Price iz starog Banata

Tri metera somota
- A obaška ne volem kad uvatidu furt istu pesmu da naručivadu, mada platidu ne znam kolko.
- Šta je tebe zotim ? Nek se veselidu. Njima lepo, a nama pun šlajpik.
- Ta šta znaš kad sizopijadu, jal sviro bećarac, jal čivutsko večernje, isti andrak !
- E, viš, nije. Dođe svakim distera njegovo, a zoto smo mi tuna. Tridesete na Vidovdan dobi poručnik Laza Živković unapređenje, a mi bili "Kod štuke". Dođe on i oma zove
zastal, ajde, kaže, moju pesmu. Koju ? "Marširala kralja Petra garda" !
Odsviramo, a on stotku. Jel mož još jedared ? Ajd još jedared, on opet stotinarku... I tako dvajsedam puti ! Jes da mi i kralj Pera i garda izašli iz volje, al' uvatimo dve iljade i
sedam stotina !
- Ja ne volem "Tri metera somota".
- A što ? Lepa pesma, vesela.
- Svirali svatove u Margitu, a znaš kaki gornjani zaguljeni, furt ti tražidu baš onu što ne znaš ! Akoz znaš, onak precepi stotinarku, pa jednu polutinu zalepi ti na čelo, a sonom drugom maje, duša da ti iziđe nanos dok je dobiš. A bio tuna neki Sava Josimov, kaže: "Ajte svirci akoz oćete novce da zaradite" i pokaže tolki buđelar, sve same iljadarke.
Mi mislili ima domastimo brkove. Pitamo šta gos'n Sava izvoljeva, a on kaže: "Tri metera somota", al' pogodba da bide: za svaku strofu što znamo iljadu, pa kolko isteramo, a
pose on da peva i za svaku što ne znamo iljadu manje. Izvadi oma tolki bunt i mete nastal, nama oči diskočidu !
Počnemo "Tri metera somota, jel te curo sramota...", a Sava furt viče:
"Još, još !"
Otpevamo jedno dvaestinu, onak on preuzme pa sve neke gornjanske:
"Mutan Tamiš kod mline, sto meteri širine, baš se tuna kupo Živa, a nume da pliva !
Aoj Živo, pa Živo, jeli smo ti koljivo, isplivo bi da si mogo, al' duboko mlogo."
Ispadne nakraj da on dođe nama deset iljada. Kaže ne das cigani, nego ceo bunt mete kroz onu rošu u begeš. Mi zahvaljivamo bogzna kako, pitamo jel još štogod povolji,
a on kaže - ne treba. Kad se svatovi razišli, jedva izvadimo novce iz begeša, a ono iljada samo odozgore i odozdole, usredu sve same artije !
[Slobodan Vukadinović - Priče iz starog Banata]

Rekla-kazala
Čim se baba i komšinica Kosa zatvoridu u gostinsku sobu, a mene teradu na sokak das sigram s decama, oma znam kolko sati. Još kad čujem di govoridu “ju-ju” i krstu se,
to mora das strefilo što nije das sotim naglas pripoveda.
Majem se ja tuna, tražim da jem, da bi štagod čuo, al’ majka onak zapreti s prstom i diću neg na sokak !
Oće i domaćini da pričadu otim na sabor, al ređe. Zoto momci kads naveče okupidu na ćošak, tuna mož da čuješ svašta. Išo i ja neki put s mojim bratom od ujca, Jovom
Trucom. Kad momci pitadu: “Štas dovo tog kad nume nos dobriše ?”, a on bi kazo: “Nek s uči dok je vreme”. Kod Mate na ćosak dođedu momci iz po sela i bide tu svakaki
divana, a kade nema šta novoga, onak pevadu.
E, pa, jedared došo na red i popa Mata. Ko, vidle ga žene, kad išle friško zajutra za lebac kod Ðure pekara, di ugaće bega niz Gornji sokak, a posle skreno u Tikvicu.
Oma počeli da študiradu di je popa mogo dide uštetu i nakraj iziđe kod Divne Tolmačeve, udovice. Jeste-nije. Onak jedni ružidu popu, a drugi ga branidu: “Di bi gosn popa,
on to ne vole !” A ovi pitadu: “A šta onak tražio tamo koji andrak ?”, a oni ne popušćadu: “Ta da je pričesti i da joj malo sveti vodicu !”
Al’ ovi sto ružu, zajedadu dalje: “A što je bego, das nije štogod uzortiro ? Pa onak što ugaće, di mu mantija ?” Oni što branidu, oma kontru: “Dabom das uzortiro da ne odocni
na jutrenje, a mantiju skino da mož brže da bega !” Pose svi u smej.
Tek će Toma Krudulj: “Kakogod, Mile Raspop jedva dočeko i u pesmu meto:
Aoj, oče Matija, a di ti je mantija ?
Će ostaneš i brez brade, na kraju parade ?”
“Dobro da nije i popadiju spomeno”, kaže Sima Gluvakov, “jel pričadu neki da nije popa ugaće sokakom bego. Ko, omorina, pa nemož popadija da spava, neg izišla malo
na frišak luft u portu, a tuna baš šeto učitelj Sima, pa kad gos’n popa drekno s pendžera: Sido! onaj oma zagrebo !”
E pa nije ni to! Kazo Rada crkvenjak da jeste bego gos’n popa, a sve kriva popadija. Taki masan paprikaš opravila za večeru, a popa Mata ješan pa pojo tri tanjira.
Potera ga tu noć, neznaš kolko puti trčo u nuznik, pa od hitnje nije ni imo kade das oblači, nego onako u noćnu kosulju !

