ZASTO PLACEMO

Eklipsa Suza

U vrtlogu zvezda,
Galaksije hala,
Na kamenu trećem
Od Sunčevog sjaja,
U jezero tuge
Jedna suza je pala,
Na ostrvu želja
Eho je tkala!
U oku Kralja izvor je našla,
U obličju zemaljskom nije se snašla...
U dubokoj tami prepunoj zala,
Našla je način da zavara Kralja!
Samu sebe ponova je stvorila,
Sa svojim demonima sada se borila
Sa tugom više nije govorila
U čudesnom zanosu
Nov oblik je tvorila!

Kao nova svetlost u tami je sjala
U vrtlogu zvezda,
Galaksije hala!

Moje zelene oci danas placu uz muziku, mom tati je rodjendan a nije tu da ga poljubim

Izvor Une - Plavo ili zeleno oko



Nisam znala da je Una nastala od mojih suza

Navikli ste da vam pevam
da vam pevam pesme zive
sto mi nocas dusa place
njegove su oci krive.

Navikli ste da se smejem
da mi lice srecom gori
al' pustite nocas srce
da sa sobom samo zbori

Rame za plakanje na internetu

Fakultet Fudan u Šangaju je zvanično uspostavio platformu za izražavanje emocija pod nazivom "Bar za plakanje na internetu". Instruktori utorkom popodne, u pričaonici u okviru ovog internet bara, slušaju studentske probleme i dele im savete kako da izražavaju emocije. Na ovoj platformi studenti mogu da izražavaju raznovrsne emocije, da kukaju, čak i da plaču, kako bi se na takav način oslobodili psiholoških pritisaka, javlja kineski radio CRI.

kad se smejem i kad placem,ti me jedino mozes da svatis....

Ne placi za njimn nije vredan tvoje suze...

POGLED



Ne, nema potrebe da gledam. Ni da slušam. Sve već znam.

Mrak. Tišina. Beznađe i bezglasje. To je moj zivot. To je.

Samoća.

Zašto bih otvarala oči? Kuda bi me odvele?

Kad ni noge ne idu nikud, zašto bi oči krenule u bilo kakav pohod?

Ne idemo nikud. Tu smo. U sebi. Nikako iz sebe da izađemo.

A kazu - svet je veliki. I kazu, sve je moguće.

Za mene nije. Ni za njih. Samo što oni imaju potrebu da zive u iluzijama, a ja nemam. I neću....

Gledao me je. Netremice. Pravo u oči.

Proklinjuće i preklinjuće u isto vreme. Poznavala sam dobro taj pogled i bila ubeđena da je neponovljiv, da ga samo On ima.

I sad je bio samo On.

Gledao me je.

Oborila sam svoj pogled za trenutak, za stoti deo sekunde, a onda sam, podigavši ga, naišla na isti prizor.

To nisu bile oči, to je bio noz, zariven u moje oči!

Rasporiće mi zenicu - pomislila sam!

Jesi li normalan, matori! Kako te nije stid te sede kose! Šta buljiš u mene - htela sam da viknem, ali mi se usne nisu rasklopile!

A znala sam - nije to bio nikakav starac. To je bio On! To su mogle biti samo njegove oči!.

Ovo lice bilo je samo medijum, ove tuđe očne duplje bile su samo rupe u koje se uvukao njegov pogled…

…da me proklinje. Onako kako je to činio poslednjih ko zna koliko godina (neću da brojim, za mene vreme i onako ne predstavlja nista, ja ne zivim više u vremenu. Ni u prostoru).

…da me preklinje, onako kako je to činio oduvek zbog svega što mu se desilo i pre mog rođenja, i posle. Činilo mi se- i zbog svega sto se ikada desilo na ovoj planeti. ..Takvu je tezinu imao taj pogled…

Svici su mi zaigrali pred očima.

Spustila sam pogled još jednom. Na kratko. Da udahnem, da ne puknem kao tempirana bomba.

Autobus je stao.

Pogledala sam kroz prozor. Masa novih putnika ulazila je u krcati autobus.

Dobro je - pomislila sam, sad ga više necu videti, sad će se svi verovatno nagurati kod vrata i zatvoriće mi vidokrug.

Pogledala sam tamo gde su do malopre bile te strašne oči.

Nije ih više bilo. Tu je sedeo neki drugi čovek.

Čudno. Nisam primetila da je izašao, a nije bio u utobusu.

Osetila sam titraj u oku. Zariveni noz više nije bio tu. Vraćen je u korice.

I ovoga puta posluzio je svojoj svrsi i nestao.

Sledeći put boleće mnogo više. Sledeći put kad ga vidim. Sledeći put kad se desi neka velika nesreća. Jedino one nas priblize jedne drugima, makar fizički…

Sledeci put kad na odru bude nečije telo. Da nas mrtvi priblize, kad
zivi nisu mogli, kad smo se zivi sahranili…

(Odlomak iz davno zapocetog romana)

zar nije lepo

Ja ih krijem one padaju....