ZIVOTNE PRICE.......

Djevojka i momak se voze na motoru...
DJEVOJKA: "Nemoj tako brzo voziti, smanji..."
MOMAK: "Ne, bas nam je dobro."
DJEVOJKA: "Nije mi dobro, molim te..."
MOMAK: "Kazi mi da me volis..."
DJEVOJKA: "Volim te i ti to znas."
MOMAK: "Zagrli me..." (djevojka zagrli momka)
MOMAK: "Skini mi kacigu sa moje glave i stavi sebi na glavu, molim te..."
SLIJEDECE JUTRO U NOVINAMA:
"Motor je imao saobracajnu nesrecu, jer su otkazale kocnice.
Na motoru su bile dvije osobe.
Jedna je poginula, a jedna prezivjela..."
A PRAVA ISTINA JE:
Momak je na pola puta shvatio da su kocnice otkazale, ali nije zelio da kaze djevojci. Zelio je posljednji put od nje cuti rijeci VOLIM TE, i posljednji put osjetiti njen zagrljaj. Zatim joj je rekao da stavi njegovu kacigu, jer je znao da ce onda ona prezivjeti... iako je to znacilo da ce on poginuti...
VOLIO JU JE VISE OD SVOG ZIVOTA...
Sutradan je djevojka presjekla vene...
VOLeLA GA JE VISE OD SVOG ZIVOTA...

Lea i Luka su se znali od 5 razreda osnovne skole.Otkad se znaju izmedu njih uvijek postoji “ono nesto“...Njihova ljubav se rasplamsala u prvom razredu srednje skole...kada su zajedno upisali opcu gimnaziju...Ta skola ih je zauvijek spojila...Njihovi roditelji,profesori prijatelji su prihvatali ovu prelijepu mladenacku ljubav iako su bili jako mladi...Lea i Luka dane su provodili zajedno-ispunjavajuci ih poljubcima,zagrljajima i slatkim tajnama...Svaki trenutak proveden zajedno ih je zblizavao svakog dana sve vise...Jednog dana Lea se nije osjecala dobro i mama je odvela doktoru na pregled.Njegov izraz lica nije nimalo ohrabrivao ni Leu ni njenu mamu.Doktor im je saopstio ruznu vijest:Lea je imala tesku bolest srca i trebala je hitno transplantaciju...Najveci problem je bio sto nije bilo donatora...Luka je dugo cekao Leu i kada je vidio onako blijedu znao je da nesto nije uredu...Lea ga je odvela na njihovo zajednicko mjesto i dok je prikrivala suze sve mu je ispricala.Luka je osjecao kao da mu se srusio cijeli svijet imao je jaku potrebu da zaplace ali znao je da nesmije-znao je da mora biti jaci –radi svoje Lee...I tako su dani prolazili a Luka i Lea su svaki dan provodili zajedno,,,on se trudio da Lei udovolji u svemu mada je to nekad bilo nemoguce a Lea je pokusavala da bude jaca od bolesti...Luka je znao da to sto radi nije dovoljno...Jednog dana Lea je primila poziv u kojem su joj rekli da su nasli donatora i da za 2 dana ima operaciju...Bila je presretna jer je to znacilo da ce za 2 dana biti potpuno zdrava i ponovo ce moci uzivati u svim carima zivota-zajedno sa svojim Lukom...Kada mu je to rekla on je samo zagrlio kao da im je to prvi i posljednji put da se vide...Dva dana su brzo prosla i Lea je otisla na aerodrom a sa njom njeni roditelji,prijatelji i naravno Lukom...Sa svima se pozdravila i obecala im da ih nece napustiti...Njen avion je uskoro poletio...Zadnje sto je Lea vidjela je bilo tuzno Lukino lice...Operacija je prosla savrseno...Lea se polako oporavljala i nakon 3 dana je dobila dozvolu da se vrati kuci...Dok je cekala da joj avion poleti jedino je mislila na Luku kako ce se opet vidjeti mada je bila tuzna jer je svih tih dana nije nijednom nazvao...Roditeljima nije nista govorila a ni oni nisu njoj...Napokon je dosla u svoj rodni grad!Bila je presretna...Gledala je kroz prozor i trazila Luku ...Nije ga vidjela...Kada su sisli sa aviona,vec tuzna Lea,upita mamu:GDJE JE LUKA?!-mama je blijedo pogleda i oci joj se napunise suzama...Lea je zapita sta joj je...A mama je kroz plac upita:ZAR NE ZNAS KO TI JE DAO SRCE?!?!

Deca koju tuku roditelji su uspešnija u životu.

Deca koju roditelji povremeno tuku u cilju disciplinovanja uspešnija su i zadovoljnija u životu od dece koja nikada nisu fizički kažnjavana, pokazalo je nedavno istraživanje.

Američki istraživači su ustanovili da deca koja se kao mala disciplinuju batinama kasnije ostvaruju bolji uspeh u školi i s većim optimizmom gledaju na život od dece koju roditelji nikada nisu udarili.

Ta deca su, takodje, spremnija za univerzitetske studije, a rado se prihvataju i volonterskog rada. Istraživanje će verovatno naljutiti aktiviste za prava dece, koji se u mnogim zemljama bezuspešno bore za zabranu fizičkog kažnjavanja dece, ističući da batine mogu da izazovu dugoročne mentalne probleme.

