LJUBAVNE PRICE

Ljubavna bajka
Vetar je duvao kao da će odneti sve s ulica. Retki prolaznici tražili su način da se zaštite od provale oblaka trčeći ka svom odredištu glavom bez obzira, gazeći kroz bare i kvaseći se do članka. Monika je stajala u haustoru zgrade i smireno čekala da oluja prestane. Nije žurila nikuda, pred njom je bilo veče bez planova. Naslonjena na zid gledala je kroz staklo ulaznih vrata kako kapljice postaju sve veće i veće, padaju na šarene kišobrane i odskaču na sve strane. Veče je bilo depresivno, a Monika se čudila kako u njoj nema nikakvog osećaja za ono što joj se desilo samo pola sata pre početka oluje. Mnogo je očekivala od tog susreta sa Strahinjom, nadala se da će se njen brak nekim čudom spasiti, da ju je pozvao kako bi se pokajao zbog apsurdne veze sa dvadesetogodišnjom stjuardesom, zbog koje se i odselio iz zajedničkog stana, a onda i pokrenuo brakorazvodnu parnicu. Nakon osam godina braka Monika je i dalje bila zaljubljena u svog muža, mada je bila svesna da jedan zgodan pilot ne može da bude veran, naročito kad je okružen prelepim, mladim stjuardesama s kojima je u prilici da zaviri u sve delove sveta i doživi takvu romantiku i strast da bi odoleo iskušenju. Međutim, mirila se s muževljevim neverstvom, čak je bila spremna i da mu oprosti, samo što je problem bio u tome što Strahinji njen oproštaj nije ni bio potreban. Zaljubio se, izgubio glavu i srce, kako joj je priznao, za tom mladom devojkom i preko noći Monika se našla potpuno sama, ostavljena i očajna.
Kad ju je pre nekoliko dana pozvao telefonom, učinilo joj se da se nešto u njegovom glasu promenilo. Delovao je vrlo pristojno, kao da želi nešto osetljivo da joj prizna, pa se nadala kako se ipak rešio da ne odbacuje olako osam godina braka i godinu dana zabavljanja pre svadbe. Tog popodneva našli su se u restoranu koji je držao njihov venčani kum. Monika se potrudila da izgleda zanosno, kupila je skup komplet boje slonovače, koji joj je isticao vitku liniju, a frizerka Mica joj je napravila predivnu punđu s krupnim loknama, pa ju je čak i Strahinja odmah obasuo komplimentima. On je bio u crnom odelu, ispod kog je obukao savršeno belu i besprekorno ispeglanu košulju, što ju je navelo da ljubomorno pomisli kako ga i ta druga, ta balavica, drži urednim onako kako on jedino i očekuje od žene. Oduvek je bio jako pedantan, što je ponekad bilo previše naporno, jer je tu urednost postizao isključivo zahvaljujući ženama koje su ga pazile. Pre Monike o njemu je brinula majka, ali kad je Monika preuzela tu odgovornost, nije se žalila. Iskreno je volela svog muža.
Nada da je muž tražio taj susret radi pomirenja ubrzo je pala u vodu. Rešen da započne nov život i da što pre dobije šansu da se ponovo oženi, Strahinja je želeo da Moniku zadrži za prijatelja i da joj, u znak kajanja što ju je povredio, ostavi zajednički stan i svu imovinu koju su stekli za tih osam godina braka. Gutala je knedle i samo ga gledala dok je lomio prste i skrivao pogled kako se ne bi suočio s njenim suzama. S vremena na vreme bi odgovorio na neku poruku, a Monika je bila sigurna da svoju ljubavnicu obaveštava o toku razgovora. Nisu stigli ni da večeraju jer je Monika odmah po završetku Strahinjinog monologa ustala i otišla bez reči. Kad je izašla na ulicu, počela je oluja, pa je morala da se sakrije u prvi haustor. Suze, koje su joj navrele dok je sedela preko puta muškarca koga je volela, prestale su da teku. Ništa nije osećala. Uplašena sopstvene ravnodušnosti, Monika je samo stajala i gledala u kišu.