A di je zec ?
Taj birt, kolko pantim, dvanajst gazdi promeno. I Švabi i Srbi i Čivuti, pa neki propo, neki sobogatio, a najduže držo Steva Zec. Pričadu, bio prvo kelner negdi na tim moru, pa tamonaka svašta vido. Oma sve promeno, na angro. Dva šanka, dve sale, a u tu veću bile sigranke. Imo ledaru, veliku. Dovezedu uzimu deset-petnajst koli leda s Ponjavice, zatrpadu u slamu, ima pose celo leto.
Avlija velika, svud jasen i lipa sađeni, pa bide ladovina lepa. Oma on to patoso cigljom, ogradio, meto astale, a na kandelabre noćom visili fenjeri. Tako štagod nisi svud mogo
ni u Pančevo da vidiš. A kuglanu što opravio, taka valda ni u Beču nema. Vlada moler, što čerez keglanja češće svraćo kod Jove Grčića u kafanu, kad vido, oma se preselio
kod Steve i furt vidio tuna ko invetar. Kad ga ko traži, zna se di je.
A Steva tako bio krupan čovek, crnomanjast, imo brčiće, pa onak furt bela košulja, leptir mašna i crni prsluk, buđelar u zadnji džep, olovka za uvo, a kasa blok u džep od košulje. Pio samo onak kad nabavljo piće, tek da košta. Kocko se nije, al' ženske volo jeste. Imo ženu Mandicu, Rvatica bila, opasna, živa vatra, a i imalo je s koje god si strane teo, al’
šta vredi kad njemu tuđe sladje.
Jedared, na Preobrazenje, svirali Jovanovići iz Deronja, a pevačica bila neka Ruža iz Borče, a i ona fajtana malko. U jedan ma, nema Steve. Sad bio tuna, sad ga nema.
Pita Mandica di je, svi se pravu ludi. Kelneri znadu, al' ako kažedu ne valja, ako ne kažedu opet ne valja. Gledi di je pevačica, ni nje nema, a ona oma Jošku primaša zagušu:
"Di je ona tvoja opajdara ?" Joška se preseko: "Ne znam, gazdarice, ovog mi krsta. Seli malo das odmorimo, pa ako smo Cigani i muzikanti i mi imamo dušu. A Ruža šta znam
di je. Valda otišla sporadi sebe..." Ona besna, sva se zarumenela, misiš sad će je trefiti, kad eto ti nji dvoje idedu iz podruma.
Ko, bili da sunu vina, a Ruža pošla da mu drži lampu. Mandica skoči, pa onu za kosu, a Stevu pcuje: "Svinjo svinjska, znam ja šta ti ona držala i kako ti svetlila !"
Steva se brani, smiriva je: “Ta, mani se, šta praviš cirkus, nismo bili u podrum ni pet minuti”. A ona oma: "Znam ja tebe kaki si zec, dosta tebe i minut !"
Jedva je nekako smiridu, al' ona oma otera Ružu i svirce. Pošlju čeze u Starčevo po Marka armunikaša, al' otad Steva pevačicu dovo nikad nije.