Mardžori Gano (Marjorie Gunnoe), profesor psihologije na Kalvinovom koledžu u Mičigenu, navodi da je njeno istraživanje pokazalo da nema dovoljno dokaza koji bi ukazivali naneophodnost zabrane fizičkog kažnjavanja dece od roditelja. "Zahtevi da se batine zabrane ne stoje, jer ih činjenice demantuju", kazala je ona, dodavši da su batine opasno orudje, ali da postoje trenuci kada je opasno orudje neophodno, "samo ga ne treba koristiti u svakoj prilici".

U okviru istraživanja, ispitano je 179 tinejdžera koji su odgovarali na pitanja koliko su često dobijali batine kao deca i kada su ih poslednji put dobili.

Njihovi odgovori su potom uporedjivani sa objašnjenjima koja su davali o svom ponašanju nakon batina, bilo da je reč o negativnim posledicama kao što su asocijalno ponašanje, preuranjena seksualna aktivnost, nasilje i depresija ili pozitivnim efektima kao što su uspeh u školi i razvijanje ambicije. Deca koja su tučena do svoje šeste godine postizala su bolje rezultate u gotovo svim pozitivnim kategorijama, a u negativnim kategorijama nisu bila gora od dece koja nikada nisu fizički kažnjavana.

Tinejdžeri koje su roditelji tukli u uzrastu izmedju sedme i 11 godine pokazali su se, takodje, uspešnijim u školi od dece koja nikada nisu dobila batine, ali su zato imali lošije rezultate u pogledu nekih negativnih ponašanja, kao što je učešće u većem broju tuča. Mladi koji su kazali da ih roditelji i dalje fizički kažnjavaju pokazali su, medjutim, najgore rezultate od bilo koje druge grupe dece i to u svim kategorijama.

Zanimljivosti


Kažnjen zbog brisanja nosa u kolima
FoNet, 02.02.2010 10:14:13


LONDOM - Tridesetdevetogodišnjem Britancu Majklu Mansiniju iz Prestvika policija je napisala kaznu od 60 funti zbog toga što je brisao nos za vreme vožnje. Iako kaže da je zaustavio automobil i povukao ručnu kočnicu, prišao mu je saobraćajac i rekao da mora da plati kaznu zbog nedovoljne koncentracije za upravljanje vozilom. "Mislio
sam da se šali, jer je saobraćaj bio blokiran, a video je da sam povukao ručnu kočnicu. Zbog toga sam odbio da platim kaznu", rekao je Majkl. Policajac koji ga je kaznio nije želeo da odustane od kažnjavanja i tvrdi da je Majkl nos mogao da briše samo na parkingu, pa će slučaj moratu da razreši sudija za prekršaje.

da li ce jadnicku ikad vise pasti na pamet da brise nos u kolima

Strašno
03.02.2010. u 13:01

Juče popodne se, u Ljubljani, desila strašna i neshvatljiva tragedija – tri psa, bulmastifa, napala su i do smrti rastrgla svog vlasnika, Sašu Baričeviča. Policija je, na poziv komšija koji su iz Baričevičevog dvorišta čuli krike i pozive na pomoć, stigla jako brzo. Za Sašu Baričeviča, poznatog ljubljanskog lekara, je i to bilo prekasno.

To je bio već četvrti napad ovih pasa na čoveka.

Pre toga je već jedan od ovih pasa napao ženu koja je šetala svog psa i ugrizao je za lice. Nakon toga, pre četiri godine, samo nekoliko metara od mesta jučerašnje tragedije su napala slučajnog prolaznika. Živu glavu, uz pedesetak ugriza, je uspeo da izvuče, samo zahvaljujući brzom dolasku policije, koja je uspela da ga spasi, od tada četiri bulmastifa, ubivši jednog od pasa. Tada je te pse čuvala Baričevičeva biša i sada već pokojna žena. Tvrdila je da su psi gestikulaciju slučajnog prolaznika, shvatili kao napad i da su je, u stvari, branili.

Napad, ali i kasnija dešavanja, su tada otvorila polemike u slovenačkoj javnosti. Naime, Veterinarska uprava Slovenije je, nakon ovog napada, dala nalog da se psi usmrte. Vlasnici su se usprotivili, Baričevič je čak podigao i ustavni spor. Ministarstvo poljoprivrede Slovenije je, na osnovu mišljenja stručne komisije i pravnih službi, izdalo odluku kojom se psi najpre šalju na prevaspitavanje. U centru za pse, u okolini Ljubljane, dva od tri psa su, u prisustvu vlasnika, napala instruktorku koja se, uz pomoć kolege, izvukla sa samo nekoliko ugriza. Uprkos tome, stručna komisija je dala mišljenje da su psi uspešno prošli trening prevaspitavanja i dati su na čuvanje Saši Baričeviču, uz uslov da smeju da se kreću na samo dve ograđene lokacije, od kojih je jedna kuća pred kojom su ga sinoć ubili, a van toga samo na povocu, sa korpom na njušci i u pratnji vlasnika ili članova najbliže porodice.

Odluci Ministarstva poljoprivrede su se tada usprotivile, ne samo neke od opozicionih političkih stranaka, koje sada traže ostavku ministra koji je potpisao tu odluku, već je i državno pravobranilaštvo prošlog leta predalo tužbu protiv tog ministarstva, tvrdeći da se »vraćanjem izuzetno opasnih pasa ugrožava javna bezbednost«. Upravni sud je odbacio tužbu sa obrazloženjem da državno pravobranilaštvo za nju nema ovlašćenje vlade.

Neki od poznatih slovenačkih kinologa se nisu slagali sa ovim mišljenjem, već tada tvrdeći da prevaspitavanje tih opasnih pasa neće imati efekta ako psi ne budu nakon toga razdvojeni i pojedinačno dati drugim vlasnicima, uz to da ne smeju da se vrate i žive na mestu na kom su već napadali.