II
Kada se vratila u stan, i dalje je osećala istu prazninu kao i svakog dana u poslednjih šest meseci, od kada se Strahinja iselio nakon žučne svađe. Ništa nije sklonila. Njegove košulje bile su ispeglane i poslagane, kao da čekaju da se gazda otrezni od ljubavi i vrati kući. Monika je prvi put morala da prizna kako nade više nema. Otvorila je album s venčanja i ponovo ga prelistala. To je radila poput rituala, svakodnevno, plačući nad sećanjima. Sad nije zaplakala, samo se pitala gde je smisao svega, zašto se ljudi zavole da bi nakon toga izgubili tu ljubav. Kajala se što nije insistirala na detetu, što nije krišom prestala da pije pilule za kontracepciju i tako dala veliki razlog Strahinji da ne odbacuje zajednički život. On nije bio spreman za decu, ali da je „slučajno“' ostala u drugom stanju, on bi prihvatio takvu promenu. No, Monika ga je suviše cenila da bi mu podmetnula dete, čekala je momenat da on to sam poželi i da joj da zeleno svetlo za prestanak korišćenja pilula protiv začeća. Bar da je imala dete! Sve bi bilo drugačije.
Zvonjava telefona ju je trgla iz sanjarenja. Javila se bezvoljno, ne očekujući nikog specijalno, nadajući se da je u pitanju greška. Kad je čula glas svoje venčane kume i najbolje prijateljice još od srednje škole, osmeh joj je ozario lice. Nena se pre četiri godine udala za Crnogorca u koga se zaljubila na letovanju. On je bio tri godine mlađi od nje i započinjao je političku karijeru, a uz to je poticao iz bogate i cenjene familije, što je za Nenu bio veliki pogodak. Nena je Moniki strašno nedostajala kad se odselila za Podgoricu. Viđale su se nekoliko puta godišnje, a leti bi Strahinja i ona odlazili u Miločer, gde je Nenin svekar imao ogromnu kuću. Ipak, Monika bi se uvek obradovala kad bi se čule.
– Kako si mi?
– Nisam dobro, Neno. Danas sam se videla sa Strahinjom.
– Videli ste se? I? Da li se konačno dozvao pameti?
– Ne. Naprotiv, odlučio je da se opet oženi čim naš razvod bude okončan.
– Au! Budala!
Kratka pauza dala je mogućnost dvema ženama da smire emocije. Nena je bila temperamentna osoba koja bi često trčala pred rudu i nije pazila na reči, ali sad je znala da zbog prijateljice mora da obuzda bes prema preljubniku i da se usredsredi na tešenje.
– Slušaj ti mene, Moni, dođi ovde kod mene, Petar mi sledeće nedelje ide na neki seminar u Hrvatsku, neće ga biti bar četiri dana, pa taman možemo da lunjamo po Podgorici i pravimo šou svojim kratkim suknjicama.
– Ne mogu... Nisam baš za putovanja, mada bih volela da te vidim. Što ti ne dođeš ovde? Taman da obiđeš oca i brata.
– Zaboravljaš da sam ja jedna teška trudnica.
Monika se nasmejala. Iako je tek bila u četvrtom mesecu, Nena se ponašala kao da bi svaki čas mogla da se porodi.
– Dođi ti ovde, prijaće ti promena.
– Ne znam...
– Imaš li pametnija posla?
Monika je razmišljala o tome kako je trenutno zaista besposlena. Njen poslednji scenario za dečiju pozorišnu predstavu bio je gotov, a završne probe su se već uveliko odvijale, tako da je bila bez obaveza.
– Nemam. Možda bih ipak mogla da dođem.
– Dođi u ponedeljak. Mislim da Petar putuje u utorak, taman ćeš i njega uspeti da vidiš.
– Razmisliću, pa ću ti javiti sutra.
– Nema razmišljanja. Hoću da mi sutra javiš da si rezervisala kartu. Kad dođeš, natenane ćemo pričati o svemu.
– Zvaću te sutra.
– Važi, ali samo nakon što nazoveš aerodrom.
– Dobro, dobro...
Kad su završile razgovor, Monika je već znala da će otići za Podgoricu.

III
Otišla je na probu predstave koja je postavljena prema njenom scenariju. Primetila je da je mladi glumci gledaju ispod oka, odmeravaju je i međusobno se došaptavaju. Svi su već znali šta se desilo s njenim brakom, pa joj je bila nelagodno što deluju kao da žele da joj izjave saučešće. Odmah nakon toga je rezervisala kartu za Podgoricu i javila Neni da joj avion kreće ujutru. Nije se radovala toliko odlasku u drugu sredinu koliko je želela da nestane makar na nekoliko dana. Loše je spavala, a i kad bi bar na tren uspela da utone u san, odnekud bi se pojavio Strahinja u zagrljaju s mladom devojkom u koju se zaljubio i zbog koje ju je ostavio. Onda bi se probudila i pitala da li je ona negde pogrešila, da li je prestala da brine o svom izgledu, o telu, da li je nekoliko kilograma viška zalepljenih za stomak i butine bio dovoljan razlog da on poželi neku zgodniju. Tako je donela odluku da nakon povratka iz Crne Gore počne s vežbama, da se aktivira i ponovo povrati svoju svežinu. Noć pred put nije mogla da zaspi, pa je izbacila sve svoje stvari, napravila izbor onoga što može da ponese na put. Želela je da opet bude dopadljiva, mada je znala da je jedini muškarac kome želi da se svidi zapravo Strahinja. Nije htela da sebi dozvoli lažnu nadu da bi jednog dana mogla ponovo da bude s njim, ali podsvesno se ipak nadala, a to nikom nije zabranjeno.