Serenada
- Pričo Tošo da ste preključe lepe novce uvatili.
- E, jel kazo da nam nanos izišlo ?
- Nije. A što ? Zar niste pogodili kod Surke u Bavanište ?
- Ko i svaku godinu za Gospojinu.
- Ni vas valjda Pidikanci tukli ? Umedu oni.
- Ama nisu, daleko bilo.
- Pa koji onak andrak ?
- Nismo sve u birt zaradili.
- Neg di ste ?
- Dispričam pa pose da nemam mira od sveta.
- Ajde već jedared, šta se modiš tolko ?
- Sviramo Živa, Toša i ja kod Surke, kad drugo veče pred fajront dođedu dvojica.
Sednu nuz šank i slušadu. Kad se svet razišo, seli mi zastal, brojimo novce, kad eto nji: Barveče, majstori ! Barveče. Šta ste radi – pitam, a jedan od njih kaže: Dal bi vi teli
dodemo sade do našeg bata-Jove, da mu pod pendžer sivrate serenadu ? Ama ljudi, skorom će tri sata – branim se ja, i di se muškim svira serenada ? Al’ oni ne popušćadu, kažedu bata-Jova će da plati kolko ištemo.
Može, kaže Toša, pa zacepio, ej, znaš ti šta je iljada ? Kad oni kažedu: pogodjeno.
I sade nemaš di, neg tamburu pod mišku. Nji dvojica napred, mi zanjima.
Pomračina, mesečina tek tolko da neskrjamo vrat. U neka doba stignemo pretkuću. Šaloni spušteni, al’ vidi se gore lampa unutri. Kaže jedan: stante vi tuna pod pendžer, pa
onako istija, a onaj drugi ušo unutri. Počnemo “Tijo noći”, kaže – ajte neku drugu. Jel može “Cele noći ladovina” ? Ni tu, neg neku bećarsku,a može i malko brezobraznu.
To bi bata-Jova obaška volo. Onak raspalimo.
“Koliki sam, jos metuo nisam,
al na sreću, večeras počeću.”
E, kaže, ta je dobra. A mi onak dodaji sve crnje i gore. Tek u jedan ma, kaže onaj, e sade je dosta, ajdete unutri da popijemo i duzmete koliko je pogodjeno.
Udjemo, a bata-Jova leži u sanduk na astal. Mene oma ovde nešto preseklo. Onak popimo za pokoj duše, pa didemo. A oni kažedu: a pogodba ? Naš bata-Jova nikad
svircima nije dužan osto, pa neće ni sade ! Pogledim, a ono metuli pokojnom novce uruke. Ne bi manda je trijest iljada, al’ Toša oma uzme i još kazo: Fala bata-Jovo, i drugi puta !
Ne znam kako sam kapidžik potrefio.
Tako je bilo, pa sad akos izlaneš, na tvoju dušu greh.