Ostalo se završilo sinoć. Strašno i neshvatljivo.

Dr. Sašo Baričevič je bio naš porodični lekar. Uvek pun razumevanja, strpljiv, brižan, dobar i ljubazan. Još uvek ne mogu da shvatim da ga više nema i da je umro takvom strašnom smrću. Tu zaista ostajem bez reči.

Edit: (5.1.2010.) Jutros je, iz austrijskog Lesea, stigla još jedna tragična vest - dva psa, rotvajlera, su do smrti rastrgla 79-godišnju majku vlasnika pasa. Psi su sa živeli u istoj kući sa pokojnicom, a tragedija se desila u unutrašnjem dvorištu kuće, koje je bilo i dvorište preduzeća njenog sina, koje u rotvajleri čuvali. Starica je nađena rastrgnuta u dvorištu, psi pored nje. Ne zna se zbog čega su je napali.
kako je zavrsio zovot

LICE TUGE.

Na licu moje tuge sve češće ne vidim osmeh i plašim se .



…Plašim se biti sretna , plašim se onoga što će uslediti posle toga . Prebrodila sam neopisivo teška razdoblja u svom zivotu , smogla snage i nastavila dalje onda kada se to činilo nemogućim i , koliko god sam zahvalna na tome jer sam , upravo zahvaljujući tim teškim trenutcima , postala mnogo jača kao osoba , toliko je to uticalo na moj duh koji je , nakon svega što se dogodilo , slomljen . U sreću više ne verujem . Plašim se novih uspona i padova , a strah sam prihvatila kao sastavni deo svog života . Jedini osećaj koji se javlja u meni , je strah . Nedostatak ljubavi, nežnosti , topline i razumevanja oduzima mi dah . Dani prolaze, protkani mutnom tišinom i pomešani tugom i strahom . Tamne večeri me plaše . Pokušavam zaboraviti sve što se dogodilo i krenuti dalje ali duhovi iz prošlosti mi to ne dozvoljavaju . …Pokušavam slušati i nadovezati se na ono što drugi kažu ali misli mi uvek odlutaju. Ja slušam ali ne čujem . Ja gledam ali ne vidim . Jedino u čemu istinski uživam je tišina . Tako mi je preko potrebna . Volela bih se , barem na tren udaljiti od ostatka sveta i samo jedan trenutak posvetiti sebi i svojim mislima . Ali, uprkos svemu , u meni još uvek postoji tračak nade da će sve biti u redu. Neki kažu da je dobro biti pesimističan i nemati prevelika očekivanja jer , ukoliko se dogodi nešto loše , barem nećemo biti mnogo razočarani. Nakon svega , pitam se : da li grešim kada verujem da će sve , naposletku biti u redu i da ću pronaći svoje mesto pod nebom ?
…Zašto čekati i težiti ka ostvarenju sna kada znamo da se on neće ostvariti ? Jer snovi se ne ostvaruju . Zašto osećam da u ovom trenutku ne postoji neko ko moze nacrtati osmeh na mojim usnama? Zašto osećam da je ovo vreme kada moji snovi zauvek odlaze daleko od mene a moj spokoj prestaje . … Zašto osećam da se nikad neću , u potpunosti, oporaviti od ovog što mi se trenutno događa ? Reč je o nečemu mnogo dubljem i mnogo važnijem . …Kojim putem da krenem ? Da li uopšte postoje putevi stvoreni za mene ? Gde je nestao oblak ljubavi i radosti koji se uvek nalazio iznad mene ? Oblak koji nije dopuštao da budem tužna . Gde je nestalo sve ono čemu sam težila , čemu sam se radovala i čemu sam se nadala ? Sada shvatam da moji osmesi nikad nisu bili osmesi već tek nastojanje da budem sretna . Shvatam da , zapravo nikad nisam bila sretna . Mnogi kažu da posle kiše uvek dolazi duga . … Zašto ja onda slutim da lepe dugine boje nikad neću pronaći u sebi , u svom srcu ? Zašto pisac scenarija mog života , nije zamišljao moj život kao period lepih i manje lepih trenutaka već kao period trenutaka u kojima dolazim do spoznaje da smisao mog postojanja, naprosto ne postoji .
…Sada nemam pravo niti sanjati , niti odmoriti se . Niti voleti, niti mrzeti . Ne znam u šta sam se pretvorila . Ko sam ja ?
…Zašto u svom sećanju ne pronalazim lepe trenutke ? Zašto ne osećam ništa osim boli i nemira? Drhtim i plačem . Nebo nestaje i polako gubi svoju kristalno plavu boju . Vazduh drugačije miriše . Radosne boje raznolikog mnoštva cveća nestaju . Sada je ono crno , na trenutke sivo. Zvezde više ne plove . Valovi mora se povlače . Veče se spušta mnogo ranije nego inače .
…No, znam zašto sam još uvek tu . Zbog svojih najdražih . Zbog njih pronalazim snagu za svako novo svitanje . No , da li ću dugo izdržati ? Sumnjam .
…Kažu da je život mešavina sunčanog dana sa nešto kiše . Ne bih se složila .
…Zatvaram oči i srce . Ne želim osećati . Ne želim posmatrati . Ne želim ništa .
…Ovo su reči tkane drhtajima , plačem i bolom . Nisam sretna !
…Tišina nad beskrajem mora i neba gubi se u plavetnilu horizonta. …Pojavljuje se vetar koji nezno miluje moje lice , koji odnosi jecaj i suze negde u daljinu . Vreme kao da je stalo , sećanja ostaju . Sama sam sa svojim mislima , upirem pogled u nebo koje počinje krasiti najlepše zvezde , i razmisljam . . .
…Bolno je izgubiti se u prostranstvu vlastitih suza , osećati se kao pena vala koji nestaje daleko na obzorju.
…No, bolne trenutke ću pustiti da otplove rekom zaborava , negde daleko. Daleko od mene . . .
…Mozda nemam nekog za čije oči mogu reći da su boje čarolije, boje ljubavi, magične …
…Razmisljam o samoći i dosadi , o tome koliko se ta dva pojma razlikuju. Za mene , samoća nije dosada , premda mnogima jeste. Juče sam provela divan dan ukrašen kišom , umotana toplom jaknom , pijući svoj najdrazi sok . …Gledala sam veoma zanimljiv film i bilo mi je jako lepo. No, nakon što sam pogledala film , počela sam razmišljati , zašto većina ljudi misli da je samoća dosadna ? Za mene , nije. Naprotiv, volim biti sama. Smatram da nam je ponekad potrebno da budemo sami, da uživamo u lepoti trenutka. …Nikad nisam shvatala kako nekom samoća može biti dosadna jer ja obožavam trenutke kada sam sama. Ovom prilikom sam se prisetila divne i istinite rečenice koju sam jednom pročitala :
„Dosada stanuje samo u dosadnom umu .“
Mnogo puta bih se nalazila okružena masom ljudi ali ipak se uprkos tome osećam kao najusamljenija osoba na svetu. Jer…
…Nekad se lako izgubim među ljudima i jednostavno budem – sama. Kad sam u društvu ljudi u kojem moram biti zbog nekog razloga, i onda sam sama. Međutim, ponekad je dovoljan samo jedan maleni smešak drage osobe da bih se osećala odlično, kao da sam u najboljem društvu.
I, nakon toga opet dođe noć i polako postajemo svesni činjenice da koliko god imali osobe koje volimo i koje su uz nas, uvek naposletku ostajemo sami i upravo u takvim trenutcima se treba znati radovati malim i jednostavnim stvarima.
…Ali, koliko god da smo sami, ipak u svakom trenutku možemo pomisliti da negde ipak postoji jedna osoba koja misli na Vas…