OPASNA OPSESIJA
Sa crkvenog zvonika odjeknulo je pet zvonkih udara. U to vreme Englezi obično piju čaj, a Beograđani, Novosađani, Nišlije i drugi stanovnici gradova u Srbiji gube svoje nerve u saobraćajnoj gužvi, bilo da čekaju autobus, bilo da se vozile automobilima. Vesna je sa svoje terase posmatrala kako se centar grada pretvara u pravu arenu, u kojoj se vozači međusobno vređaju, trube, voze pomahnitalo kako bi izbegli bilo kakav zastoj, dok pešaci bezglavo prolaze kroz reku automobila, izbegavajući za dlaku smrt. Uzdahnula je i ušla u stan. Nameštaj u garsonjeri još je mirisao na novo, pa je imala utisak da se nalazi u prodavnici nameštaja a ne u stanu. Visoka smeđokosa devojka prodornih crnih očiju, dugih trepavica i nešto punije donje usne nije delovala oduševljeno svojim novim životnim prostorom. Uvalila se u kožnu fotelju i zatvorila oči. U mislima se vraćala u Langenberg, malo i mirno mesto nedaleko od Esena, u kome je provela dvadeset godina svog života. Nedostajala joj je bela kuća na brdu, okružena travnjakom i cvećem, s visokom ogradom od cigli. Nedostajali su joj roditelji. Mogla je da zamisli majku kako upravo završava jednostavan i ukusan ručak i gleda na sat čekajući muža da dođe iz kancelarije. Mislila je na to kako njeni roditelji sedaju za drveni sto u dvorištu, dok su na šarenom stolnjaku postavljeni plavi tanjiri, plave salvete i čaše za vino. Možda će i njen brat, Stefan, odnekud da se pojavi sa sitnom, pegavom Nemicom Klaudijom, s kojom se venčao pre dva meseca.
Nekad joj se taj mali nemački gradić činio strahovito dosadnim. Znala je svako lice na ulici, zabavljala se punih osam godina s istim momkom, a svako putovanje u Beograd kod sada pokojne bake Stanislave za nju je bio velika avantura. Napunila je trideset godina i poželela da se vrati tamo gde pripada. Bakin stan je ostao ujaku, ali kako je Vesnin otac bio industrijalac i uspeo je u životu, kupio joj je garsonjeru na dobrom mestu, dao novac za uređivanje stana i obezbedio veliku svotu u banci, uz koju nije morala da brine o bliskoj budućnosti. Sam dolazak u rodni grad ju je veselio. Dok je jurila po prodavnicama i obilazila zaboravljene spomenike, činilo se da će joj srce pući od sreće. Sve je bilo užurbano, užurbanije nego u Esenu, Minhenu, čak i u Berlinu. Ljudi su bili drugačiji, imali su harizmu koja je Nemcima nedostajala. Noću je bilo jednako bučno kao i danju. Nije sretala stalno ista lica, pa se na svakom ćošku radoznalo okretala oko sebe. Međutim, tek kad je prošlo mesec dana, Vesna je shvatila da je usamljena. U harizmi Beograđana počela je da prepoznaje netrpeljivost, a od buke nije mogla da spava mirno. Poslovi na koje se prijavila bili su razočaravajući – s njenim znanjem nemačkog jezika mogla je da bude samo sekretarica uz bednu platu i još bednijeg šefa. Kako su je roditelji odveli iz Beograda kad je imala samo deset godina, nije imala ni stare prijatelje s kojima bi se družila. Bakin komšiluk, u kome je nekad toliko uživala, bio je sastavljen od starih ljudi. U njima je uživala dok je bila dete, a kad je baka umrla, neke stare žice su se pokidale. Gušilo ju je to toplo jesenje popodne. Mogla je da se šeta ulicama i da traži još neke stvari koje bi je obradovale i iznenadile, ali nije imala volju. Dešavalo joj se da joj neki mladići dobacuju vrlo ružne stvari, a bilo je i onih koji bi joj prilazili i agresivno pokušavali da je odvedu na piće. Plašila se da bi njena atraktivnost mogla u tom divljem gradu da joj donese nevolje. Setila se i Petera, sina hotelijera, s kojim se zabavljala do pre dve godine. Bio je miran, tad se činilo i suviše hladan za njen balkanski temperament, ali joj je odgovarao jer je bio lepo vaspitan, pažljiv i prokleto staložen. Nikada nije bila zaljubljena u Petera, bar ne onoliko koliko je bilo potrebno da pristane na njegovu prošnju. Odbila ga je, želeći da ipak potraži pravu ljubav o kojoj je čitala u knjigama. Sad više nije bila sigurna da je njena odluka bila ispravna.

Telefon ju je trgao iz polusna. Na ekranu televizora bila je scena nekog pokolja, dokumentarac snimljen u ratu u Bosni. Vesna je osetila mučninu. Brzo je dohvatila daljinski i oslobodila se užasnih scena. Ruka joj je drhtala dok je podizala slušalicu.
– Halo?
– Halo? Da li je to Vesna?
Zvonak ženski glas, malo razvučen u beogradskom žargonu, iznenadio ju je.
– Da... Vesna ovde. A ko je to?
– Nećeš verovati, sigurna sam da ćeš se jako iznenaditi. Ovde Lola, tvoja sestra od strica. Je l' znaš ko sam?
Vesna se na trenutak zamislila. Njen otac i stric Marko nisu bili u kontaktu poslednjih desetak godina. Marko je zapao u neke kockarske dugove, pa je i rođenog brata prevario pričom kako mu je potreban novac da bi pokrenuo biznis na Crnogorskom primorju. Naravno, ubrzo se saznalo da je sve prokockano u nekoj zadimljenoj kafani na Ibarskoj magistrali, gde je Marko na pokeru izgubio i novac, a i život. U pokušaju da vrati dugove, namerio se na opasnog kriminalca, opljačkao ga na spavanju, a sutradan je nađen izrešetan pred istom tom kafanom i s torbom u kojoj nije bilo ni dinara. Vesna se sećala da je majka insistirala da svi porodično odu na sahranu, ali je otac ipak otišao sam jer se plašio da bi neki stari Markovi dugovi mogli da ugroze i njegovu porodicu. Marko je ostavio ženu i ćerku iza sebe, ali Vesna je imala manje od dvadeset godina kad ih je poslednji put srela. Čula je, iz familijarnih priča, da se Markova žena preudala, a da se Lola zaposlila kao lektor u jednoj izdavačkoj kući.
– Da, da, naravno da znam ko si. Lola! Baš sam zbunjena. Otkud to da mi se ti javiš?
– Stric je zvao moju mamu i rekao joj da si u Beogradu, pa ju je zamolio da se nas dve nekako povežemo. Eto, valjda da ne budeš usamljena.
Vesna je zavrtela glavom. Njen otac je ponekad previše brinuo za svoju odraslu kćer. No, nije mogla da kaže kako je uradio pogrešnu stvar. Rođaka iz istog grada mogla bi da joj bude od koristi.
– Dobro je što se setio. Kako si ti, Lola? Čula sam da radiš kao lektor?
– Ma, pusti to. Rintam kao konj za bedne pare, a danas se knjige kupuju samo da bi se popunila prazna mesta u vitrinama. A ti? Tvoj tata kaže da tražiš šljaku?
– Šta tražim?
Lola se smejala sa druge strane žice, shvativši da njena sestra od strica ne zna žargon kojim se služila.
– Šljaka znači posao. Vidim ja da ću dosta toga morati da te naučim.
– Da, primetila sam i na ulici, u prolazu, da se srpski jezik prilično iskvario... odnosno, promenio. Ne, ja nisam našla posao, bila sam na nekim razgovorima, ali ne volim ni da ih se prisećam. Jesi li se udala?
– Ja? Bože sačuvaj! Muškarci su ti ovde kao toaleti, ili su usrani ili zauzeti.
Dve rođake su se nasmejale.
– Nego, Vesna, kada ćemo nas dve da se vidimo? Da se sretnemo na ulici, ne bismo se prepoznale.
– Da, prošle bi jedna pored druge kao stranci. Kad želiš? Ja imam vremena na pretek.
– Može sutra? Subota je, ne radim.
– Što ne bi došla kod mene? Ja sam ovde u centru grada, pa možemo otići negde na piće?
– Ja sam ti na Karaburmi i svakako je bolje tu nego ovde. Hoćeš negde u ovo vreme? Pet, šest?
Vesna je poželela da to bude što pre. Unapred se radovala društvu.
– Može pet.
Izdiktirala je Loli adresu i spokojna legla u krevet.