Recopis
Komsije Bodovljevi juce klali svinje. Na rem u špajz okaèene krmenadle, šunke, slanine, grojnik, kožure... Stojale tuna svu noc das meso oladi, sad cedu da mecedu u salamuru. Djura posiplje so na dno bureta, a sin Kosta pomaze.
- Otac, jel ovo malo, jel mlogo soli?
- Ni malo ni mlogo, neg taman kolko treba!
- Jova Pušin kazo da na jednu svinju dosta kila i po i ne valja das presoli. Valda po onim sto deda Pera furt propoveda: “Dosol nastal – presol zavrat”.
- Zna Jova nos njegov. Ne zna ni taj hendlerski poso kako valja. Prava mera dodje tri kile na jednu svinju! Zapanti, bolje vise nego manje! Sta treba meso das usmrdi i ucrvlja oma naproleæe? Kad je metem u salamuru i osusim, to je ziher do jeseni, ako pre ne pojemo! Vec kolke godine i nijedared nisam omano, zdravo dobar recopis!
- Kakav recopis?
- Naš, kuæevni. Šta zijaš, posoli bolje taj grojnik! Dobro natrljaj, das beli. Ajd dodaji i gledi sta radim! Bure mora da bide drveno i u njega samo salamura i nista drugo! Jesi razumeo?
- Jesam, otac.
- Meteš malko soli na dno i onak slažeš jedno nuzdrugo... Kad pokriš dno, onak baciš odozgore šaku-dve soli, ponak redjaš drugi red. A sta kaze Jova, kilo i po? Moze, ako oces da te pose boli glava. E, gotovo. Odozgore opet šaku-dve soli i pokriš krpom, onak i zaklopac. Jel tudom?
- Tudom.
- Sad ce da ga manemo osam dana da povuèe so. Onak sve redom povadis iz bureta, a saft izrucis u kantu. Pose ono sto bilo odozgore metes dole, pa zalis sonim saftom. Maneš opet dan-dva dogrezne i zdruge strane.
- A kad se kuva salamura?
- Sta trcis ko zdrebe pred rudu? Kazo sam: maneš dan-dva dogrezne i zdruge strane. Onak u lonac od dvajs-trijes litara meteš vode i soli kilu i po, prokuvas na sporet, pa oladis, s tim preliš meso i stoji tako, stoji, tri nedelje. Opet izvadis, pa okrenes. Kad prodje jos osam dana, smlacis vodu u korito, vadis iz bureta i operes. Pose okacis na kuke i u pušnicu da visi, das ocedi i malko uvati promaju.
- Jel to sam kumst?
- To je tek polak kumsta. Kad nauèiš kako se suši, onak sve znaš. Al otim æemo kad bide vreme.

Nema lepše cure od tambure
Mož da bideš ne znam kaki svirac, al kad nemaš tamburu ko što treba, onak bolje mani neg das furt zlopatiš. Po mojim nek ima glas heruvimski, al ako žice visoko, pa još tvrd štim, begaj dalje! Ima dobogaljiš prste za frtalj sata. Ono, ne da kažem, ni kade su otromboljene ne valjadu, jel nemož disteraš èis ton dasi bog otac.
Zadruge strane, mož tambura da bide prvoklasna. al koja koris akoz si dunster. Svirci biradu tamburu, al nemož svagdi ni tako. Seæam se kad Djura Cajkeš teo od momaka dopravi bandu, dai uèi sve skraja na kraj, pa pito šta bi koji od nji najvolo, a neki Laza Vurdeljin kazo dabi prim.
- Ta di ti, tolki dzindzov, ko šifoner, da sviraš u prim? - èudi se Djura.
- A što nebi, jes kazo dimam uvo! - buni se Laza.
- Ta mora dima svaki svirac, al mora dimaš i ruku. Dal vidiš da ti prsti ko sarme, kad pritisneš, oma pokriš tri tona odjedared!
- A kake prste treba dimam? - zaguljiva Laza.
- Kako bi ti kazo, kratke pa špicaste, ko šufnudle napriliku - oæe Djura da mu rastolmaèi, a Lazi veæ izišo prim iz volje.
- Pa šta onak da sviram?
- Ta begeš, brate slatki! Taman si spram njega! I oma da znaš, banda brez begeša ko supa brez rezanaca - kazo Djura, a Laza onak pristo i pose bio zdravo dobar begešar.
U moj vek vido sam tambura svakojaki i od majstora razni, al nikad dve iste. I ista mustra i materijal i majstor, al opet ima svaka svoje, ko i svirci što imadu.
Kažedu, nema bolje drvo neg javor, al za glasnjaèu èamovina, manda sam èuo dobri tambura i od trešnje i od šljive i ... Eto, pokojni Pera Bucu imo jedan prim od dudovine, bijo tako na formu tiganja. Imo ton baš kako ja volem, mek, okrugo, pa pun ko oko. Neki Toša Familiæ sviro kod njegovog oca u birt u Novo Selo i tuna imo i kost i kvartir. Al umo i oko tambura i pogodu dopravi Peri jedan prim, pa da namiri što je imo troška. Od èega æe, od dudovi talpi što Perin otac za buradi spremo i dal vidiš kaki prim ispo? Imo on pose novaca da kupi i bolji, al nije teo jel ga zavolo. Ta ne kažedu tek tako u onu pesmu:
" Nema lepše cure od tambure,
ni mangaša kao tamburaša "