Najčudnije životne priče u 2008. godini

Trudni muškarac

Thomac Beatie u historiji će ostati poznat kao prvi "trudni muškarac" na svijetu. On je, tačnije, prilikom promjene spola, zadržao ženske reproduktivne organe jer je, kako je istakao, znao da će jednog dana poželjeti da ima djecu. Zatrudnio je umjetnom oplodnjom koristeći spermu donora, pošto njegova supruga Nancy ne može imati djecu. Među najzanimljivijim pojavljivanjima ovog muškarca u javnosti je bilo gostovanje u emisiji Oprah Show, a Thomas je napisao i knjigu u kojoj govori o svojim iskustvima. Nakon rođenja zdrave djevojčice, u novembru je Beatie objavio da je ponovo zatrudnio.

Iskopali lobanje da puše kroz njih

Teksaški tinejdžer priznao je da je s dvojicom prijatelja opljačkao groblje, te iskopao lobanju 11-godišnjaka koji je umro 1921. godine kako bi kroz nju pušio marihuanu. Policija u početku nije mogla povjerovati u ovu priču, ali su ispitivanja drugih prijatelja pokazala da se upravo to zbilo. Tinejdžer koji je priznao kazneno djelo dobio je kaznu zatvora od osam mjeseci.

Ljudska stopala u Vancouveru

Slučaj koji je zbunio istraživače i izbezumio posjetioce tamošnje plaže svodi se na najmanje šest ljudskih stopala pronađenih od avgusta 2007. na obalama Britanske Kolumbije. U posljednjem slučaju u novembru 2008. u tenisici marke New Balance nađeno je ljudsko stopalo. Jedno od otkrivenih stopala pripadalo je muškarcu koji se mjesecima vodi kao nestao. Medicinski eksperti smatraju da su stopala najvjerovatnije prirodnim putem odvojena od tijela koja su bačena u okean, ali i dalje nije jasno zašto se toliko njih pronalazi baš na ovoj terotoriji.

Ajkula devica

U jedno od medicinskih i religijskih čuda spada i priča o ženki ajkuli nazvanoj Tidbit koja je umrla zbog komplikacija pri trudnoći. Naime, prema nalazima stručnjaka, mladunče se u njenoj materici našlo bez učešća muške ajkule. Ovakav slučaj neseksualne reprodukcije ajkula zabilježen je tek drugi put u historiji.

Trudna djevojčica

Kad su doktori pregledali devetogodišnju Grkinju koja se žalila na bolove u stomaku, pronašli su uzrok - embrion njene blizanke koji je apsorbovala još u materici. Kako je taj embrion rastao, tako je djevojčici natjecao stomak, te su ga hirurzi morali ukloniti operativnim zahvatom. Ovaj sindrom nije neuobičajen i dešava se u jednom od osam slučajeva trudnoće. Ipak, većinu ovih blizanaca plod koji preživi potpuno apsorbuje. Fetus u ovoj djevojčici nije imao formiran mozak, ali jeste kosu i oči.

Razvod zbog prevare u virtuelnom svetu

Kad je Britanka Amy Taylor uhvatila svog muža kako preko interneta razgovara s prostitutkom, reagovala je kao što bi mnoge žene - podnijela je zahtjev za razvodom braka. Njen muž je, naime, bio nevjeran igrajući igru "Second Life", ali je njegova žena ovu "virtuelnu prevaru" doživjela kao pravu. Nakon toga, našla je novu ljubav, također preko interneta.