III
Sutradan ju je nazvao Stefan. U glasu mu je osetila koliko žudi za sestrom. Bili su jako vezani. On je imao sedam, a ona deset godina kad su se preselili u Nemačku. Nisu znali ni reč nemačkog, pa su među ostalom decom bili izdvojeni i upućeni jedno na drugo. Tako je ostalo do današnjih dana. Pohvalio se da mu je u braku i dalje fantastično. Vesna mu nikad nije priznala da joj se mala Klaudija činila nedovoljno lepom i ženstvenom za njenog brata. Stefan je bio visok, zgodan, crnih očiju i tamne smeđe kose, meke kao svila. Imao je predivan osmeh i uspeh u svemu čega bi se latio. Nemice su ludovale za njim, a u Langenbergu je bio popularan kao mister na jednom izboru. Radio je već duže vreme na lokalnoj radio-stanici, gde je prvo bio voditelj, a onda i urednik. Klaudiju je upoznao dok je nakon preloma noge u jednoj lakšoj saobraćajnoj nesreći ležao u bolnici. Ona ga je, kao medicinska sestra, negovala i tu se rodila ljubav. Kad je Vesna prvi put videla svoju snahu, bila je užasnuta. No, vremenom se pokazalo da je Klaudija osvojila Stefana svojom dobrotom a ne lepotom. Vesni je bilo jedino bilo važno da ga ona voli i pazi.
Nakon razgovora bila je ushićena. Nervozno je gledala na sat. Vreme je sporo prolazilo, a njoj je bilo potrebno da što pre vidi Lolu. Lola je bila tri godine mlađa od Vesne. Kad su se poslednji put videle, imala je kratku pankersku frizuru, mnogo je psovala i koristila jaku šminku. Iako je bila sušta suprotnost uvek urednoj i dugokosoj Vesni, Lola je ljudima bila simpatična jer se stalno smejala i bila jako aktivna. Vesna se pitala kako li sad izgleda i da li će se tih deset godina neviđanja odraziti na susret i kasniji odnos.
No, kad je Lola ušla u stan, sve dileme su bile otklonjene. I dalje je imala kratku frizuru, stepenasto ošišanu plamenu kosu, ali osim maskare nije imala primetnu šminku. Minđuša u uvetu slagala se sa širokim pantalonama kaki boje i istom takvom uskom majicom koja je pokazivala mršavu figuru bez grudi, nalik na dečaka. Lolin osmeh je bio isti, pomalo nestašan, ali širok i iskren. Zagrlile su se, posedele sat vremena uz kafu, a onda rešile da posete jedan kafić u blizini, u koji je Lola ponekad svraćala s prijateljima.
Iako se Vesna još pre rođakinog dolaska obukla za eventualni izlazak, odlučila je da se prilagodi Loli i da se presvuče. Svoju teget haljinu do kolena i šal oko vrata, zamenila je izbledelim farmerkama i kratkim belim pletenim džemperom, a na noge je obula baletanke boje teksasa. Kad ju je Lola videla, oteo joj se zvižduk.
– Kako si ti zgodna! Sve imaš, i sise i dupe. Beograđani će da pošize za tobom.
Vesna je osetila da je crvenilo udara u lice.