Bela nedelja
Godine su velike, dete moje, osamdesšest.Zdrava sam, fala bogu, ništa me ne bole, neg sam kad bi mogla noge da promenem, pa oma na sigranku.
Jej te kokice, šta se stidiš, ja to mom Nikoli nakokam punu vanglu, zdravo volemo. Mi dodjemo i rod, jel tvoja baba Jela pobratila se smojim ujom. Jedinica, kažedu mlogo bolovala dok bila dete, a Todorkini se bojali da neumre i tako je onak pobratidu.
Ko sade da je gledim, ide u crkvu, a uruku grana od bagrena, pa sve maje zgranom, da joj miriši.
I deda-Milu pantim i deda-Svetozara, ti se njega neseæaš, umro još otkade. Imo jednu nogu kraæu i furt išo sa štapom, tako nabado. A kako joj materi sime? Jel Sofija? Nije. Dabom da nije, neg Lena. Sedeli u taj sokak od mline, baš pod Gospin breg.
Tuna bio bubac, momci se skupljali na sabor, a na belu nedelju na dud kod Pargarovi bila ljuljaška. Bila i kod Carana na æošak, pa onak di je ko teo. Velik dud bio tamonaka. Vežedu momci pajvan gore, a di æe da sediš presavijedu pokrovac. Onak izmedu štrik, nji dva momka, jedan drži s jedne drugi s druge, pa kad zapnedu, itnu ljuljašku èak u granje, gorenaka. Ju, a ja nesmem ni da gledim di je.
A kad sedneš da te ljuljadu, mora da im šapneš koga voleš. Pose te itadu tako visoko da vidiš dimu kuca. Ako neka nema momka ili ne da kaže koji je, a oni uvrnu štrik na jednu stranu, pa kad potkaèidu, sve se kecelja na njega namota, pa jel siscepa jel je skinedu, a neki puta bide i suknja poderana. Zoto i kažedu "stigla bela nedelja, da se cepa kecelja".
Ja dugo nisam smela, stra me i da gledim, a ne da sednem, jel kaki su bili pusti, kad zamanu, ja lagana misliš æe dodletim èak na Skošac. Uvatim se tako srukama i držim se jako, zažmurim. Kaka kuæa, kaki momak, neg sam da stignem cela dolenaka.
A bilo i koje su volele, pa sve cièidu kad i itnu. A momci onak sve jaèe zamanjivu. Bilo i da padnedu, bilo. Slavujku Prodanovu itnedu jedared pa nasred sokaka, u blato, fljiis! Sreæa njena, blato do kolena, tuna na put di kola idedu. Bilo joj mekše jel na guzicu pala. Svi u smej, a ona utrèi oma kod Lukini das opere i presvuèe.
To se ljuljalo svako pose podne, celu belu nedelju sve dok poène veliki post. A onak ništa, dogodine