Pedikura ujedima riba

Neke žene bi, očigledno, učinile sve za ljepotu svojih stopala, pa makar to značilo i da ih trebaju servirati kao obrok ribama. Ova metoda, popularna u azijskim zemljama, podrazumijeva da zaronite nogu u akvarijum i pustite da vam ribe odgrizu odumrli sloj kože.

Sladoled od majčinog mlijeka

Kako bi se skrenula pažnja na problem prekomjerne mužnje krava s ciljem konzumacije mlijeka, te odvajanje teladi od majki ubrzo nakon rođenja, pokrenuta je inicijativa za korištenjem majčinog mlijeka u kuhanju i ishrani.

Bigfoot je živ!

Dvojica istraživača amatera, Rick Dyer i Matt Whitton, na konferenciji za novinare izjavili su da su pronašli tijelo misterizone životinje nazvane Bigfoot u šumama na sjeveru Georgije. I ne samo to, ovaj dvojac je tvrdio da imaju kod sebe to tijelo, a donijeli su i fotografije koje su prikazivale mnoštvo kose i krvavog mesa u ogromnom frižideru. Dyer i Whitton su potom dobili otkaz na poslu u policiji, a potom su izjavili da je sve trebala biti samo šala.

Moj život za vaš novac

Nakon što ga je supruga ostavila, Ian Usher je došao na briljantnu ideju - raščistiti sa svojom prošlošću i to tako što će prodati svoj život na eBayu. Ovaj Australac je tako ponudio sve što ima u paketu na aukciji. Paket je uključivao i njegov automobil Mazda iz 1989. godine, kompjuter, kuću, namještaj, upoznavanje s njegovim prijateljima i pokušaj zaposlenja na njegovom nekadašnjem radnom mjestu. Aukcija je završila sa ponuđenih 380.000 dolara ovom 44-godišnjaku koji je izjavio kako se nadao da bi za svoj život mogao dobiti više. Ipak, i ovo mu je, kako je rekao, bilo dovoljno da počne "drugu fazu" u svom životu koja je trebala otpočeti putovanjem oko svijeta i ispunjavanjem stotinu želja u stotinu sedmica.

Kusturica snima usred Izraela životnu priču jednog Palestinca
November 16th, 2009 by Aleksandra Tai
Easy AdSense by Unreal


Režiser Emir Kusturica uskoro ponovo staje iza kamere. Međutim, umesto dugo najavljivanog filma o Panču Vilji, prethodno će uraditi toplu životnu priču o usudu jednog Palestinca. Početak snimanja je zakazan za 01. april, a snimaće se na teritoriji Izraela. „Reč je mladom Palestincu koji živi u Hamburgu, gde radi kao trbušni plesač“, otkriva Emir Kusturica siže priče za „Press“. “Na poziv majke, vraća se iz Nemačke, kako bi poslednji put video oca. Ne znajući, stiže na dan bratovljevog venčanja, ali otac u međuvremenu umire. Umesto svadbe, organizuje se sahrana, a poseban problem je poslednja želja oca da se sahrani u Ramali, oblasti nadomak Gaze. Film prati putešestvije mladog Palestinca, a zaplet nastaje u trenutku kada na putu do večne kuće nestaje i kovčeg sa telom njegovog oca. Premijera filma se očekuje krajem sledeće godine“, otkriva Kusturica koji ne očekuje da će mu tokom snimanja izraelske vlasti praviti bilo kakve probleme. „Zašto bi bilo problema. Oni su civilizovan svet, nisu Balkan, pogotovo što je reč o jednoj univerzalnoj, toploj životnoj priči“.

OVO JE ZIVOTNA TRAGEDIJA

Dovedu te do ivice da se ubijes a posle ti kao pomazu
Kreteni, neka ljudima omoguce pristojan zivot pa nece biti suicidni
Treba resavati i unistiti uzrok a ne baviti se i trositi na posledice
Pitanje je, koliko ce i sanirati posledice ako uzrok stalno postoji

Savetovalište za sprečavanje samoubistava
15.02.2010. - 02:11

TELEFON Prvo telefonsko savetovalište za prevencuju suicida počeće danas sa radom. Cilj savetovališta je da pruži psihosocijalnu podršku osobama u krizi i da blagovremeno identifikuje osobe visokog rizika za samoubistvo. Beograđani koji imaju emotivne i psihološke poteškoće, osećaju se tužno ili beznadežno, mogu da potraže savet na 0800-201-200 od 18 do 8 sati svakim danom, vikendom i praznicima. Pozivi su besplatni.
narod je ponizen, gladan ................

ŽENE ZNAJU.

Izgubio sam suprugu u jesen 2004. godine. Brak nam je trajao samo 7 godina. S tim da smo zadnje dvije proveli uglavnom po bolnicama, u očajnoj borbi sa rakom. Koju smo na kraju i izgubili.

Za vrijeme našeg porodičnog života supruga je imala običaj da nas, za svaku godišnjicu naše svadbe, uslika zajedno. Nakon toga sliku bi stavila u predivan ram i okačila na zid u hodniku.

- Neka ih tu! To su najsrećniji trenuci našeg života… – govorila bi svaki put. I dok nije umrla, imali smo sedam takvih slika.