IV
Dok su išle prema kafiću, Vesna je saznala još neke sitnice o Loli. Kad se njena majka preudala, Lola je odlučila da se odseli. Tad je radila kao kasirka u samoposluzi, pa je s još jednom prijateljicom iznajmljivala po pola mali stan u Ostružnici. Kasnije je dobila mesto na kome je sada, promenila stan, ali je ostala s istom cimerkom.
– Ružica je divno biće, ali je nepokretna, troma i prilično dosadna. Nigde ne ide, samo čita knjige i završava drugi fakultet. Daje časove engleskog i francuskog, a njeni su iz sela kod Negotina i imaju imanje, pa joj šalju dovoljno para. Da hoće, mogla bi i sama da iznajmi stan, ali ona je tako nesposobna bez mene da me to nekad plaši.
Vesna je saznala i da je Lolin očuh pijanica i kockar, ništa bolji od strica Marka, čiji je porok ostavio porodicu skoro na ulici. Zato je Lola i želela da se osamostali, ali se videlo da joj nije lako.
– Ruža i ja plaćamo stan 180 evra, imamo jednu zajedničku spavaću sobu, mali dnevni boravak, kuhinjicu i kupatilo. Nameštaj je iz prošlog veka, raspada se, ali šta da se radi?! Komunalije nam dođu još 100 evra preko. To znači da ja samo za stan dajem 140 evra, a moja plata je negde oko 280, pa ti vidi. Ostalo ide za hranu i poneki provod.
Vesna je žalila ovu pozitivnu devojku, svesna da je ona imala sreće jer je otac doneo tu tešku odluku i odveo ih za Nemačku.
Kad su stigle u kafić, nije bilo mesta. Svi stolovi su bili popunjeni, a muzika je bila prilično glasna. Vesna je taman htela da se okrene i ode, ali Lola je za tren oka bila kod šanka i pričala s mladim šankerom. Ubrzo se nekako ugurao još jedan barski sto i dve stolice.
– Kako si ovo uspela da izvedeš?
– Ja sam ovde čest gost. A u Beogradu ti je osnovno da znaš da šankere, još ako su onako slatki.
Vremenom, Vesna se savršeno opustila. Ćaskala je i ponovo se zainteresovala za Beograd. Sva dosada koju je prethodnih dana osećala više nije bila važna. Lola joj je prijala i taj izlazak joj je prijao. Nije mislila na vreme i nije je bilo briga koliko će dugo sedeti tu.

V
Nešto kasnije pridružio im se jedan mladi bračni par, Lolini školski drugari. Devojka je bila u petom mesecu trudnoće, pa je Vesni bilo ružno što pije pivo kao da to ne može da škodi. Njen muž je bio debeljuckast mladić, očito zanesen Vesninom lepotom, jer joj se prostački nabacivao. Kad su posle pola sata otišli, Lola se zagrcnula od smeha.
– Kakve si ti grimase pravila, da si samo videla! Ja sam htela da puknem.
– Kako da ne pravim grimase kad ga ona popreko gleda, a on sve vreme pokušava da me dohvati ispod stola.
– To ti je novopečena bračna sreća mladih Beograđana. Naprave dete, pa se zbog toga venčaju, a onda ih sramota da se razvedu jer nemaju pojma kako to da objasne ćaletu i kevi.
– Užas!
– Ti si iz neke druge sredine, Vesna. Moraš da se navikneš na Srbiju. Ovde đavolak vreba iza svakog ugla.
– Ima i u Nemačkoj venčanja zbog bebe, ima nesrećnih brakova, ali nema ovakvog bezobrazluka pred očima rođene žene.
– Mi, Srbi, u svemu preterujemo. Mora da bude drugačije nego u ostalim delovima sveta, pa makar i gore. Nego, da popijemo po još jednu đus-votku i da promenimo lokaciju?
Vesna se taman uplašila da bi Lola poželela da se rastanu, ali na ovaj predlog odmah je klimnula glavom.
Dok su čekale konobara, muškarac širokih ramena prošao je pored njih i nestao negde iza šanka. Vesna nije mogla a da ga ne primeti, iako je samo protutnjao pored nje.
– Jesi li ga snimila? Mislim, videla?
– Koga?
Lola je gledala u pravcu u kojem se zgodni muškarac izgubio.
– Ovog tipa što je sad ušao u kafić i otišao iza šanka?
– Videla sam samo njegova ogromna ramena.
– Šteta!
Nije moglo a da se ne primeti kako je Lolin uzdah bio pun čežnje i divljenja. Vesna joj je namignula.
– Pronašla sam ti slabu tačku. Ko je taj misteriozni muškarac za kojim uzdišeš?
– Ma, to je moj san. Mogu samo kao ostale glupačice da se zanosim i da se nadam da će jednom da me primeti.
– Pa ko je on?
– On ti je, Vesna, jedan od najvećih razloga zašto je ovaj kafić uvek pun devojaka. Vlasnik je ovog i još nekoliko lokala po Beogradu. Inače niko ne zna čime se zaista bavi.
– Pa, bavi se očito ugostiteljstvom.
– Ne, ne, nije to tako jednostavno. Odakle mu lova da otvori sve to što ima? Priča se i da na nekoj manjoj planini u Srbiji poseduje ekskluzivan hotel zatvorenog tipa. Kažu, tamo nema šta nema. Verujem da je neki krimos. Ali je prelep.
Vesnu je ovo zaplašilo. Sede u kafiću čiji je vlasnik sumnjiv tip, krimos, a uz to se devojke tako zanose tim čovekom. Stresla se. Očigledno da je imala još mnogo toga da nauči o Srbiji. Konobar je prišao i doneo im piće. Ali Vesna je počela neprijatno da se oseća. Stolica ju je žuljala, gledala je oko sebe kao da će svakog trenutka nešto loše, neočekivano da se desi. Sva njena opuštenost je nestala. Lola je to primetila.
– Šta ti je? Odjednom si postala nervozna.
– Ne znam šta mi je. Više mi nije prijatno ovde.
– Sada ćemo da idemo, samo da završimo piće.
Svađale su se oko računa, Vesna nije želela da Lola plati, znajući da nema novca koliko i ona, ali Lola je želela da se Vesna smatra njenim gostom.
– Hajde bar da platimo po pola?
– To se radi u tvojoj Nemačkoj, ovde je to slepački.
Na kraju je ipak Lola platila. Protiv te male, žilave devojke nije moglo da se bori. Dok su izlazile iz lokala, Vesnu je obuzeo čudan osećaj. Okrenula se naglo prema šanku i zapazila kako se jedna muška glava povukla iza jedva primetnih vrata. Imala je osećaj da ju je neko posmatrao dok je odlazila, kao da ju je pogled pekao po leđima. Lola ju je požurila i ubrzo, u nastavku večeri, Vesna se ponovo opustila. Obišle su još nekoliko kafića, a onda otišle i u bioskop, i tek nakon ponoći Lola je sačekala noćni autobus za Karaburmu, a Vesna se vratila u svoj stan. Bila je umorna i zadovoljna, pa joj je i san došao lako.