Cizme moje skripucu
Dabom da je nama decama bilo lepše da bidemo bosi. Prašina s pedlja, pa fina, mekana, a kad potrèiš, digne s zatobom oblak do polak sokaka. Padne kiša i opravi blato, a mi onak gazimo do kolena, pa pose pravimo “topove” kod majstor-Vaje Vrliæa nuzkuæu, jer imo flaster od ciglje. I fuzbal sirali bosi na široki šor. Tuna ravno i lepa trava, al bilo mlogo prce, pa sam moro zdravo da pazim. Jel èim vidi da šantam, mati oma s pendžera vièe:
- Jed te izeo, opet si trèo bos za koli. Oæeš da staneš na jekser, duvatiš trovanje, da ti seèedu nogu ko Panti Stojakovim, da bideš bogalj! Taki se vuci unutri!
- Nije jekser, neg sam se satro na ciglju – branim se ja – malko išla krv, a komšija Ðura reko da zapišam i oma stalo.
Furt me terala da obuvam kalèine. Naštrika od crne vune pa podšije s svinjskom kožom.
Ne da kazem, bilo ko das obo èarapu, pa tis noga lepo luftira. Skorom ko da si bos, a nisi. Kad zaladi, onak kožne opance, pa ajdac. Pa još kad natrljaš s slaninom, nit pušæa vodu, nit se na nji vata blato. Retko ko ima bakandže, ko one što otac dono s talijanskog fronta. Ðon debo s prsta, a odozdole gvozdene šunegle. To nosidu tamo po tim kamenju da ne skrjadu vrat.
E, kad se zamomèiš, onak ti naruèidu cizme za paradu. Bio neki majstor Cveta Lanksam, sedo u švapski kraj. Prvo ideš da ti uzme meru i da biraš mustru kaku voleš. Pose ideš na probu, i onak ti kaže kad æe da bidu gotove. Al ja nemam mira da doèekam, neg pitam dal mož to malko brže, a majstor Cveta kaže:
- Jel oceš brzo, jel oceš dobro? Dok sam bio šegrt, moj majstor uvek kazo: “Cveta, lanksam, aber ziher”. I na dete æe da cekaš devet meseci, nemož oma!
Da, al kad on opravi cizme, stoju ko da si se u nji rodio. Ne da oma da nosiš, neg naveèe mete èizme u šafolj pa sune vode. Pose zabravi radnju i da ti kljuè, pa zajutra kad doðeš, akoz pokvasidu, onak na njegovu bruku i štetu, akoz ne, onak platiš pa nosiš brez brige. Što kažedu, nakriviš šešir pod jedan kraj pa zapevaš:
“Cizme moje škripucu, za mnom cure šapucu,
Eno mog dragoga, kog sam volila uvek ja!”