Jedne noći 2003. godine, napravio sam veliku glupost. Najveću grešku u svom životu – prevario sam je sa drugom ženom. A istovremeno, gotovo neprestano sam joj se kleo u moju ljubav prema njoj i kako ću joj ostati vjeran cijeloga života.

Dvije sedmice prije njene smrti, skupio sam snage i rekao joj za to. Ona me pogleda, nasmija se nekako čudno i reče: – Znam!

Prije otprilike mjesec dana, kada sam, kao i obično, bio sam u kući, po ko zna koji put zagledao sam se u naše slike na zidu. I odjednom oko mi privuče ram na jednoj slici. Pogledao sam malo bolje i vidio slovo V. Na moje zaprepaštenje vidio sam da je na svakom donjem desnom uglu rama bilo urezano po jedno slovo! Ovo su bila slova:

V – I – D – I – I – Z – A

Odmah sam podigao svaki od ramova i pogledao zid iza njih. Ali tamo nije bilo ničega. I dok sam se čudio svemu tome, iznenada mi sinu nešto. Brzo sam skinuo sve ramove sa zida i počeo da ih nervozno rastavljam. Bio sam apsolutno siguran da znam šta radim.

I…eto, nisam pogriješio. Bilo mi je teško da povjerujem da je na vrhu svake slike bilo prilijepljeno jedno pisamce! Za svaku godinu provedenu zajedno, supruga bi mi pisala prekrasne riječi pune ljubavi i nježnosti, stavljala ih u predivan koverat i lijepila na pozadinu rama. Međutim, koverat koji je bio iza slike od 2003. godine bio je crn. A na listiću koji sam izvadio bilo je napisano ovo:

“14. mart 2003. god. Danas su me tvoje oči pogledale tako, kao da si bio sa nekom drugom…Nije potrebno da mi to govoriš. Znam.”
………

Sada je 2008. godina. Prošle su četiri godine, otkako sam je izgubio. I pet, otkako sam je prevario sa drugom. Duša me moja i danas boli zbog toga…

Ali makar i ovako kasno, bar sam uspio da saznam:

“Žene znaju, razumiju i osjete svaki put kada im muškarci naprave neku glupost.”

…prosto sam želio da moju priču podijelim sa nekim.

Priča je navodno istinit događaj.
Autor je ostao nepoznat.

ПЕТ МИНУТА
Посећивао је стару, полуслепу мајку сваке друге суботе. Тада је падао његов ред. Наредне суботе би то чинила сестра са којом је одавно био у завади.
И остајао је у посети тачно двадесет пет минута. Толико су му, између два састанка управног одбора, послови дозвољавали.
И, док би улазио у родну кућу, имао је чудесан осећај да га време прождире.
И тонуо је у таму замрачених прозора, окамењене мирисе црвоточног намештаја, уштирканост белих столњака; утапао се у мемљиве тепихе и старинске лустере, играчке из детињства, бриж- љиво чуване фотографије са зидова; гутале су га пожутеле књиге са полица, слике испуцалих боја, ледени дах незагрејаних соба...
И увек би закаснио на наредни састанак. Ма колико се трудио да стигне на време, увек би каснио пет минута.
И то кашњење је приписивао својој опседнутости заустављеним временом у мајчиној кући. Током година навикао се на њега.
И колеге из управног одбора су се навикле.

И - једне је суботе стигао на време. Био је то дан кад је мајку затекао мртву. Позвао је погребну службу. За то му је требало мање од двадесет пет минута.
И никад није сазнао да је мајка, до последње суботе свог живота, крала тих пет минута на великом, старинском зидном сату, навијајући га уназад.
Микица Илић

СЕЋАЊЕ
Догодило се то, некако, баш последње године прошлог миленијума, да ли крајем јула, да ли почетком августа - отприлике у то време.
Вече је већ било прошло, ту негде... Спонтано сам шетао са неколико хиљада грађана Улицом југословенских владара. Одједном, једна велика екипа полицајаца, комплетно опремљена, кренула је по свој прилици спонтано, од Албаније, где је већ била груписана, а нешто касније, или... друга таква екипа је пошла од Лондона и, колико се сећам, практично нас је ставила у џеп.
Има изгледа да још нисам био повређен, пошто се сећам, додуше провизорно, да су грађани певали мени непознату песму "Плачи Србијо", чиме су провоцирали полицију. Новинари су упозоравали полицајце да не реагују на провокације и да остану мирни. Полицајци су, ради сузбијања недоличног понашања грађана, као знак упозорења, употребили пендреке и сузавац.
Чак сам и ја почео да трљам сузне очи, а пошто ми је кулинарство хоби, помислио сам: "Сузавац помаже да брже сецкамо лук!" Песма се и даље чула, те су провокације превршиле сваку меру, због чега су полицајци да бију све пред собом!
Спонтано сам покушао да заштитим главу уздигнутом левом руком, али ме је палица прво погодила у десну слепоочницу и тада сам спонтано изгубио сећање и не знам шта се даље догађало. Потпуно сам изгубио памћење...
Како сам незванично сазнао од грађана у инпровизованој амбуланти која је организована у једној фотокопирници, најтеже повреде сам добио од ударца цокулом. Да није било вече, можда бих и поверовао саопштењу органа полиције, да ме је ударила сунчаница и већину повреда задобио приликом пада.
Како је било извесно да су ово насиље креирали грађани својим неконтролисаним понашањем, то сам још у то време поднео захтев надлежним органима и шефу полиције да пронађу виновнике овог инцидента и казне их по закону. Али, до данас није поступљено по мом захтеву.
Некада сам имао сјајно памћење. Да ме убијеш не могу да се сетим када је то било.
Живојин Денчић

Tragedija
Mame više nema


Iza Javorke Jovanović (48), koja je preksinoć poginula na Ibarskoj magistrali, ostalo devetoro dece. Tuga u potleuši na Petlovom brdu

BEOGRAD - Javorka Jovanović (48), koja je preksinoć poginula na Ibarskoj magistrali kod Beograda, za sobom je ostavila devetoro dece.
Na Javorku je u utorak oko 19 sati, dok je skupljala otpad uz Ibarsku magistralu, kod pumpe OMV naletela "zastava 101".