VI
Lolino i njeno druženje se nastavilo. Svakodnevno su se čule, a viđale su se kad god bi Lola imala dovoljno vremena i snage nakon posla. Vesna se javila na još dva konkursa za posao i očekivala je pozive za razgovor.
Jednom je Lola svratila pravo s posla. Vesna je taman skuvala čorbu s povrćem i musaku s tikvicama, pa su zajedno sele da ručaju, a onda popile i kafu.
– Zvao me je juče onaj šanker iz „Maksima“.
Vesna ju je začuđeno pogledala.
– To je onaj kafić gde smo bile kad smo se videle prvi put.
– Ah, sad znam. Udvara ti se?
– Kako se ti ponekad čudno izražavaš! Kaže se: da li te muva.
– Muvati mi je nekako ružna reč, kao varati, biti nepošten, imati neke skrivene misli.
– Ima tu nekog smisla. Nego, Boca, taj šanker, nije me zvao zbog toga. Pokušali smo mi jednom davno nešto, ali bilo je suviše alkohola, a malo prave strasti, tako da smo ostali na komplimentima. U stvari, zvao me je da me pita kako se ti zoveš.
– Ja?
Vesna je pocrvenela. Znala je da privlači pažnju muškaraca, ali nije joj bilo zgodno što se momak s kojim je njena rođaka imala pokušaj „nečega“ raspituje za nju.
– Da, da. Ja sam ga pitala da li se on to malo zaleteo kad te je video, a on mi kaže da ne pita zbog sebe već zbog jedne mušterije.
– Mušterije?
– Nemam pojma, izgleda da su oko nas sedeli neki momci, a mi ih nismo primećivale. Uglavnom, samo je tražio da mu kažem tvoje ime, prezime i adresu.
Vesna se zagrcnula čajnim kolačićem koji je uvek bio pored šoljice za kafu.
– Nisi mu rekla?
Lola je ćutala pognute glave. Prestravljena, Vesna je netremice zurila u nju.
– Nisi valjda? Lolo, pogledaj me!
– Rekla sam mu ime i prezime, a od adrese samo ulicu.
– Ali, zašto? Što bi nekog zanimalo gde stanujem?
Sad se Lola smejala od srca.
– Ti si zaista više Nemica nego naša. Što si paranoična? To je bilo zezanje, razumeš. Kao, raspituje se neko, pa me Boca malo zeza, ja ga pitam da nije policija u pitanju, on kaže jeste, a ja onda kao dajem sve podatke. Razumeš?
– Policija? Kakva policija?
Vesna je delovala potpuno zbunjeno, ali Lolin osmeh je bio još glasniji.
– Ma, nikakva policija! Kako ne razumeš, to je zezanje između mene i Boce, neće on nikom reći gde stanuješ. A i da kaže, ne brini, pa nije ovo baš Divlji zapad, bar ne u tom smislu da obožavaoci dolaze pred vrata svojih idola. Kad su muško-ženski odnosi u pitanju, tu ti je mirno kao u Sahari. Pustinja!
Vesna nije shvatala baš sve tako olako. Naviknuta na mnoge vesti o zločinima koje je čitala u nemačkim novinama, mislila je da u Srbiji može da bude samo gore jer je više bede, siromaštva, a tu je i psihoza ljudi kao ostavština iz građanskog rata. No, nije mogla ni da se ljuti na Lolu. Nadala se samo da je sve to zaista tako bezazleno kao što joj je predstavljeno. Ko god da se raspitivao za nju, nije je zanimalo.
– Sledeći put ako te neko pita za mene, nemoj da uradiš isto.
– Ma, neću, šta ti je?!

Ružičaste naočare.


Da li iko zna gde se kupuju ružičaste naočare? Svejedno koje marke,oblika i dizajna? Da li iko zna gde ih mogu naći? Ali ne,ne one za sunce. Ne smeta meni sunce,jer slabo probija kroz ovu okorelost gorčine i tuge. Ne trebaju mi ni za vid. Istina,vidim uvek pogrešno,ali relativno dobro mi je očuvan vid. Trebaju mi ružicaste naočare za život. Da konačno skinem i bacim ove crne. Smučile su mi se. Ceo život ih nosim. Imala sam i par lepih,zanimljivih,ružicastih,ali mi ih je neko uzeo,licemerno skinuo,da nisam ni primetila. Svejedno,recite mi molim vas kako ponovo sa ih nađem?
Ne,nemojte mi reći kako ću sve lepo i jasno videti i bez njih. Zar mislite da nisam pokušala,da se nisam trudila?