Dve jabuke, tri dunje
Mogla sam das udam za kog sam tela, al’ nije kako ti oćeš, neg kako je sudjeno.
Prosio me neki Kreca iz Starčeva. Bože, lep ko upisan, bogat ! Skorom da sam pristala, a mati kaže: “Nemoj, Maro, nji je devet ukuću! Ta nite tata davo dučiš šnajderaj da
bideš paorka celog veka !”
A pose ispalo da šnajderaj svemu kumovo. Kad sam svršila šes razredi, kaže Lala (tako zvali oca, a kršteno mu Momir): “Nemam novaca da te pošljem u domaćicku školu u Bavanište, al’ bar će za šnajderaj da bide!” Onak odem prvo kod baba-Ricike dučim da šijem beli veš. Bilo nas nekoliko, pa od zajutra do naveče krojimo, šijemo, otvaramo rupice... Za nekoliko meseci naučim da šijem posteljinu i košulje, a pose pređem kod Smilje Cengerove dučim šnajderaj.
Ostanem tuna dve godine, mloge napustile. Jel polak godine fircaj, otvaraj rupice, prišivaj dugmadi, peri, idi u dućan, a zanat glediš šta majstorica radi, pa šta ukradeš, to ti je. Kad kroji, sve nas pošlje nekim poslom, tek da nismo tuna, pa iskroji sve što će da šijemo tu nedelju... Sve znam, ne znam kroj. I da me otac u Pančevo kod neke Tobošarove
da naučim i to. Završim, mašinu nemam, di ću šta ću, i vratim se kod Smilje. Šta uradim posla jedan tal meni, dva njojzi, jedan za mašinu i jedan jel je majstorica. Mi u jednu sobu, u drugu njen Velja imo kovačnicu, a ovaj moj sadašnji bio kalfa kod oca. Mlađi dve godine, al’ spadalo, pa ne das mane moje glave. Kad potkivadu konje na sokak, furt zavirivo na
pendžer. Mati ga otera, al’ on opet i tako nas dvoje sludujemo. Pose samo čekamo da Smilja okrene leđa, ode da prestavi ručak il tako štogod, a ja sedim za mašinom i zapevam:
“Dve jabuke, tri dunje, na ormanu venule”, a on čuje pa oma dotrči na pendžer, pas razgovaramo i ljubimo. Dok nas majstorica jedared ne uvati. Kad je nije strefilo! Pa nema lufta, oma sela na hoklicu.
Dam joj vode i šećera, a ona će:
”Ju, dete, primaj Boga, šta da kažem tvom ocu i materi ?”
A ja njojzi: “Ništa, imam ja svoj lebac i ne treba niko da mi drži sveću !”
Pose rekla Velji, a onaj oma zove mog Branka i kaže: “Ako se volete, onak se ženi, nemoj tuna da mi praviš komendiju! ”
I tako moja Biška ustane jedno jutro, iziđe u avliju, čuje negdi svira armunika.
Kaže ocu: “Nije svetac, a čuješ di sviradu i pevadu, mora da je nečija noćas odbegla”. Dal su oma znali čija, kad ušli u moju sobu, a mene nema.
[Slobodan Vukadinović - Priče iz starog Banata]
Ako može oma
- Kojim dobrom, Melo ?
- Idi s milim bogom, kako dobro ? Neg dopraviš ovo !
- Si skrjala obranicu ?
- Nisam ja, neg svekar.
- Svetozar ? E, šteta, dobro drvo, a i lepa forma.
- Dabom, to još valjda tvoj pokojni deda Steva opravio. Ja zatekla kad sam došla kod Uglješini ukuću.
- Pa kako je tako satario ?
- Itno se šnjome na Ružu, udari kraj o ciglju i otkrje se.
- Mora das najedio.
- Kaki je uljav, ne treba mu mlogo. Ovu godinu sejo majoran, pa prostro da suši na ciglje u avliju, a Ruža dosla ispolja, pa oma tamonaka. Mislila valda da za nju metuto, šta
zna marva beslovesna. On kako izišo iz konka, dovati šta mu prvo došlo podruku. Malo mi što muku mučim kad treba da pomuzem. Dirni je di oćeš, samo nemoj za sise vatati,
jel tugaljiva na vimenu. Kad ne vežem uz rudu, fartokne se, pa prevrne vedro.
- Mani sad Ružu, neg sta oćes s obranicom ?
- Pa dopraviš, ako može oma.
- Kako dopravim ?
- Sta znam kako, meti tutkala. Jel s ti majstor, jel ja ?
- Nemož to kako ti misiš. Ne da drži, jel je sav teret tuna ! Tako tutkalo nema !
- Onak nema pomoći ? A baš sam se navikla nanju.
- Mož duzmem mustru, pa dopravim istu taku.
- Pa opravi onak, jel kako cu brez obranice navodu ? Di je čak Gospin breg !
A kad će da bide gotovo ?
- Šta da kažem, velik poso, mala koris. A preksutra mi dolazidu zove taljige, obećo sam. Nemož sad natrag.
- Kolko vidim, sotim si gotov.
- Ima da pređem jos jedared s firnajzom, al’ mora sutra da teram točkove kod Velje da mete šine.
- E, dok Velja okiva, ti završi obranicu i gotov poso !
- Mora i drvo da nađem, nemož to od makar čega !
- Ajde bogati, pun ti verkštet drva. Neg, kad da bide ?
- Sutra do podne, al’ da me ne teraš da ti molujem ove minđušice !
- Mani cveće, sam da bide dobra ko ova sto je bila. A kolko će da košća ?
- Tebe ništa, al’ Tozi kaži da mi zovo dođe satljik portogizera iz onog bureta što za njega ostavio !

Kurmodin Živo

Moja mati rodom iz Ferdina, od Aleksicevi. Imo sam tamonaka deda Živu i baba Djurdjevku, dva ujca i jednu tetku. Za slavu il kad bidu ferije iso samo kod nji da sedim ugosti. Onak mi uja Sava pravio svirajku od zove, davo mi da jašim njinog Mrkova kad idemo na izlaz, a na kandziju meceo nov švigar od po šuva, pa me ucio da pucam šnjime.

Kad polazimo, a baba Sofija mi drzi prediku: “Da si se tamonaka lepo vlado. Da nisam cula da pcujes ko sto umes! Kad sretnes kogod na sokak da kazes lepo ‘ljubim ruke’, mada ga i ne poznas!” Ona mene furt tako vospitavala, nisam jos ni uškolu pošo. S pocetka sam se svima javljo, nekim koje sretnem i tri-cetr puta nadan. A oni kazedu “ziv bio” il “da si ziv i zdrav”.

E, pose kad sam malko poraso, onak sam skracivo ko i drugi, pa sam cujes di kazem “... imrukeee”. Opet nisam ko Steva Vrliæ sto furt trèo sokakom, ma digod kreno, pa sve ko da tera avto viko: “Drrn, drrn, brrn... odoše kamione za Berlinove!” Sta mu to, ocin ga znao, valda vido u Pancevo kad ga otac vodio kod doktora za naocari. E, pa Steva sam’ protrci i kaze “... uke” i sotim je sve kazo.