U kući na Petlovom brdu u kojoj je Javorka živela s mužem Petrom Lazarevićem juče su se okupili rodbina i prijatelji skrhani bolom. Ipak, mlađa deca su se igrala u dvorištu punom đubreta, ne shvatajući da njihove majke i bake više nema. Dve Javorkine starije ćerke svesne su šta se desilo. Biljana (12) služi goste sva u suzama, a 16-godišnja Tanja brine o svom novorođenčetu, koje neće zapamtiti baku.

- Javorka je poginula dok je skupljala metal uz put. Samo što sam kolica sa starim gvožđem uterao u dvorište, čuo sam da je nešto puklo. Mislio sam da su se opet kola sudarila i pošao da vidim. Tada sam ugledao moju Javorku kako leži na putu. Auto ju je odbacio skoro 30 metara - priča njen muž Petar.
Petar i Javorka su se iz Kuršumlije na Petlovo brdo doselili pre četiri godine i tu su živeli sa decom, zetovima i unučićima.

- Našli smo ovu napuštenu kuću, stavio sam vrata i pregradio da bismo se svi smestili. Pošto smo bili gladni, odlučili smo da se sa decom iz Kuršumlije preselimo u Beograd. Mislili smo da će preseljenjem naša deca imati više hrane, koju smo skupljali po kontejnerima i kupovali od 2.000 dinara, koliko zaradimo kad skupimo tonu kartona - ističe Petar.

Javorkina braća Stojan i Živko Jovanović, koji žive u divljem romskom naselju na Čukarici, kažu da je njihova sestra imala težak život.

Misteriozni nestanak

S prvim mužem Javorka je imala četvoro dece, koja s njim žive u Kuršumliji. S Petrom je dobila petoro dece, od kojih su se neka već i udala, pa je bila i baka. Njen najstariji sin Slaviša Jovanović (22) misteriozno je nestao pre godinu dana. Svi misle da je mrtav, mada niko nije saznao kako je nastradao.

Rijeci i djela trebaju biti jedno.


Bio jednom jedan djecak koji je volio jesti slatkise,pa ih je stalno trazio od svog oca. Njegov otac bio je siromasan covjek, i nije uvijek mogao pribaviti slatkise za svoga sina. Ali mali djecak to nije shvatao, i stalno je trazio slatkise.

Djecakov otac cesto je razmisljao kako da zaustavi dijete da ne trazi tako mnogo slatkisa. U to vrijeme u blizini je zivio jedan mudrac. Djecakovu ocu je sinula ideja. Odlucio je da povede djecaka tom mudrom covjeku, ne bi li ga on upio nagovoriti da prestane stalno traziti slatkise.

Djecak i njegov otac uputili su se tom covjeku. Kad su stigli do njega, otac mu rece: "Dobri covjece, bi li zamolio moga sina da prestane traziti slatkise koje ja ne mogu da mu pribavim?" Kako je ovaj mudrac i sam volio slatkise, nije mu bilo lahko. Mislio je kao da postupi. Na kraju je odlucio da predlozi ocu da ponovo dovede sina sljedeceg mjeseca.

Za to vrijeme mudrac je potpuno prestao jesti slatkise. Kad su djecak i njegov otac, nakon mjesec dana, ponovo dosli, mudrac rece djecaku: "Moje drago djete, hoces li prestati traziti slatkise koje ti otac ne moze priustiti?"

Od tada, djecak je prestao traziti slatkise.
Djecakov otac upita ovog mudrog covjeka: "Zasto nisi molio moga sina da prestane traziti slatkise kada smo ti dolazili proslog mjeseca?"

Mudrac odgovori: "Kako da trazim od djecaka da odjednom ostavi slatkise kada ih i ja sam volim? Pa ipak tokom proslog mjeseca prestao sam ih jesti."

Licni primjer mnogo je snazniji od samih rijeci. Ako od nekog trazimo da nesto ucini, mi to i sami takodjer moramo ciniti. Mi ne trebamo traziti od drugih da cine ono sto sami ne cinimo.

POBRINI SE DA TVOJA DJELA I TVOJE RIJECI BUDU UVIJEK JEDNO.

zaista ruzno i ruzno

Vesti dana - utorak, 2. mart 2010. 11:07 RSS


U krađu iz očaja i gladi
Blic - Pre 28 minuta

Novi Sad - Novosadski policajci se, u svakodnevnoj borbi sa lopovima i razbojnicima, sve češće susreću i sa ljudima koji su kriminalci postali "iz očaja". Teška materijalna situacija, nagomilani dugovi ili jednostavno glad, sve češće su motivi zbog kojih se pojedini Novosađani odlučuju da pređu na pogrešnu stranu zakona. Krađe životnih namirnica su, tvrde trgovci, postale svakodnevne, a krade se sve što može da stane u džep.

Da je i glad jedan od motiva za krađu potvrđuju i iskustva zaposlenih u megamarketima, gde radnici obezbeđenja svakodnevno uhvate nekog u pokušaju krađe osnovnih životnih namirnica. Izgladnelih lopova sve je više, a krade se bukvalno sve: od salama, zamrznutog mesa i slatkiša do raznih konzervisanih proizvoda.