Pa,zar nisu svi pod nekim maskama? Zar vam se ne čini da je ceo svet premazan nekim farbama i slojevima pretvaranja? Kako ih gledati,shvatiti i prihvatiti bez naočara?
Onda izvolite,maskirajte i mene. Nanesite mi jedan premaz hladnokrvnosti,jedan lažne iskrenosti,par poteza četkicom pretvaranja i biću super. Jer samo tako maskirana ja mogu dalje. Jedino tako biću spremna da izađem iz ove jazbine depresije i ogorčenosti i samo tako prerušena,moći ću da ga pogledam u oči,a ne pljunem mu u lice sav prezir i gorčinu.Maskirajte ovog monstruma koga je on stvorio,inače ne znam kako ću dalje.
Kako pogledati u oči čoveka koji ti je srušio sve nade,snove i iluzije,uništio veru u ljude,ljubav,u život? Kako ga pogledati mirno,bez gađenja i ne udaviti ga? Ko je ovde lud?
I dok ti se smeši pogledom ljubavi i neverovatne nežnosti,u leđa ti zabija nož izdaje i prevare,bez pardona i objašnjenja. Ruši ceo tvoj svet kao kulu od karata i kad se okreneš ne vidiš ništa... Praznina i pustoš. Tražiš odgovor,bilo kakvu reč utehe,a onda udariš glavom o zid. I ne znaš šta ćeš sa tom mržnjom i gorčinom,sem da je trpaš u sebe,puštajući sve bezdušnike i lažne prijatelje da se hrane i zasite tvojim bolom i porazom. Uz osmehe likovanja i poglede „tako joj treba“,prodaju ti glupe savete i još besmislenije zaključke „zaboravićeš ga.“ Neću. Neću i ne mogu zaboraviti sve godine snova,ljubavi,nade,vere...Sve strahove,nepoverenja,sumnje i suza. Ne,neću i ne mogu nikad.
Bio je moj Bog. Centar mog sveta. Sve moje najbolje i moje najgore. Moj raj i pakao. Moj najiskreniji osmeh i prva suza. Moje prvo zadovoljstvo i prvi bol. Jedina ljubav i najveći poraz. On me dizao sa dna,brisao suze posle svakog neuspeha i jedino je on znao način da me usreći i nasmeje,ali i način da me slomi i baci na dno. Zašto je izabrao ovaj drugi?Mogao je bar da me upozori.
Zato vas molim,maskirajte me. Nanesite mi sve te slojeve ili mi recite gde da kupim ružičaste naočare? Da bacim ove crne i vidim sve drugačije.

Kad ono, u džepu, san ...

Nesavršena sam, imam pege koje najviše mrzim jer mi ne dozvoljavaju da se šminkam.
I stalno pravim čudne izbore, i donosim loše odluke. Slušam srce, slušam srce, pa udarim negde. Pa se razbijem. Onda se sakupljam i sastavljam mesecima, godinama, i kad pomislim da je prošlo, ponovo nadogradjujem već započetu nit.

Zaljubim se, očarana se začaram. Letim gde god mogu, nastanim se u tvom srcu, a ti me izbaciš napolje. Popnem se i sakrijem pod tvojim trepavicama, pa opet poletim dole... Neplanirano se spotaknem o tvoj pogled i kotrljam se zajedno sa suzama niz zidove svoje duše. I ja plačem. Stalni osmeh na licu nema veze sa osećanjima. Nisi znao? Pa ne smeju se samo srećni ljudi, smeju se i oni koji imaju malo manje sreće. Ili je nemaju uopšte.
Šalila sam se kad sam rekla da hoću 1000 poljubaca, a ti odmah ode. Pobeže, i nema te.
Vrtim se u krug, i tražim te, nedostaješ mi baš.
Vreme ide brzo i ne misli na mene, niti me pogleda kad kraj mene proleti..
Već sam mislila da mi je i mašta istrošena, kad ono, u džepu, san ...

RUZE.

Probudila se u pola noći, čela orošenog znojem. Sat na drugom kraju sobe otkucavao je tako sporo, pojačavajući tup bol koji je već nekoliko dana tutnjao njenom glavom. U krevetu toliko velikom da joj se Zemlja činila malom, razmišljala je kako da opet udahne vazduh i nastavi život, ili pak započne novi, možda lepši. Dvanaest dana provedenih u mračnoj sobi činilo se kao večnost...
Zaljubljena, ponižena i sama. Prihvatanje ovih činjenica išlo je jako teško. Usne koje su je ljubile večnost, ukrale su joj budućnost i zalupile vrata.

Par sati kasnije sat je i dalje otkucavao, a znoj se pretvorio u reku suza, koje su se slivale niz lice i utapale u jastuk.
Zora nije donela ništa novo... Tuš je brisao tragove suze, i ništa drugo. Miris kiše i miris njegovih usana od pre mesec dana na zajedničkom putovanju, sad joj se činio nestvarnim kao da joj se nije ni desio. Na njenu žalost, znala je da će još uvek ta ljubav disati i živeti sa njom. Vreme će morati da se načeka dok ne izbriše poslednju suzu sa njenog lica.
Ali nikad neće da skine osmeh sa lica, ma koliko je bolelo... Neće pokazati svoju ranjivost nikome, nikada. Ni svoju ljubav. Opet će naučiti da sanja, i bez njega. Naučiće da možda opet zavoli, i da se sa osmehom uspavljuje i budi. Ali nikada više neće prhvatati ruže, crvene i strastvene. Nikada, jer iza njih se krilo sve što njene oči nisu videle...
Mislila je da je dobijala ljubav, a dobijala je ono što je ostajalo iza ponoći. Poneki hladan poljubac, i iznudjen stisak ruke, ili zagrljaj.
I nije njena krivica što je svaku ružu negovala i čuvala...
Dok voliš, misliš da je sve ljubav i istina.

