepoznatljive tek stanovništvu ovog područja. Od biljnih, domaće proizvedenih tekstilnih sirovina potrebnih za izradu tradicijske odjeće seljaka i tekstila za kućnu uporabu, sijali su se u vlažnoj dolini rijeke Save konoplja i lan. U manjoj se mjeri koristio kupovni pamuk za tkanje te vuna za prebor i našiv. Proizvodnja lanenog i konopljinog vlakna, kao i ostalih tekstilnih vlakana, bila je ženski posao. Tkanje je pak bio posao koji su uz žene obavljali i muškarci. Konopljino platno koristilo se za izradu muške i ženske radne odjeće. Fino se laneno platno najviše koristilo za izradu svečane odjeće. Osim za izradu odjeće konopljino se i laneno platno koristilo i za izradu tekstila (plahte, stolnjaci, jastučnice..). Obrada konoplje i lana do vlakna, na putu do izrade gotovog platna bio je dugotrajan posao.


U DUGOSELSKOM KRAJU UZGAJANE DVIJE VRSTE PREDIVA

Lan i konoplju svi su uzgajali, posebno one kuće koje su imale dekle zamuš, odnosno djevojke za udaju. Birao se slog ili dva obradive zemlje za sijanje lana i konoplje, što nije mogao i znao svatko. U staro vrijeme lan i konoplju sijale su žene obučene u čisto bijele ruve (odjeću). Sijalo se iz bijelog stolnjaka ili peče da bi se od tog sjemena dobilo bijelo i lijepo platno. Sijačice su morale čitavo vrijeme mučati da tiči ne pozobleju seme. Lana, u dugoselskom kraju zvano predivo, bilo je dvije vrste. Jesensko predivo sijano ujesen koje je izraslo dosta visoko i davalo je lakno slabije kvalitete te protuletno predivo sijano u proljeće, koje je bilo niže od jesenskog i davalo je manje lakna, ali bolje kvalitete. Od tog je prediva platno imalo bolji sjaj i finoću te su ga žene od milja zvale lenek svilec. U kasno ljeto lan i konoplja bili su zreli i spremni za pukanje-čupanje. Iščupane stabljike vezane su u ručice, u povesma ili močenice te bi ih se odvezlo do mjesta za močenjenatapanje. Močilo se u potocima Zelini, Črncu, Črnčiću, u Savi, Lonji, mrtvicama uz Savu, bajerima na Ringolu, kod ciglane. Nakon močenja svaka se ručica ispirala do čistog te se potom prostrla na livadu radi sušenja. Osušenu konoplju i predivo vozilo se kući i spremalo u kuvarnicu ili paričak (dio štaglja) do tučenja.


Tukačice pješice dolazile iz Prigorja tući predivo na Posavinu i "žabariju"

U vrijeme tučenja konopel krenule su iz Prigorja kolone žena. Išle su bosonoge i pripreženi rubač, pješačile čak do Dubrovčaka da bi z dela tukle konoplje. Radile su, a svoj rad naplaćivale dijelom biljaka koje su tukle. Tukačice su uvijek išle u paru, jedna je tukla, a druga držala ručice. Prije posla ručice su se iznosile na sunce da se lakše tuku te da lakše pozder otpada od vlakna. Daljnju obradu žene su obavljale svaka sebi. Ritmičko udaranje stupe sada je zamijenilo udaranje trlica na kojima su žene trle zaostali pozder od ručica. Trlo se do komad noći. Tako očišćene ručice išle su se mikat na grebene pri čemu se dobivalo čisto lakn, lošija kudelja i najlošija turjača. Nakon ove obrade sve je bilo spremno za predenje. Kudelja i lakno predeni su na kolovrat i vreteno, a turjača je vrlena na posebnoj spravi-vrlači u debele niti koje su služile za tkanje gunja i kobera. Na kolovrat se prelo uveče, u kući. Fina tanka nit dobila se nakon predenja na vreteno. Bilo je žena koje su znale isplesti nit tenku kak vlasec. Vretenom i preslicom prelo se na paši i izvan kuće. Kod čuvanja blaga svaka skotarica (pastirica), morala je raditi neki ručni rad, tako su starije žene prele, a mlađe heklale ili našvavale. U inventaru predmeta seoskih obitelji preslica je bila u individualnom vlasništvu svake ženske osobe i od nje se žena nije odvajala cijelog svog života. Preslica je imala PRAKTIČNO I EMOCIONALNO ZNAČENJE; sjećala je ženu na djetinjstvo ako je bila darovana od roditelja, na mladenaštvo kao dar mladića, ili kao dar muža.

PIROTSKI CILIM - Rašićeva šara,

Opis suvenira:
Jedan od prvih pomena pirotskih ćilima u pisanim izvorima je popis objavljen davne 1565. godine u kome se kaže da su lađe šajkaša na Dunavu i Dravi bile prekrivene pirotskim ćilimima.