- Bez obzira na video-nadzor i fizičko obezbeđenje, ne prođe dan a da neko ne bude uhvaćen u krađi. Krade se bukvalno sve što može da stane u džep ili pod jaknu, a razlike u starosti i polu uopšte ne postoje - kaže Bojan Filipović iz "Univereksporta". Prodavci procenjuju da svaka deseta mušterija uđe u lokal sa namerom da iznese nešto što nije platila, bilo da su na to prinuđeni ili to rade iz čistog hira. Mada obezbeđenje najčešće uhvati kradljivca, retko o tome obaveštavaju policiju, već se zadovolje time da vrate ukradenu robu. Osim što policija po službenoj dužnosti goni kradljivca tek ako je vrednost robe veća od 15.000 dinara, trgovci neretko odustaju i od privatne tužbe, jer se sažale na lopove.

- Jedan skromno obučen mladić povremeno je dolazio u naš market. Neobičnim ponašanjem je privukao pažnju obezbeđenja, koje ga je sa distance pratilo. Nakon pola sata šetkanja kroz market sa praznom korpom u ruci, uhvatio sam ga dok je u džep spuštao dve konzerve sardina - priča Dragan P., radnik obezbeđenja u jednoj novosadskoj prodavnici.

Kada ga je uhvatio u krađi, Dragan je mladića diskretno sproveo do kancelarije obezbeđenja.

- Rekao je da je gladan. Zatim je izvadio novčanicu od 20 dinara i stavio je na sto i rekao da je to sve što ima kod sebe. Bilo mi ga je žao, jer sam video da nije u pitanju neka baraba koja krade iz hira, već očajnik kojeg je na krađu naveo prazan stomak - kaže Dragan.

Upozorivši ga da mu je ovo poslednji put da ga pušta da ode, Dragan je zatim otišao do kase, platio sardine i dao ih mladiću. Mladić je, dodaje radnik obezbeđenja, bio zahvalan, ali i posramljen ovim gestom. Samo je klimnuo glavom i otišao. Mada ono ne utiče na njihov rad, sažaljenje prema počiniocima ovakvih krivičnih dela neretko osete i policajci.

- Ima slučajeva u kojima nam ponekad bukvalno bude žao čoveka kojeg smo uhvatili u krađi. To su ljudi koji iza sebe nemaju nijedan prethodni sukob sa zakonom, čak ni prekršaj, ali su ih životne okolnosti odvele u bezizlazne situacije u kojima su se odlučili na krađu, kao eventualni izlaz iz krize - kažu u novosadskoj policiji, ističući da čak i među razbojnicima ima ljudi koji po mentalnom sklopu nisu kriminalci, već očajnici.

- Nedavno smo imali slučaj sredovečnog Novosađanina koji je, zbog kockarskih dugova, odlučio da se upusti u razbojništvo. Pre toga nije čak bio ni prekršajno osuđivan. Kada smo ga uhapsili, sve je priznao, videlo se da čovek nije kriminalac, već očajnik - dodaju u policiji, gde napominju da, bez obzira na motive počinioca, ova dela budu tretirana kao i sva druga.

Skretao pažnju na nezaposlenost

Najslikoviti primer kriminala počinjenog iz očaja zabeležen je polovinom 2009. godine, kada je Novosađanin S. Z. (49) nezaposleni mašinski inženjer, osuđen na tri meseca uslovne kazne zbog krađe paštete i pakovanja viršli i razbijanje rashladne vitrine u megamarketu. S. Z., koji je prodavačici uredno dao ličnu kartu i sačekao dolazak policije, objasnio je da se na ovaj gest odlučio kako bi privukao pažnju države na svoj nezavidan položaj i problem nezaposlenosti.
Ana Lalić

GOSPOÐA ZVANA IRENA SENDLER


Nedavno je umrla 98 godišnja gospoda koja se zvala Irena Sendler.
Za vreme Drugog svetskog rata dobila je dozvolu za rad u Varšavskom getu kao vodoinstalater/strucnjak za odvode.
Iza svega je imala jedan skriveni motiv ...
Buduci da je bila Nemica, znala je šta nacisti planiraju sa Jevrejima.
Irena je na dnu svoje torbe za alat koju je nosila, kradomice iznosila malu decu. Pozadi u svom automobilu imala je vrecu od grubog platna za vecu decu.
Imala je i psa koji je bio izvežban da laje kada bi je nemacki vojnici puštali unutar i izvan geta.
Njegovo je lajanje prkrivalo plac dece. Vojnici, naravno, nisu ništa hteli psu.
Dok je tamo radila uspela je izvuci 2500 dece.
Ipak su je uhvatili i slomili su joj obe ruke i noge i žestoko su j/852*-- pretukli.
Irena je sacuvala zapis s imenima sve dece koju je prokrijumcarila, drž9eci ga u staklenom peharu ispod drveta u svom dvorištu koje je kasnije izgorelo. Nakon rata pokušala je da pronade bilo kog od roditelja koji su možda preživeli da ujedini porodice.
Vecina ih je, na žalost, bila ugušena plinom, pa su deca kojima je pomogla smeštena po drugim porodicama ili su usvojena.

Prošle godine, Irena je nominovana za Nobelovu nagradu...
Nije ju dobila. Pobedio je Al Gore, nacinivši film o globalnom otopljavanju.

zaista, jako tuzno da tolike godine ta humana zena ne bude nagradjena