...Sanjalica...

REPRIZA....


Možeš bežati,trčati i juriti... bilo gde, ali jedno je sigurno, od sebe ne možeš pobeći, ni sakriti se. Shvatila sam, ali prekasno. Kao i uvek. Zadihana, umorna i prazna, predajem se. Izgubila sam, opet. I volela bih da mogu sada da plačem, kao svaka kukavica i jadnica, da suzama sperem sav bol i očaj, volela bih da mogu suzama da okupam ovo samosažaljenje, koje me kao i svaku budalu obuzelo, savladalo,uništilo... Tako bih volela da mogu. Ali sam izgleda presušila. Nemam više suza. Ni za bol, ni za njega, ni za sebe. Isceđena sam, prazna presušila. A tako su mi sada potrebne. Hoću da vrištim jako. Da kroz vrisak izbacim ovo razočarenje, bes i užas. I grlo mi je suvo, steže me i guši. I nema, glasa. A hoću da razbijem bol kao staklo, dok on nije razbio mene.
A samo sam htela da pronađem mir. Samo lepu i spokojnu tišinu. Samo sam htela jedan maleni kutak za sebe. Samo sam htela da pronađem sebe. Gde sam opet uprskala?
Mislila sam da postoje stvari koje su iznad nerazumevanja, svađa, uvreda... Nešto što je jače od starih i glupih poraza i promašaja. Ne znam...možda ljubav,želja za nečim jačim, lepšim, vera da ćemo uspeti.
Sada gledam kako je prljaju, cepaju i gaze, sve te sitnice i koještarije. Gledam u šoku i užasu kako isplivaju stare greške, kako me šamaraju stari porazi, gaze me aveti prošlosti. Gledam i ne mogu da verujem. I ne želim da verujem. Cepaju se obećanja koja su mi davala nadu, volju i snagu. Sva ta sigurnost nestaje, osakaćena i obogaljena, klimavo se povlači i beži,a ja ne vidim način da je zadržim. I više ni sama ne znam da li želim da je zadržim.
Kao da su od stakla,porazbijao je sve moje nade,želje i snove. Jednom rečenicom. I svakom narednom. Sekao me njima,tim parčićima,rezao svaki deo mene. I više ne vidim napred. I više ne vidim ništa. Samo prazne poglede i lica onih koji će reći „znali smo...“Da me dokrajče,zgaze i ubiju. I znali su.Svi su znali,sem mene. Čujem ih.
Nešto me teralo da se vratim nazad. Nemir u meni vukao me,gonio da se vratim,da ga vidim. Da ga vratim. Da operem sve slojeve grubosti,ružnih reči i nerazumevanja. I uspela sam,mislila sam. Uspeli smo,verovala sam. I čujem te mama kako kažeš“Daj Bože...“,sa sumnjom toliko očiglednom,tako poražavajućom i uvredljivom.“Ne nadaj se previše.“Bespotreban savet,zaključila sam. Ah,kako me samo dobro znaš. Čim osetim krila ja se vinem u oblake. Koliko puta sam padala i slomljena,prala rane i nastavljala. I još koliko puta ću dok ne naučim da se ne nadam previše. Postoje rane koje nikad ne zacele. Ostave ti ružan ožiljak,da te uvek seti,da te podseti. Mene uvek prekasno. Nižem ožiljke,po nekoj glupoj,staroj navici. Za budalu ne postoji škola.

Pa, šta.....

Autor: tatjanaf

Pa šta...! Jesam naparavila budalu od sebe...pa?? Zar to ne rade svi koji su zaljubljeni...upadneš u nečije oči i zapitaš se kako si se našao tamo...pa ti u grudima nešto zalupa ..prvo polako i onda svaki put jače a u glavi ti se zavrti ...i vrti i vrti....pa imaš osećaj ono kao da si pijan.....pa onda brbljaš i lupetaš i crtaš ona glupa srca ...i pišeš i pišeš neke stihove sve pod adrenalinom ljubavi .....i misliš kako je divno voleti...kako je fantastično kad te neko voli....čezneš,maštaš gubiš se u svojim emo-stanjima pa ne znaš je l' si doš'o il' si poš'o.....Pa zagrliš jastuk pa ga stežeš,stežeš pa ne možeš da zaspiš od ludih misli koje ti se provlače kroz glavu...a glava ,ma glava uopšte ne prima signale malih sivih ćelijica...jok....samo sluša otkucaje srca koji čini ti se baš dobuju to ime....to ime koje izgovaraš kao molitvu pred spavanje i jutrom dok se budiš....I zaljubljen si i nije te strah i nije ti važno i misliš da si dotakao baš nebo i baš sve zvezde.....Pa kad u čitavoj to j euforiji shvatiš da ti je srce predrndalo ,da su tvoje reči odletele u etar,da se želje baš i ne ispunjavaju uvek...nije važno što ...važno je da shvataš da u tebi još ima ljubavi koju možeš nekome da pokloniš ,važno je da još uvek znaš kako i zašto se voli ....važno je da znaš da postoji neko ko zaslužuje da bude voljen ...

Priče o ljubavi
Stvarno lepe priče.