Pirotski ćilimi izuzetne lepote i kvaliteta ukrašavali su dvorove srpskih vladara. Tkani su tehnikom klečanja i identični su i sa lica i naličja, što se postiže čvrstim utkivanjem potke.

Jedinstvene ručno tkane šustikle prikazuju ćilimske šare Kornjača, Soveljća i Rašićevu šaru.

Dodirnite Vaš deo Srbije!

Opanke su izradjivali opancari od meke boks koze. Posto su se izradjivli na jednom kalupu razlikovali su se samo po kopci na lijevu i desnu.

Opanke - Slovenian Traditional Sandals

Opanke pravi za turiste
23.02.2008. - 06:00

KRAGUJEVAC - U Kragujevcu i obližnjoj Zabojnici do sedamdesetih godina prošlog veka radilo je 14 zanatskih radnji, u kojima su majstori, kalfe i šegrti izrađivali šumadijske opanke. Posla je bilo na pretek, jer je trebalo obuti najmanje 150.000 meštana iz 64 kragujevačka sela i sedam opština Šumadijskog okruga. Porudžbine za obične, ali i kićene opanke stizale su iz Beograda, Novog Sada, Smedereva, Niša, Kruševca, Kraljeva, Čačka, Valjeva i mnogih drugih mesta širom Srbije.

Samo u Karađorđevoj ulici, u centru grada, postojale su opančarske radnje.

Danas je Zvonko Božović (45) jedini opančar u gradu. Radi u istom lokalu u kojem je gotovo do kraja života radio njegov deda Rajko.
- Tokom godine napravim oko 50 pari opanaka za odrasle i decu. Mahom po porudžbini sugrađana koji žive u zapadnoj Evropi, Americi, Australiji. Kupuju ih i turisti iz belog sveta na proputovanju kroz Kragujevac kao suvenire. Povremene mušterije su i kulturno-umetnička društva iz Vojvodine, dok članovi folklornih sekcija iz Kragujevca sami snose troškove za popravku opanaka - kaže sa setom Božović.
Prema rečima vrsnog majstora, opanci se prave od tri vrste kože ekstra klase. Osnova je od goveđe, lice od svinjske, kaiševi i prepleti od kozje. Običan par gotov je za jedan dan, dok izrada kićenog traje dvostruko duže. Zvonko repromaterijal nabavlja u Grčkoj, počev od drvenih ekserčića do lepila. Opanke prodaje od 1.500 do 2.000 dinara, u zavisnosti od broja. Meštani iz Šumadije opanke nazuvaju kada idu na vašare, svadbe, litije i drugim svečanim prilikama i sastavni su deo narodne nošnje.
On je opančarski zanat ispekao kod deda Rajka, koji je radnju nasledio od svog oca. Na istom mestu je više od šest decenija. Božovići opančarski zanat više od dva veka prenose sa kolena na koleno. Dve Zvonkove ćerke nameravaju da prekinu tradiciju.
- Od ovog opančarsko-obućarskog zanata može pristojno da se živi, jer većina Kragujevčana nosi kvalitetnu obuću. Na cipelama menjam fleknice (tako se pravilno kaže, a ne flekice) i pete, na čizmama rajsferšluse. Presa za lepljenje i „singerica“ nikada ne miruju. Na popravke se čeka nekoliko sati, najviše dva dana - kaže Božović. Specijalista je i za izradu krznenih patika koje retko ko kupuje. Potisle ih modeli iz uvoza, deset puta skuplji.

POVRATAK STARIM ZANATIMA - UŽARSTVO


Braća Kovačević, Nebojša i Radivoj, odnedavno počeli su da se bave jednim starim i može se reći već zaboravljenim zanatom - užarstvom.

Mnoge stvari u životu započnu se iz čiste radoznalosti, tako su se i oni zainteresovali za pletenje kanapa i užadi gledajući kako to radi njihov komšija, stari užar Toldi Pišta.

Videli su kako to radi pravi majstor, bilo im je zanimljivo, pa su i oni pokušali. U Kuli su pronašli mašine za obavljanje ovog posla, a obraćajući se za savet starom majstoru nisu ni slutili da će se on odlučiti da im da svoje mašine za pletenje užadi koje on već 20-tak godine gotovo i ne koristi. Uz sitne popravke i doterivanja, mašine su proradile i počela je proizvodnja.

Na ovim mašinama oni mogu da prave sve vrste užadi za vezivanje stoke i za korišćenje u poljoprivrednim radovima, kao što su prevoz slame i slično.

osnivanje konopa





drugi kraj konopa

upredanje

kontra

prvi kraj konopa



pravljenje drugog kraja konopa