Ljudi medsobom pozdravljali se svakako, i pomaze Bog, i brojutro i bardan i barvece, a oni sto isli u madzarske skole, mladji, kažedu i serbus i jonapot, al samo sam u Ferdin cuo drukše.

Sedi deda Živa na sokak, prodje Spasa Tintorov pa ce: “Kurmodin Živo!” Deda oma: “Kurmodin Spaso! Vi kec?”, a onaj odgovara: “Tanko, ser gut, pa kaput!” Nista nisam razumo, pa pitam uju sta govoru, a on se smeje: “Ta mani i, govoridu kojesta. Nji nekolko bili soldati u Galiciju, pa bajagi naucili nemecki. Mož da bide ono sto Švabi zaboravili, al ni to kako treba. Pito sam gosn ucitelja, a on kazo da nije “kurmodin” neg “gut morgen” – brojtro! Al ajde ti njima dokaži. Oma vičedu: “Znas ti tvoj nos! Jel si ti bio u Galiciju il mi? Jel tebe cuksfirer egzerciro il je nas?” I onak sta da im i ja kazem neg “kurmodin”

Ajd' po jednu

Bili nji tri brata Perićevi, a taj RAdica volo da popi digod je mogo i kadgod je mogo. Ne das bije, ne das kači, al kad popi, ni za kaki poso nije. Dok se nisu odlili,
nimu novce davali u ruke, jel oma u prvi birt potrefi.
Ono, umo on i brez novaca. Jedared tako lepo popa Matu nasanko.
Sretnu se na sokak nji dva, pitadu se za zdravlje i familiju i Radica pozove u birt.
Švorc otvorio novo bure s vinom, pa da koštadu. "Neka fala", brani se popa, a nema ni novaca. "Ta mante, gosn popo, imadu Perićevi", kaže Radica i pipne se di mu stoji šarajtov. Udjedu onak u birt, naručidu po jednu, pa još po jednu. U neka doba kaže Rada ide malko sporadi sebe, a nek popa naruči da poju štogod. Kako izišo, uvati oma pa pravo kući. Pose Švorc popa-Mati skine mantiju i držo sve dok nije pristo da plati ceh. Jel kod Švorca se znalo "čas svakom, veresija nikom", ni Švabama ni Srbima.
A umo i drukše. Komušadu naveče kukuruz, pa dižedu na ambar, dodjedu komšije da pomažu, a Rada iznese satljik, pa nudi redom: "Ajd po jednu za božpomozi!" Dok obredi sa svakim, on bogin. Zoto oni njega jednu godinu ostavu u Verbovac, kod volova. Tuna njiva, tuna utrina, niti birta, ima da je, ima čobanju da pije vode kad večera... A baš tu noć naidjedu kroz atar dva Srbijanca, idedu od Bavaništa, vozu rakije da prodadu. Kad došli u jednu dolju, tuna blato do srčanice i zaglavidu se. Diće, šta će, noć već uvatila. Ništa, neg didu u selo po pomoć. Podje jedan od nji, kad čuje zvonce. Misi, di je marva mora da bide ljudi, pa podje ponim zvoncetu i naišo na Radu. Onaj taman večero, opravio ko neku kolebu od tuluzina, pa prilego na bundaš. "Dobro veče", "Dobro veče". "Čuj prijatelju", kaže tako i tako, "dal bi ti nama pomogo s volovima kola dizvučemo?" Kaže Rada: "Oću". Uvati volove pa tamonaka.
Upregne i volovi izvuku, a kad izidjedu iz dolje na breg, pitadu oni šta su dužni.
Rada kaže: "Ništa". A oni kažedu: "Ne mož tako, prijatelju", pa uzmedu onu čobanju, prospu vodu i sunu šljivovice. Puna čobanja, do gore.
Kad došli ovi zajutra da beredu kukuruze, a on spava u šesnajst. Pijan ko tresak. A njegova žena kaže: "Grom ga spalio, ta di je u Verovac rakiju našo, kad ni vode nema!"